Prodajte državna preduzeća

Zatvaranje preduzeća prouzrokuje gubljenje poslova u istim. Posledična nezaposlenost je bolna. To je jasno. Ali ponekad se preduzeća zatvaraju i radna mesta gube. Proizvodi, preduzeća i radna mesta se tokom vremena menjaju.

Tako se, fundamentalno, uvećava prosperitet. Izazov je pronaći pravi balans između troškova nezaposlenosti i podrške prosperitetu.

Privatizacija je u centru traženja tog balansa. Kako prodaja može dovesti do gubitaka radnih mesta kada novi vlasnik restrukturira preduzeće, ti gubici mogu biti ključni ukoliko preduzeće oživi i sačuva ostala radna mesta. Prodaja može dovesti do novog zapošljavanja – pogledajte na primer rastuću aktivnost i poslove u privatizovanim srpskim bankama, velikom srpskom uspehu.

Stečaj ima ključnu ulogu. Dok to može dovesti do gubitaka poslova i zatvaranja preduzeća, može dovesti i do stvaranja poslova u novom preduzeću. Kada se preduzeće oslobodi viška dugova ono kreće napred, raste i zapošljava. Čak i da preduzeće nema budućnost, stečaj dovodi do toga da imovina, uključujući i zemlju nalaze upotrebu negde drugde u ekonomiji.

Dakle privatizacija i stečaj su bitni. Oba procesa, ukoliko se sprovedu dobro, mogu uticati na otvaranje radnih mesta u preduzećima. Kao i u srpskom bankarstvu, ovi procesi mogu generisati više poslova i dohodaka i/ili bolje proizvode i usluge u sektorima kao što su vazdušni i železnički transport, u energetskom sektoru, telekomunikacijama, i drugim sektorima pod uticajem države.

Napredak je ostvaren u proteklom periodu. Delimično i kroz privatizaciju, oko šest od deset radnih mesta van poljoprivrede i državne administracije su sada u privatnom sektoru, u poređenju sa tri od deset pet godina ranije. To je velika promena. Tokom istog perioda, srpski bruto proizvod je uvećan za 40 odsto. A u 2004. godini, usvojen je dobar Zakon o stečaju.

Međutim, jasno je da svako ko radi, kupuje ili prodaje proizvode srpskim preduzećima, očekuje još više promena. Nažalost, privatizacija je usporena, a stečaj se koristi retko. Tempo se mora pojačati.

Snažno ekonomsko okruženje

Makroekonomski podaci potvrđuju potrebu za daljom promenom. Srpska nezaposlenost se meri na nivou od 20 procenata, a fiksne investicije na svega 18 procenata BDP-a – prvi pokazatelj dosta iznad, a drugi dosta ispod evropskih normi. Oba ukazuju da se staromodni poslovni ugovori, nedovoljne nove investicije i radna mesta stvaraju podjednako i u novim preduzećima.

Rešenje nije da se stane ili uspori sa smanjivanjem radnih mesta u starim preduzećima. Razlog toga je što novac, koji je neophodan da bi se održala postojeća radna mesta, mora doći od negde – iz zdravih srpskih preduzeća kroz oporezivanje za plaćanje subvencija.

Na taj način, stara radna mesta koja su očuvana vladinom podrškom, direktno štete otvaranju novih radnih mesta. Očuvanje radnih mesta nije odgovor. Ono što je neophodno je otvaranje radnih mesta.

Stvaranje radnih mesta traži poboljšanje poslovnog okruženja. Investitori se odbijaju političkom nestabilnošću i teškoćama u obavljanju poslova – nezadovoljavajućim nivoom računovodstvenih standarda, preteranom administracijom, birokratijom, korupcijom, sporim sudskim procesima, zloupotrebama političkih uticaja, nesigurnim zakupima zemljišta i tako dalje.

Srbija je bila na 68-om mestu studije o troškovima poslovanja Svetske banke „Doing business survey“ i 130-ta u izveštaju „Institutional Quality“ Međunarodnog vodiča o rizicima zemalja, objavljenih 2006. godine.

U suočavanju sa takvim nezadovoljavajućim performansama, Srbi i strani investitori odnose svoj novac i radna mesta u zemlje koje su bolje rangirane kod ovih međunarodnih izveštaja.

Naravno, neki investitori mogu i rade svoj posao prevazilazeći ovakve prepreke u stvaranju novih preduzeća i radnih mesta u Srbiji, na primer u oblasti čelika i telekomunikacija, ali ni blizu dovoljnog. Ako Srbija želi nova radna mesta, treba više novih investitora – srpskih i stranih. Zato, pored političke i makroekonomske stabilnosti, poslovno okruženje mora biti uređeno. U suprotnom, zbog manjka novih privatnih investicija, rastući prosperitet poslednjih godina će biti usporen i nova radna mesta će ostati nedovoljna.

Transparentni proces prodaje

Međutim, privatizacija vrlo lako može biti pogrešno vođena uključujući mogućnost da su tenderske procedure nerazumljive i/ili korumpirane. Ako je to slučaj, građani će postati cinični, potcenjivajući suštinsku javnu podršku reformama. U svetlu toga, tri greške bi trebalo da budu izbegnute:  

1. Izbegavati uspostavljanje privatnih monopola preko privatizacije čak i ako to donosi visoku prodajnu cenu. Ako privatni monopolisti podignu prodajnu cenu preko cene troškova, svi potrošači i preduzeća koja kupuju taj proizvod, kao i radna mesta u tim preduzećima, su na gubitku.

Umesto toga, konkurentni dobavljači i/ili lak pristup uvozu su neophodni. Tako će slobodni uvoz i distribucija naftnih derivata biti ključni za uspešnu prodaju NIS-a. Za privredu (na primer EPS), bilo bi dobro odvojiti proizvodnju i distribuciju uz kontrolu nad maloprodajnim cenama.

2. Izbegavati odlaganje privatizacije do okončanja restrukturiranja preduzeća. Ovo obično samo vodi odlaganju, a ne prodaji. Često ono što preduzeća najviše traže su stručni privatni menadžeri, a ne nastavak grešaka starih menadžera. Preduzeća je najbolje prodati „onakva kakva su“. Ukoliko se kupci ne pojave, preduzeća treba da idu direktno u stečaj. Ovaj pristup je svima jasan, a proces nije beskonačan.

3. Na kraju, izbegavajte “uslovne” prodaje uz zadržavanje obaveza Vlade ili samo u slučaju kada su obaveze vezane za radna mesta ili investicije. Time što Vlada zadržava odgovornost kao u slučaju predložene prodaje manjinskog udela u NIS-u, ne čini privatizaciju i time su koristi male. A pošto privreda, a ne Vlada treba da odlučuje o radnim mestima i investicijama, zahtevi koji se odnose na iste idu na štetu prodajne cene, odbijaju legitimne investitore i signaliziraju nedovoljnu spremnost Vlade da sprovodi reforme. Vladini zahtevi koji se odnose na  obezbeđenje radnih mesta i investicija su loši, slobodna konkurentska tržišta su mnogo bolja.

Cena odlaganja

Tako mnogo srpskih preduzeća radi sa gubicima da je taj problem evidentan čak i u srpskim makroekonomskim podacima. U 2005. godini, neprivatna preduzeća koja su radila sa gubitkom (isključujući banke) zabeležile su gubitke u visini 8,5 procenata BDP-a.

To je više nego što su centralna i lokalne vlade godišnje potrošile na zdravstvo. Srbija ne može sebi da dozvoli gubitke na ovom nivou.

Ti gubici imaju svoje korene u lošim poslovnom iskustvu. Tako će privatizacija i stečaj, a ne javni investicioni program, biti potrebni da se smanje gubici i stvore uslovi za rast zaposlenosti. U skladu sa tim, ovo treba da bude u jezgru ekonomskih politika u toku naredne četiri godine. Bez toga, javne investicije će biti neuspešne.

Uzimajući u obzir broj preduzeća i radnih mesta kojih se ovo tiče, privremene teškoće koje proizilaze iz restrukturiranja treba da budu ublažene efikasnom i pravilno izgrađenom mrežom mera socijalne sigurnosti. Ovo se odnosi na nezaposlene kada su u pitanju većina prava na penziju i na programe prekvalifikacije koji bi takođe trebalo unaprediti.

Ali ono što je najpotrebnije da bi se minimizirale privremene teškoće su nova radna mesta – koja bi se pojavila iz šireg procesa privatizacije, stečaja i jake i uverljive Vladine rešenosti da reformiše i stabilizuje makroekonomsku politiku.

Inicijativa da se dovedu u red srpska preduzeća će promovisati ekonomski rast. One će time takođe podržati fiskalne i monetarne mere u ponovnom uspostavljanju i očuvanju makro-ekonomske stabilnosti povećanjem izvoza i ubeđivanjem potrošača da kupuju srpske pre nego inostrane proizvode. Sve ovo će povećati prostor za manevrisanje u budžetima Vlade i smanjiti prepreke u ostvarenju ciljane inflacije.

Ukoliko nova Vlada odlože ove inicijative, za četiri godine cena će biti prevelika u poređenju sa onim što bi se moglo desiti, biće manje radnih mesta, manje prihoda od poreza, manje fiskalne fleksibilnosti, manje novca za javne investicije, manje makroekonomske stabilnosti, manje prosperiteta.

To nije ono što su birači izabrali kada su glasali pre nedelju dana. Ako je to ono što budu dobili, neće biti tako nežni kada sledeći put budu glasali kroz četiri godine.

*Ovaj dokument ne predstavlja zvanične stavove MMF-a. Izraženi stavovi su autorski i oni ne moraju odražavati stavove MMF-a.