Info / 1

Govor predsednika Aleksandra Vučića u Skupštini Srbije

Novi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, obratio se po polaganju zakletve poslanicima i gostima u nacionalnom parlamentu, a njegovo obraćanje u celini glasi:

Izvor:
Tanjug

"Dragi sugrađani, narodni poslanici Skupštine Republike Srbije...

Danas, kada stojim pred vama, pred Srbijom, svim njenim građanima, baš nedaleko od mesta na kome je daleke 1830. godine Miloš Veliki proglasio Prvi hatišerif i utemeljio samostalnost moderne Srbije, više mi je nego jasno da, koliko god da sam se za to pripremao, a pripremao se jesam, čitav svoj politički život, ipak ne mogu da nađem dovoljno reči da sažmem, objasnim, i strah i nadu, koje osećam preuzimajući ovu, za mene svetu, dužnost i obavezu.

I znam, isto koliko i svaki čovek u ovoj zemlji, da su mi, za to da budem predsednik Srbije, dela potrebna, mnogo više nego reči, i da će ona, konačna, reč, i sud, biti izrečeni, ne danas, nego onog dana kada budem napuštao ovu dužnost, kada budem završio sa ovom najčasnijom obavezom.

Danas, na ovom mestu, želim da se zahvalim svim prethodnim predsednicima Republike koji su dali svoj doprinos progresu i prosperitetu Srbije. Posebno, hoću da odam priznanje predsedniku Nikoliću, ne kurtoazno, već zbog toga što je imao hrabrosti da podrži najteže, ali jedine celishodne mere koje je Vlada preduzimala na putu oporavka Srbije. Hvala I želim vam, gospodine predsedniče, mnogo uspeha u daljem radu.

Naučio sam da pred ovim visokim domom iznosim program za rad Vlade, obiman i sveobuhvatan, a danas, u skladu sa tradicijom ove svečanosti, izneću nekoliko naznaka, principa, načela i zakonitisti kojih ću se držati tokom trajanja mandata, nastojeći da, za to vreme, promenim, i sebe, i Srbiju, I u tome ohrabrim I svakog njenog građanina, taman toliko da ona postane bolja, jača, bogatija i srećnija zemlja, a svi mi, zadovoljniji i ostvareniji ljudi.

Posao je to, znam vrlo dobro, za čitave generacije, ali isto tako znam da neko mora da ga počne, da mora da iskorači, preuzme na sebe taj, prvi, zalet u budućnost, prvi skok preko opasne provalije, i da taj neko, u svemu tome, nema prava da se bavi ni svojom sudbinom, niti bili kakvom ličnom koristi, već ima da podnese vrlo svesnu žrtvu, za narod i za državu.

Drugim rečima, danas, baš kao i pre tri godine kada sam preuzimao mesto predsednika Vlade Srbije, nemam nikakvu sumnju u to šta mi je činiti.

Za Srbiju, za njene građane, za budućnost koju treba da osvojimo, moram da dam bukvalno sve, i za to ne mogu, ne želim i neću da dobijem bukvalno ništa, osim suda koji će, o tome šta sam radio, ostati u istoriji.

I možda to nekome izgleda malo, pošto istorija ne predviđa sankciju, ali, za mene, taj sud je jednak onom strašnom, konačnom, i predstavlja i najveću opomenu i najbolje uputstvo za sve što, u periodu koji je ispred mene, imam, i moram i hoću da uradim.

Zato što je to najveći račun koji imam da položim. Pred našom decom, i pred decom njihove dece. Sve ostalo je, dnevna politika, na koju, od danas, i po Ustavu, i nemam pravo. Bar ne onoliko koliko sam imao do juče.

Moje je, i tu dužnost i obavezu sam dobio, da vodim, napred, u sutrašnjost, ovu prelepu, divnu zemlju.Moje je, dozvolite mi da parafraziram, da pronađem put, da idem njime, i da ga pokažem drugima. Moje je, po preporukama koje je svojim naslednicima, još početkom devetnaestog veka, u amanet ostavio čuveni američki predsednik Džon Kvinsi Adams - da svojim delima isnpirišem sve ostale da više uče, više sanjaju, više urade, i postanu više. Da Srbiju, našu otadžbinu, naše ishodište i naš san, učine boljom, srećnijom , sigurnijom i bogatijom zemljom.

Hoću da kažem - koliko god da želim jaku, sigurnu i bogatu Srbiju, ne mogu do nje sam. Potrebna nam je energija, snaga, volja i jasna vizija takve Srbije, u svakom od njenom građaninu, u čitavom narodu koji je, dajući mi ovaj mandat, već odlučio da krene na taj dalek i težak put.

Potrebno mi je zajedništvo, ono u istom cilju, u istoj veri da se do njega može stići, i u istoj količini napora uloženog u njegovo ostvarivanje, zajedništvo oslobodjeno dnevnih, partijskih, ideoloških i bilo kojih drugih razlika, i ja ću, svom svojom snagom, raditi na tom zajedništvu. Na zajedništvu i jedinstvu onih koji vole Srbiju, onih kojima je Srbija preča I od ličnih I od partijskih interesa.

Tražiću zajedništvo, svakoga dana, zahtevaću ga i boriću se za njega, uz vrlo kratko objašnjenje. Nije ono potrebno meni lično, politički sam se ostvario, odavno, na izborima, sve političke ambicije sam iživeo, oborio sve izborne rekorde, nemam više šta da dohvatim na tom nebu, ali, to zajedništvo, potrebno je Srbiji, i svakom čoveku u njoj.

Zato što od naše mogućnosti da prepoznamo zajednički cilj, i da uložimo u njega zajednički napor, da podnesemo istu takvu, zajedničku, žrtvu, zavisi, ali bukvalno, i da li će nam ne samo budućnost biti zajednička, nego i da li ćemo je uopšte i imati.

Podeljena i interesima razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde. Rasparčana ambicijama, razmeđena sujetama, posvađana oko ideologije, vere, partije, nacije, kluba, ova zemlja, i svaka zemlja, ne radi ništa drugo nego potpisuje večni akt o tome da je zauvek mala, zauvek i u svakom pogledu siromašna, i zauvek oslobođena bilo kakve nade u bolje sutra.

Nema slobode, u podelama. Nema napretka, u svađama. Nema cilja, u izmaglici sukoba, nema rezultata bez međusobnog poštovanja. Ne vidi se, ne može da se prepozna, nejasan je i, samim tim, nedostižan.

I moja je dužnost, jedna od prvih, da to kažem. Baš kao što mi je dužnost da kažem i mnogo teže stvari, i da čujem, sve one koje nisu dobre po mene. Uostalom, sloboda i jeste, po Džordžu Orvelu, ništa drugo nego mogućnost da ljudima kažeš i ono što ne žele da čuju. I to je jedan od principa kojih ću se držati. Zato što on omogućava nastavak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina, i koji je doneo prve I ozbiljne rezultate.

Rekli smo istinu, bez obzira na to što toliko njih nije htelo da je čuje, i počeli smo da se menjamo. Da menjamo sebe, i da menjamo Srbiju.

Priznali smo da nismo nikakav izabrani narod, da nismo ni najveći ni najpametniji, da ne živimo ni na kakvom nebu, već ovde, u našoj Srbiji, i da će nam, u njoj, biti upravo onako, kako smo zaslužili, svojim radom.

Prestali smo da čekamo, počeli smo da tražimo.

Prestali smo da se pravdamo, počeli smo da prihvatamo odgovornost.

Prestali smo da se krijemo, počeli smo da izlazimo na crtu, svakom izazovu.

Prestali smo da tražimo krivce i izgovore, počeli smo da otkrivamo greške u nama .

Prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati, počeli smo da verujemo da možemo da stvorimo.

Prestali smo da verujemo u smrt i rat, počeli smo da verujemo u život i u težak rad.

I, na kraju, prestali smo da se molimo, bilo kome za mrvice, ali smo počeli da verujemo, u sebe, i u Srbiju. I na svemu tome, na toj promeni, izgradili smo temelj sopstvene budućnosti, i budućnosti ove zemlje.

Na tom temelju, nameravam, zajedno sa vladom Srbije, da nastavim da gradim. Da dižem, zajedno sa svima u Srbiji, sprat po sprat, stepenik po stepenik, ploču po ploču, bez želje da tu građevinu ikada završim, već da je samo podignem dovoljno visoko, dovoljno stabilno, da drugi, posle mene, posle nas, mogu da odu u neslućene visine.

I vrlo sam svestan, šta mi je potrebno, šta je potrebno nama, da obavimo taj ni najmanje lak, ni kratkotrajan zadatak. A potrebno nam je ono u šta se zaklinjao veliki Tomas Edison: težak rad, posvećenost i zdrav razum.

I potrebno nam je da u svakoj teškoći, a mnoge su pred nama, tražimo ono što je u njima tražio Albert Anštajn - priliku da uspemo. I potrebno nam je, i tu ću prestati sa citatima, da, poput Tomasa Džefersona, verujemo u sreću, ali i da, kao i on, znamo da nje uvek bude više, ukoliko još više i teže radimo. To je ključ za vrata naše budućnosti. Vrlo prost, ako si spreman da ga uzmeš u ruke i okreneš u pravom smeru.

Težak rad, posvećenost tom teškom radu, zdrav razum koji nam govori da se prilike kriju u preprekama koje su pred nama, i sreća koju zaslužujemo, osvajamo, svojim teškim i neprestanim radom.

I kada prihvatimo to, ta prosta pravila, moći ćemo da rešimo sve zadatke koji su pred nama, a čiji je broj i te kako velik. Mir - stalni, stabilni, plodonosni mir, u Srbiji i u celom regionu, svakako je prvi od njih. I radiću na njemu, razgovaraću sa svakim, nudiću rešenja, insistiraću na dijalogu i kompromisu, jer duboko verujem da je on osnova svakog napretka, svakog uspešnog posla, i bezbedne budućnosti. Dakle, mir i stabilnost, za mnoge izlizane reči bez stvarnog i životnog značenja, jesu i biće srž mog budućeg političkog delovanja. Da bismo uspeli da sačuvamo sebe, moramo da razgovaramo sa svima, ali i da jačamo svoje odbrambene kapacitete, jer samo tako, možemo da sačuvamo zemlju od onih koji nam svakodnevno prete, javno i otvoreno, ali i tiho i prikriveno. Srbija je nezavisna i suverena zemlja, baš takva i samo takva Srbija može biti na ponos svim njenim gra‚đanima. Uostalom, sloboda je vrednost koju su naši građani uvek stavljali na najviši pijedestal.

Zbog te i takve, ljubljene slobode, Srbija želi sama da gradi i obezbeđuje svoju odbranu, svoje granice, zemlju, vazduh i vodu. Zato, ne želimo da ulazimo u vojne alijanse i paktove i učestvujemo u akcijama protiv nekih drugih naroda i država, kao što su neki od njih učestvovali u agresiji na našu Srbiju. Želimo da budemo svoji na svome, da imamo dobro opremljenu i modernu armiju, srpsku vojsku, koja može i zna da sačuva i odbrani ono što je naše. Mi tuđe nećemo, ali svoje nikome nećemo dati. I bićemo jaki, dovoljno jaki da to možemo i da učinimo. Politika vojne neutralnosti biće politika koju ću da štitim, ali i saradnja sa svima čiji deo ne želimo da budemo, ali imamo obavezu da gradimo drugačije i bolje odnose.

Takođe, verujem da je čitav ovaj region jedan veliki sistem spojenih sudova, i sudbina, i da nama, u Srbiji, ne može da bude dobro, ukoliko bilo kome, oko nas, bude loše. Mi, svi zajedno, ne možemo mnogo toga da nađemo, osim prijatelja, u velikom svetu, odavno određenom, podeljenom i ustrojenom, ali, zato, mnogo toga možemo da nađemo ovde, na tržištu od više od dvadeset miliona ljudi, čija veličina se i krije u njihovoj različitosti.

Možemo da se povežemo, da izgradimo mostove i puteve između nas, da stvorimo radna mesta, povećamo razmenu, učimo jedni od drugih, dovedemo investicije.
Možemo, uz tešak rad, zdrav razum i sreću koju sami osvojimo, da stvorimo region u kojem su razlike prednost, a ne osnov za sukobe.

Možemo da se, radeći i povezujući se, konačno razumemo, da shvatimo koliko zavisimo jedni od drugih, i da, stvorimo onu vrstu budućnosti u kojoj osnov naših odnosa, nikada više, neće biti strah i zazor, zbog kojih smo se, toliko puta u istoriji, hvatali oružja, umesto da se uhvatimo posla.

I to će biti moja osnovna poruka, svima oko nas. Hajde da stvaramo poslove, zato što poslovi stvaraju nas, i stvaraju decu, i pružaju, onda, svima, novu šansu, za još više poslova, i još više dece.

Dosta smo se sahranjivali po Balkanu, vreme je da se rađamo.

Čuvaću integritet Srbije, ali ću uvek prihvatati razgovore sa kosovskim Albancima, jer time štitimo naše Srbe i time čuvamo i branimo mir. Bolje je da meni bude teško, da se ponekad osećam i poniženim, ali je mnogo važnije da Srbija ne bude unižena i da ljudi u našoj zemlji imaju mir I spokoj.

Dosta smo davali smrti, vreme je da damo život, životu.

Dosta, gotovo sve, svi zajedno, na zapadnom Balkanu smo porušili, vreme je da izgradimo.

Dosta smo, svi zajedno, bili žrtve, sopstvenih strahova, vreme je da budemo heroji, budućnosti u koju verujemo.

I upravo to, te poruke, jesu program sa kojim ću krenuti po regionu, tražeći novu šansu, za sve nas koji ovde živimo.

I neću to raditi zato što Srbija od bilo koga strahuje, nego, upravo suprotno, radiću to baš zato što smo svaki strah ostavili iza sebe.

Zato hoću I da otvorimo unutrašnji dijalog po pitanju Kosova I Metohija, uz sve naše razlike, bez predrasuda, a poštujući Ustav naše zemlje. Moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali I olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog, po tom pitanju, možda je I važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima.

Srbija je ozbiljna, jaka država, koja može da se odbrani, koja je posvećena svojoj slobodi i svojoj sigurnosti, i koja, upravo zato, uvek može, i hoće, da svakome pruži ruku, bez straha šta će se toj ruci desiti. Da, želimo da popravljamo odnose sa Hrvatskom, hoćemo dalje da unapređujemo saradnju i sa Bosnom i Hercegovinom, Albanijom, Crnom Gorom, makedonijom, ali i Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom.

Mi ne sumnjamo ni u koga, ali neka niko ne sumnja ni u nas. Ni u našu posvećenost miru, ni u našu spremnost da se odbranimo.

Baš kao što ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili. I to nije fraza, ili usputna obavezna rečenica koju su svi političari na Balkanu naučili. Želimo da gradimo demokratsko društvo i baš taj i takav tip društva jeste osnovni razlog našeg upornog i istrajnog opstajanja na evropskom putu. Nastavićemo taj put, ne moleći nikoga ni za sta, ali čvrsto verujući u sebe i reforme koje možemo i moramo da uradimo. Opet, ne zbog Evrope, već zbog nas.

Već mnogo godina optužuju nas da nećemo moći da sačuvamo svoje jasno i iskreno prijateljstvo sa Ruskom federacijom, ali smo, i u najtežim uslovima, uspeli da odolimo svim pritiscima i tvrdoglavo čuvamo i gradimo najbolje odnose sa ruskim narodom i njegovim državnim rukovodstvom. Tu politiku Srbija će slediti i u budućnosti.

Mi se svojim prijatestvima ponosimo, a nimalo ne stidimo. Uspeli smo, u poslednjih nekoliko godina, više nego ikada ranije, da izgradimo srdačne i veoma tople prijateljske odnose sa Narodnom Republikom Kinom. Pomogli su nam preuzimanjem smederevske železare, ali i učešćem u brojnim infrastrukturnim i projektima iz oblasti energetike i rudarstva.

Uspostavili smo nove odnose sa Indijom, unapredili sa Japanom i Južnom Korejom, a još mnogo truda moramo da uložimo u strateško popravljanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama. Onaj ko ne bi gradio prijateljstvo sa Amerikom, bez obzira na naše razlike po pitanju Kosova I Metohije, činio bi veliku grešku i napravio bi ogromnu štetu našoj Srbiji. To, svakako, neću da učinim.

Mi hoćemo otvorenu, široku Srbiju, Srbiju za sve, spremnu na saradnju, željnu rada i novih prilika, za novi rad. Hoćemo Srbiju različitih nacija, koje žive u miru I slozi, hoćemo ljude koje nećemo prepoznavati samo po njihovoj veri, već po poštenju i marljivosti.

Zato što je to i najbolji način, pošto rad zahteva pravila, da uredimo svoju zemlju, da ispravimo sve ono što još nismo ispravili, da je načinimo udobnom za svakog čoveka u njoj.

I utome ću se posebno posvetiti, i tražiću i od vlade i od Skupštine da ubrzano nastave sa reformama, od kojih su one u pravosuđu verovatno najneophodnije, ali nikako i jedine, i da, svi zajedno, nastavimo sa svakodnevnim promenama, u svakom segmentu našeg javnog života, kako bi, u najskorije vreme, mogli s pravom i mirno da kažemo - mi, Srbija, jesmo i Evropa I svet, po svakom standardu koji u Evropi i savremenom svetu postoji.

Planiram da otvorimo razgovore o ustavnim reformama. Na to smo obavezani nastavkom našeg evropskog puta, ali i unutrašnjim potrebama. Do tih promena ne možemo da dođemo bez dogovora, bez mnogo razgovora i rasprava o onome što bi, možda po prvi put, bili naši strateški ciljevi u budućnosti. U te razgovore biće neophodno da uključimo sve društvene činioce, od Akademije nauka, civilnog društva, političkih stranaka. Uostalom, to je veliki i važan cilj, a ako ne uspemo, i onako biće samo još jedan od naših neuspeha da se saglasimo oko ključnih državnih pitanja.

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga dakle dolazimo, već kuda idemo. To je zapisao veliki Bora Pekić , a ja ću pokušati, onoliko koliko budem mogao, da pratim te njegove istinite i veličanstvene reči.
To je, dragi sugrađani, poštovani narodni poslanici, posao koji je pred nama, i kojim namaravam da se bavim.

Ne plašim ga se, jer, znate kako kažu, niko se još u svom znoju nije udavio, tako da mogu mirno, i to i nameravam, pošteno da se oznojim.

Uostalom, na to me tera i istorija. Pre osam stotina godina, 1217. krunisanjem Stefana Prvovenčanog, Srbija je postala međunarodno priznata država. Pre dve stotine godine, 1817., Srbija je, posle vekova ropstva, dobila autonomiju, i napravila prvi korak ka novoj državnosti.

Danas, 2017. godine, verovatno se ništa tako veliko i značajno nije desilo, osim jedne stvari. Srbija je dobila predsednika koji će za nju da se bori, svim srcem svom snagom i energijom.

Dobijeno je od naroda, i u ime naroda i za narod.

Za narod, koji će za mene, njegovog predsednika, biti isti, i po pravima i po šansama, i po mogućnostima da od mene traži, da od mene zahteva.

Želim da kao predsednik Srbije uvek budem uz naš narod koji živi u našem okruženju, da uvek budem uz Republiku Srpsku, ali i Srbe u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i Rumuniji. Da pomognem očuvanje hramova i manastira srpske crkve u svim tim zemljama, jer samo tamo gde je Srpska pravoslavna crkva snažna, na prostoru bivše Jugoslavije, naš narod uspeo je i mogao da sačuva svoja ognjišta.

Hoću da se zahvalim, na kraju, našem narodu, svim našim građanima, na ogromnoj podršci, na nadi i veri u drugačiju i bolju budućnost, a posle svega na odgovornosti i pomoći da državne poslove obavljamo na najbolji način.

I verujem da ću, uz vašu pomoć, dragi građani Srbije, umeti da odgovorim, na svako pitanje, i na svaki zahtev, na svaki izazov koji je preda mnom. Zato što, a rekao je to Lao Ce, to što te neko voli, daje ti snagu, a to što ti nekoga voliš, daje ti hrabrost.

A ja ovu zemlju, volim, iznad svega.

I to će me činiti veoma hrabrim predsednikom.

Sve ostalo, na meni je da zaslužim.

Hvala vam na pažnji.

Živela Srbija!".

Komentari 1
Čitajte
Pošalji komentar