Zašto javna preduzeća ne vole berzu?

Ako je neko pomislio da će zakon o podeli besplatnih akcija biti poštovan barem u njegovim osnovnim načelima, onda verovatno odavno nije imao dodira sa ovdašnjom stvarnošću.

Nenad Gujaničić, Sinteza Invest Group
Podeli

Prolongiranje izvršenja njegovog najprostijeg člana, o podeli besplatnih akcija NIS-a, samo je logičan nastavak državnih aktivnosti po pitanju ovog populističkog akta.

Tehnički problem distribucije akcija samo je posledica suštine problema – nespremnosti i bezvoljnosti političkih elita da omoguće izlazak ovih kompanija na berzansko tržište.

Razlozi koje ovih dana državne birokrate navode kao nepremostive prepreke za blagovremenu podelu NIS-ovih vlasničkih papira prosto udaraju u zdrav mozak svakoga ko je onomad stao u red za upis besplatnih akcija. Među glavnim uzrocima odlaganja podele navode se, naravno, svetska finansijska kriza ali i administrativni problemi oko utvrđivanja broja akcionara.

S obzirom da je postala ustaljena rutina da se globalnoj krizi daju natprirodne moći te postaje uzročnik svih domaćih jada koji su postojali i pre njene pojave, bilo je za očekivati da će podela akcija i njihovo potencijalno utrženje na berzi biti odloženi usled nastanka ove svetske pošasti. Naravno, opet je po sredi klasična zamena teza, lišena minimalnog uvažavanja nivoa svesti domaćih građana.

Naime, i običnom laiku je jasno da u uslovima krize, odnosno bilo kakvog poremećaja na tržištu, cena akcija profitabilnih kompanija ili pak, gubitaša, sa statusom monopoliste, neće biti istovetna vrednosti u normalnim uslovima na tržištu.

Stoga, recimo, odlaganje prodaje većinskog paketa akcija u Telekomu može imati itekako smisla sa aspekta ostvarivanja budžetskih prihoda (ako pri tom zanemarimo pozitivne nus-efekte prodaje koji bi nastali u transparentnoj privatizaciji, čak i u uslovima krize). Ali to, dakako, nema nikakve veze sa podelom akcija građanima i listiranjem kompanije gde bi se svakome omogućilo da raspolaže akcijama i čini s njima šta mu je volja.

Teza da se odlaganjem podele akcija štite akcionari koji bi svoju imovinu prodali budzašto ima identično utemeljenje kao i eventualna zabrana trgovine polovnim automobilima ili stanovima usled pada njihove vrednosti (kao što je sada slučaj). Pa čak i da svi manjinski akcionari prodaju akcije po nekakvoj minimalnoj vrednosti, tu ne bi bilo ničeg spornog s obzirom da je raspolaganje imovinom (samim tim i njena utrživost) osnovni postulat tržišne ekonomije.

I drugi razlog odlaganja podele akcija, govori više o njegovim kreatorima nego što ima kakvu racionalnu osnovanost. Notorna je istina da je bilo kakav posao sa pet miliona građana prilično kompleksan, ali sa dobrom organizacijom itekako ga je moguće efikasno sprovesti (nije li upis akcija uoči izbora najbolji primer toga).

Ovako, manirom lošeg studenta kojem uvek fale dva-tri dana za spremanje ispita, država otvoreno dovodi građane u sumnju da se namerno odugovlači sa podelom akcija i što je još bitnije, sa omogućavanjem njihove utrživosti.

Osim što bi to bio svojevrsni test sada već čuvene hiljadarke, kakvi još razlozi navode političare na sabotiranje zakona kojeg su sami doneli? Verovatno najveću smetnju predstavlja transparentnost koju bi ove kompanije morale zagovarati čak i na nedovoljno razvijenom tržištu kapitala kao što je naše.

U akcionarskim društvima sa većinskim državnim kapitalom sigurno bi se i dalje zadržala partijska imenovanja direktora, ali bi kvartalni finansijski izveštaji, mogućnost uvida u poslovne knjige i druga pitanja koja bi interesovala pojedinačne akcionare uveliko narušili postojeću atmosferu. Pride, takva akcionarska društva obesmislila bi nedovoljno javne tenderske prodaje koje drže primat u dosadašnjoj privatizaciji naspram tržišnog formiranja cene.

A kakve bi bile koristi od toga, gledano iz malo šire perspektive, sa aspekta opšteg interesa? Ova preduzeća u korporativnoj formi mogla bi finansirati projekte putem novih emisija akcija (skupi krediti Telekoma za kupovinu svog pandana u Srpskoj lako su mogli naći alternativu u dokapitalizaciji ove firme), dok bi eliminisanje njihove poslovične zatvorenosti prema javnosti donelo gomilu pozitivnih nus-efekata.

Verovatno ni tada ne bi postojala jaka kontrola rada ovih kompanija ali bi spremnost nekog penzionera da gura nos gde ne treba ili volja stranog portfeljnog ulagača da pita ono o čemu se nekada nije ni vodilo računa, bili solidna brana sadašnjem sistemu upravljanja.

Na posletku, čak i da se domognu famozne hiljadarke, građani bi, kroz smanjenje broja zaposlenih koje sami finansiraju, poboljšanje kvaliteta usluga, eliminisanje partijske privrede, kudikamo više profitirali. Naravno, sve ovo je hipotetički jer, kako sada stvari stoje, ovaj eksperiment u Srbiji moguće je izvesti samo u laboratorijskim uslovima.