Govor Verana Matića na BIRN-ovoj konferenciji

Tokom jučerašnjeg dana sam od jednog paneliste čuo da je njegova organizacija bila veoma posvećena problemima ovog prostora do pre desetak godina, kada se fokus premestio na neka druga žarišta, Siriju, itd… te da sada ponovo postoji veća zainteresovanost međunarodne zajednice za ove naše prostore, pa će se i oni vratiti…

Veran Matić
Podeli

Mogao bih da budem ciničan pa da kažem da se toga i plašim, jer postoje teorije da kada god se takozvana međunarodna zajednica zabrine, onda je to znak da sami treba da povećamo stepen zaštite ili da se sklanjamo… Nemam nameru da prebacujem odgovornost za svo naše zlo na međunarodnu zajednicu, ali moramo da kažemo i da je angažman iste bio dosta eksperimentalan, preobiman, ali u mnogim slučajevima i koristan. Međutim, dogodilo se i da je naglo došlo do nezainteresovanosti i povlačenja, a da nisu stvoreni uslovi da sami nastavimo sa procesom suočavanja sa prošlošću.

Govoriću danas u svoje ime, budući da sve što radim, radim u svoje ime, iako neke obaveze mogu izgledati tako kao da zastupam interese zemlje, ili određenih pozicija. Onako kako ja to shvatam, misija je da se borim za to da rešavanje problema nestalih bude pitanje prvog nivoa aktivnosti svih država u regionu, i svih institucija tih država, da se utvrđivanje sudbine nestalih oslobodi bilo kakve politizacije, da za svakog aktera, svaku zemlju i instituciju, svaki nestali bude podjednako važan, bez obzira na naciju, veru, pol… da niko nema pravo na prisvajanje sudbine nestalih.

Pre dva meseca, Predsednik Republike Srbije me je upitao da li bih pomogao u procesu potraga za nestalima sa Hrvatskom, i prihvatio sam, bez bilo kakvog intitucionalnog okvira, nadoknada, ili nekih beneficija, jer znam koliko je važno da se učini sve što je moguće da se sudbina svakog nestalog razotkrije, da se tela pronađu, ekshumiraju, identifikuju, da budu sahranjena na dostojanstven način, a da, naravno, usledi i utvrđivanje odgovornosti i kazna…

Od početka ratova, aktivni sam deo antiratnih aktivnosti, u posleratnom periodu, producirao niz dokumentarnih programa o konkretnim ratnim zločinima, film o Vukovaru, koproducent u filmovima o Paulin Dvoru, Lori, zločinima prema Albancima, emitovao prvi film „Krik iz groba“, o zločinima u Srebrenici… Zbog svega toga, adekvatno kvalifikovan kao ustaša, balija, itd… šest godina bio pod policijskom zaštitom 24 sata svakog dana.

Učestvovao sam na velikom broju sličnih skupova, i uvek imam transfer sramote. Uvek se osećam postiđeno zbog zla koje su i mnogi od vas pretrpeli, i imam potrebu da vam uputim iskreno saosećanje i izvinjenje u sopstveno ime. Žao mi je što su pripadnici mog naroda počinili zločine, i nadam se da će sve one koji su to uradili stići zaslužena kazna. Ove moje reči upućujem i sagovorniku na panelu, gospodinu Sučiću, čiji su roditelji ubijeni.

I verujem da je neophodno, kao što je i Saranda juče u vrlo snažom ličnom svedočanstvu predstavila, da ne smemo da odustanemo, već da svaki od nas posveti deo svog angažmana na pronalaženju nestalih, utvrđivanju okolnosti pod kojima su ubijeni, i na sankcionisanju odgovornih. Verujem da moramo imati isti odnos prema svakom nestalom i ubijenom, prema porodici svakog nestalog i ubijenog, svakog ko je preživeo nasilje, torturu, silovanje… Da povedemo računa o svima koji su gurnuti u zapećak, ili u drugi plan, kao što su žene žrtve, kao što su stari i nemoćni, civili…

Nekoliko govornika pomenulo je tajming, da prolazi vreme, da umiru žrtve, svedoci, zločinci… Ja bih dodao i političke prilike, revizionizam ratnih zbivanja o kojima govorimo, ali i revizionizam zbivanja u Drugom svetskom ratu, koji ide u korak sa ovim revizionizmom… Stvaraju se konteksti u kojima će se sve više smanjivati mogućnosti da se efikasno radi na pronalaženju nestalih.

U proteklih mesec dana, upoznavao sam se sa situacijom u Srbiji kada je reč o aktivnostima svih institucija u vezi sa pronalaženjem nestalih. Nisam imao prilike da se direktno upoznam sa situacijom u Hrvatskoj.

Pročitao sam vrlo sveže i informativne analize o radu na pronalaženju nestalih Dokumenta iz Zagreba i Fonda za humanitarno pravo, kao i zaključke regionalne koordinacije nestalih (Hrvatske, BiH, Kosova i Srbije). Svi zaključci i preporuke su veoma jasne, argumentovane, praktične, vrlo upotrebljive.

Hteo bih da izdvojim neke svoje zaključke iz dosadašnjeg uvida.

Stanje nestalih za vreme rata u Hrvatskoj i dalje je više politički nego humanitarni, moralni problem. Pokušajmo to da promenimo. Pokušajmo da sve one koji traže svoje najbiže zaštitimo od ratnih i posleratnih politika i da im pomognemo da saznaju šta je s njihovim najbližim, i da ih, ukoliko je to moguće, sahrane u miru. Političku stranu, svakako, ne treba zanemariti i zapostaviti, ali ukoliko blokira da napravimo što je moguće više u pronalaženju nestalih, da je ostavimo na stranu, da je odložimo za drugu raspravu.

Trenutno stanje nestalih, i u broju i postupcima u pronalaženju, obema stranama nalaže odgovoran odnos. I Srbija i Hrvatska imaju razloga da se snažnije aktiviraju u pronalaženju nestalih, u razmeni informacija i podataka, jer ne traže se niti samo Srbi niti samo Hrvati. U prvom redu, traže se nestali koji su najvažniji porodicama.

Ne možemo biti zadovoljni sadašnjim stanjem i rezultatima koje postižemo.

Moramo:

- Ubrzati ekshumacije,

- Ubrzati identifikacije

- Organizovati što otvorenije razgovore o korisnim i potrebnim informacijama o nestalima

- Razmatrati mogućnosti uzajamnih gestova prema stradalima, a to znači i prema nestalima.

Važno je napraviti jedinstvenu regionalnu listu nestalih.

U ovom srpsko-hrvatskom mandatu koji imam, mislim da je veoma važno napraviti jedinstvenu srpsko-hrvatsku listu, ali ne samo neko od izdanja knjige sa popisom nestalih, već i da pored svakog imena imamo i podatke svih institucija obe strane, ali i svih drugih o svim mogućim postojećim saznanjima o okolnostima nestanka, mestu, svedocima, saznanjima, sličnim slučajevima, o mogućoj grupi nestalih, mogućim mestima gde su pokopani, mogućim preseljenjima mesta ukopa…sekundarnim, tercijarnim grobnicama. I da za svakog postoji stalno dopunjavanje podataka, da svaki slučaj bude razmatran posebno i u kontinuitetu.

Kratko ću vam predstaviti to što sam pokrenuo kada je reč o nekažnjivosti ubistava novinara u Srbiji. Imamo tri nerešena slučaja, tj. 100 odsto nerešenih slučajeva ubistava novinara… Istrage nisu dovodile do podizanja optužnice. Obećanja političara slušali smo uvek u predizbornim kampanjama i neposredno posle ustoličavanja. Posle toga, samo oko godišnjica nova obećanja. Predložio sam da se mi sami novinari uključimo, i tako je formirana Komisija za istraživanje ubistava novinara. Posle dve godine, podignuta je optužnica za ubistvo jednog od njih, i u toku je suđenje šefu Državne bezbednosti i njegovim saradnicima. Ostale istrage su otvorene, postoje stalni timovi koji to rade. Ono što je veoma važno je da istraga non stop traje, da su izdvojeni kapaciteti da se na tome stalno radi. Uz nadzor novinarske zajednice, to je svakako nekakav maksimum. Isti model sam predložio i kada je reč o istraživanju kidnapovanih i ubijenih novinara na Kosovu. Prema podacima oba udruženja i Međunarodne federacije novinara, od 1998. do 2005. godine, ubijeno je 14 novinara i medijskih radnika. Od toga je ubijeno sedam Albanaca, a pet Srba kidnapovano, nestalo i dva ubijena. Pošto se deo kidnapovanja i ubistava dogodio za vreme vlasti nekadašnje Jugoslavije, neophodna je saradnja o kojoj se i juče pričalo. Zbog toga smo insistirali na prikupljanju podataka svih institucija Srbije, i upravo se na tome radi. Verujem da će biti upotrebljivih podataka za proces pronalaženja tela nestalih, i sudsko procesuiranje. Osnivanje slične Komisije u kojoj bi participirali i predstavnici novinarskih udruženja i nevladihih udruženja je veoma važno, upravo zbog svih slabosti o kojima je govorila Saranda, nedostatka kapaciteta, ali i složenosti prilika. Potrebno je prikupiti sva dokumenta jugoslovenskih i srpskih vlasti koji su bili odgovorni do juna 1999. godine, KFOR-a koji je imao mandat odmah posle toga da zaštiti građane, i u prvih nekoliko meseci, jedini su vodili evidenciju o zločinima. Potom UNMIK policija, čiji deo dokumentacije je preuzeo EULEX kasnije, a deo nije… Deo te dokumentacije EULEX je predao pravosudnim organima Kosova, čuli smo da je reč o tri tužioca, a deo verovatno nije…

Slučajno sam imao uvid u jedan dokument Kosovske verifikacione misije gde se govori o dva srpska novinara koja su bila u zatvoru OVK 1998. godine, i kada sam se raspitivao o toj arhivi, ona bar srpskim vlastima nije bila dostupna, nalazi se u Varšavi.

Danas radimo, dakle, na prikupljanju svih podataka o svakom od slučajeva nestanaka i ubistava novinara, kada je reč o institucijama u Srbiji, kada je reč o njihovim porodicama, mogućim svedocima, i to će biti ozbiljan deo građe za tužilaštvo kada se stvore uslovi da se dokumenta razmenjuju i da se pokreću postupci.

Hoću da kažem da je veoma važno, a to važi i za nestale u Hrvatskoj, da o svakom slučaju nestalih imamo istu brigu, posvećenost, i istražni postupak, rešenost da se iskoriste sve mogućnosti, bilo kojeg nivoa i da se potraga nikada ne okončava. I potrebno je tražiti, a ne samo odgovarati na nečije zahteve. Imati jedinstvenu evidenciju i jedinstvene informacije i jedinstvenu rešenost da se pronađe svaki nestali, i jedinstven proces potrage, i da se isti ne prekida dok se ne sazna sudbina.

Regionalna saradnja i razmena iskustava je takođe veoma važna.

Ima i slučajeva kao što je jedan za koji sam nedavno čuo, a možda ne bih smeo da ga pominjem jer se vodi istraga u Srbiji protiv počinioca, ubijeni su u Hrvatskoj, a svedok na Kosovu… Saradnja pravosudnih organa ne postoji, a i EULEX, koji je imao neku misiju posredovanja, više nema gotovo nikakvu misiju…

I imamo situaciju i kada su stvoreni uslovi za ostvarivanje pravde da jednostavno nedostaju mehanizmi…



Dakle, pored jedinstvene liste, žive baze podataka, mislim da je veoma važno da se radi zajedno.

Mislim da ako jedna strana drugoj ispostavlja zahteve koji su možda i nedovoljno precizni, a često ih je i nemoguće jednostrano precizirati, da je to veliki prostor za nerazumevanje.

Važno je da se regionalno odnosno tematski grupišu ciljevi, da se radi na utvrđivanju činjenica, imena, i da se u odnosu na to organizuje i planira potraga.

Na primer, da se posebno radi utvrđivanje činjenica o okolnostima nestalih u Vukovaru. Svako ime je posebna sudbina, neki Srbi su nestali pre ratnih operacija, poznato je koliko je nestalo Hrvata, itd…

Mislim da bi bilo veoma važno da se poseban tim bavi ovim sudbinama.

Naravno, još jednu takvu moguću celinu predstavlja operacija Oluja.

Tu dolazim do sledećeg zapažanja.

Udruženja nestalih i ubijenih. Mislim da su jako malo uključeni u procese pronalaženja nestalih. Isto kao i nevladine organizacije koje se bave ovim temama, bilo da su nacionalnog ili regionalnog, lokalnog nivoa.

Siguran sam da porodice nestalih, udruženja nestalih iz pojedinih regiona, imaju potpunu zainteresovanost i senzibilitet, veći od ostalih da se razotkriju sudbine nestalih. I da je njihovo učešće neprocenjivo.

Regionalni paneli bi svakako mogli da više pažnje posvete pojedinačnim i grupnim slučajevima. Na primer, postoji potraga za jednim autobusom u kojem je bilo 47 Hrvata, koji je odvezen u nepoznatom pravcu, i ništa se ne zna o sudbini tih ljudi. Zna se mesto odakle je odvezen autobus, mora da postoje svedoci iz različitih struktura, nacija sa različitim zainteresovanostima, koji bi mogli dati određene korisne podatke, ali treba konstantno raditi na tome.

Tu dolazimo do sledećeg problema koji je u vezi sa revizionističkim tendencijama.

Naime, rodbina žrtava sve češće izbegava da svedoči, sve češće se povlače iz javnosti i priče koje su anonimnog karaktera jer postoji uverenje da će na drugoj strani imati problema ako imaju, možda, planove o povratku, ili se neko od njihovih vratio, ili jednostavno ne žele da imaju dodatnih problema.

Dakle, umesto stvaranja klime da se slučajevi svih nestalih razreše, imamo stvaranje atmosfere, da bez obzira na deklarativnost na realnom nivou, to samo predstavlja mogući problem za porodice…

Opet je neophodno da se zajednički, na svim nivoima, pruže dokazi da su države i njihovi predstavnici privrženi zajedničkom cilju.

Nedavno sam čitao o primeru rešavanja ubistva jednog deteta od pre 15-ak godina u Holandiji. Lokalna zajednica je vršila snažan pritisak na policiju i tužilaštvo. I zahvaljujući stalnim pomacima u DNK analitici, tužilaštvo je odlučilo da pozove sve građane tog kraja da daju krv, kako bi se pretragom došlo do počinioca. I uspeli su da se preko jednog daljeg rođaka koji je dao krv dođe do počinioca koji je već imao pedofilski dosije, i uhapšen je u Barseloni u koju se preselio.

Mislim da je neophodno, pored drugih odluka, praviti permanentne medijske regionalne kampanje koje bi govorile o neophodnosti da svi učestvujemo u procesu koji bi doveo do toga da imamo potpunu bazu podataka preko koje bi se lakše vršila identifikacija ekshumiranih tela.

U ovom trenutku, mislim da postoji oko 900 ekshumiranih tela u mrtvačnicama u Hrvatskoj koja nisu identifikovana. Ne znam koji su sve problemi, ali verujem da bi dodatna aktivnost na prikupljanju DNK uzoraka rođaka pomogla u identifikaciji. Dakle, mogao bi bitno da se smanji broj od oko 2.000 nestalih koje imamo sada po različitim podacima.

Veoma je važno ubrzati proveru svih lokacija za koje postoje informacije da bi tu mogle biti masovne grobnice. Za neke lokacije postoje svedočenja još od 2012. godine, ali one još uvek nisu proverene i stavljene ad acta, bez obzira šta se utvrdilo. Takođe, postoje identifikovana grobna mesta, prema podacima 76, gde se zna da je pokopano NN lice koje bi moglo biti na listi nestalih.

U oba ova slučaja, i u slučaju identifikacije postojećih 900 tela, moguće je da postoje infrastrukturni problemi i verujem da bi se moralo učiniti sve da se što pre omoguće uslovi da se reše svi slučajevi gde postoje ili tela ili informacije o lokalitetima… Verujem da bi na ovaj način mogao u kratkom vremenskom periodu da se smanji, bar za četvrtinu, spisak neidentifikovanih nestalih.

Kada je reč o arhivama za koje postoje zahtevi da budu otvorene, i u Srbiji, Hrvatskoj, itd., ali i arhiva Haškog tribunala i drugih međunarodnih organizacija, (nedavno je na Kosovu pronađeno grobno mesto u kojem su tela pet lica koje je evidentirao KFOR, ali ništa nije učinio da se ekshumiraju, već su ta tela bila na istoj lokaciji do danas, dok neko nije pronašao u jednoj od tih međunarodnih arhiva…)

Siguran sam da je potrebno da se pronađe mehanizam da podaci iz arhiva naših država postanu dostupni i da se, u isto vreme, veruje u podatke koji se odatle dobiju.

Svakako, sami podaci iz arhiva neće biti dovoljni. Važno je pronaći ljude koji su imali odgovornost za prostore ili aktivnosti, a koji su u vezi sa nestalima i pronaći načine da oni daju podatke koji bi otkrili grobna mesta i grobnice, bilo da su primarne, sekundarne, i td.

Ovaj angažman shvatam više kao angažman za porodice nastradalih nestalih nego kao mandat od strane predsednika. Iskoristiću, svakako, svaku mogućnost uticaja da se stvore uslovi za poboljšanje efikasnosti kada je reč o pronalasku nestalih. Nemam nijedan drugi mehanizam da se za to izborim osim javnosti.

Info

Govor predsednice Vlade Ane Brnabić pred GS UN

Predsednica vlade Srbije Ana Brnabić svojim autorskim govorom pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija predstavila je novo lice Srbije, dosadašnje rezultate, ali kao nezaobilaznu temu pomenula je pitanje Kosova. Govor premijerke u celosti je glasio:

dokumenti petak 28.09. 08:00 Komentara: 6

Šta sve piše u Rimskoj deklaraciji EU

Šefovi država i vlada zemalja Evropske unije su u Rimu usvojili Deklaraciju o budućnosti Unije u kojoj naglašavaju da će EU "ostati nepodeljena", "napredovati različitim brzinama i snagom u istom pravcu" i "biti otvorena za one evropske zemlje koje poštuju i ulažu napore da uvreže naše vrednosti".

dokumenti subota 25.03. 18:31 Komentara: 0
strana 1 od 29 idi na stranu