Topli obrok za tri milijarde evra

Predizborna obećanja, overena državnim potpisom na Aktu o proširenom dejstvu opšteg kolektivnog ugovora, pala su u vodu onog momenta kada je postalo jasno će u 2009. morati ozbiljno da se štedi. Ukoliko bi predloženi Opšti kolektivni ugovor bio prihvaćen, za oko dva miliona radnika u Srbiji bilo bi neophodno tri milijarde evra godišnje.

Poslodavci upozoravaju da bi ih univerzalna povišica u vidu toplog obroka i regresa, „oterala” u gubitak i dovela do zatvaranja mnogih firmi. Vlada bi, s druge strane, probila planirani deficit od 1,5 odsto, a Narodnoj banci Srbije bi bilo mnogo teže da brani inflaciju od predviđenih osam odsto. To bi značilo i zbogom sporazumu sa MMF-om i mogućnosti povlačenja 400 miliona evra finansijske pomoći od te institucije, ukoliko se privreda nađe u dubljoj krizi.

Poslednja ponuda Vlade bila je da se krene u primenu ugovora od 1. januara, uz zamrzavanje spornog 32. člana, koji sadrži odredbe o toplom obroku i regresu. Unija poslodavaca Srbije je, međutim, insistirala da se primena celog ugovora odgodi za šest meseci do godinu dana i kada to nije izdejstvovala, povukla je potpis sa Opšteg kolektivnog ugovora, potpisanog u aprilu. U toj situaciji, država nije imala drugog izbora nego da povuče svoj potpis sa dokumenta kojim se proširuje dejstvo ugovora.

Nakon toga, iz Saveza samostalnih sindikata Srbije su najavili da će tužiti partnere koji nisu ispoštovali ugovorne obaveze i početi konsultacije sa drugim sindikatima o protestima koji treba da počnu tokom januara. Sve tri strane, uprkos neslaganjima, pozivaju na nastavak pregovora, a najsvežija inicijativa stigla je iz Unije poslodavaca, koja predlaže razgovore o sklapanju privremenog, “kriznog“ opšteg kolektivnog ugovora. Izbegnute posledice

Nijedna od “zaraćenih” strana ne može da negira neke činjenice. Da je Opšti kolektivni ugovor u proširenom dejstvu kakav je u novembru potpisan, kojim slučajem počeo da se primenjuje od Nove godine, izvesno je da bi bio previše opterećujući za privredu. Sporni član 32, zbog kojeg su razgovori i zastali, predviđa da radnicima bude isplaćivan topli obrok u iznosu od 15 odsto, te regres za godišnji odmor u visini od 75 odsto prosečne mesečne zarade na godišnjem nivou.

Samo po osnovu te dve stavke, primanja zaposlenih u Srbiji trebalo je da porastu za više od 20 odsto prosečne zarade. U džep radnika ulazilo bi mesečno oko 7.000 dinara više, što bi poslodavcima povećalo trošak po radniku za oko 11.500 dinara mesečno. Hipotetički bi, primenom ovih odredbi, prema procenama profesora Ekonomskog fakulteta Mihaila Arandarenka i Milojka Arsića, prosečna zarada porasla na blizu 500 evra, a “minimalac” na 250 evra.

Od ove odluke, međutim, ne bi trpele samo firme koje sada rade, već i sve koje bi želele da dođu u Srbiju. Po Arandarenkovom mišljenju, zarade u Srbiji su već sada precenjene u odnosu na nivo privrednog razvoja.

“Njihovo povećanje za 20 odsto dodatno bi potkopalo regionalnu konkurentnost srpske privrede i smanjilo nivo stranih direktnih investicija”, upozorava on. Poređenja radi, u Bugarskoj, koja je član Evropske unije, prosečna neto zarada kreće se oko 250 evra. Povećanje troškova rada, realno je očekivati, negativno bi se odrazilo i na zapošljavanje i oteralo još veći broj poslodavaca u zonu sive ekonomije. Doskočice

Za oko 430.000 zaposlenih koji platu primaju iz budžeta, ovo povećanje bilo bi moguće ukoliko postoji politička podrška, a posledica bi bila rast budžetskog deficita za dva odsto. U privatnom sektoru, posledice bi bile kudikamo gore, jer je poslovanje privatnih firmi podređeno pravilima tržišta.

Privatna preduzeća u kojima su zarade barem na nivou prosečnih primanja, upošljavaju oko 600.000 radnika. Te firme bi mogle da izbegnu šok tako što bi isplaćivale topli obrok i regres, a smanjile plate, čime bi njihov platni fond, praktično, ostao neizmenjen. Na taj način bi te kompanije mogle da “doskoče” Opšem kolektivnom ugovoru, i izbegnu negativne efekte njegovih mera. Radnici, međutim, od toga ne bi imali ništa. Štaviše, smanjila bi im se i osnovica za uplaćivanje doprinosa, od čega im zavisi kasnija penzija.

U najvećem problemu da sprovedu odredbe kolektivnog ugovora bili bi, ipak, poslodavci koji isplaćuju sadašnje minimalne zarade i zarade niže od minimalne koja bi bila garnatovana Opštim kolektivnim ugovorom. Arandarenko i Arsić procenjuju da takvih radnika ima oko 700.000. Te firme ne bi mogle da smanje plate radnika i da im, u “zamenu”, daju regres i topli obrok. Odgovornost na Vladi

Ako se sve to zna, može se, sasvim opravdano, postaviti pitanje da li se moglo izbeći potpisivanje ugovora čije bi (sporne) odredbe i bogatije države, sa jačim privredama, teško mogle da ispune.

Prošireno dejstvo ugovora, kojim su u obavezama izjednačeni svi posladavci u Srbiji, članovi i nečlanovi Udruženja poslodavaca, državne ustanove i javna preduzeća, potpisano je sedmog novembra i teško je poverovati da se tada nisu mogle naslutiti finansijske teškoće koje predstoje. Razlozi se, jednim delom, mogu tražiti u nameri države da održi socijalni dijalog time što će izjednačiti u obavezi sve poslodavce i spasti Uniju poslodavaca od pobune njenih članova, dovedenih u neravnopravnu poziciju.

Jurij Bajec, profesor Ekonomoskog fakulteta i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, podseća da je prilikom potpisivanja bilo jasno naglašeno da će primeni proširenog dejstva prethoditi analiza finansijske i ekonomske situacije u zemlji i okruženju i tek onda biti zauzeti konačan stav. On potvrđuje da se i pre potpisivanja ozbiljno razmišljalo o krizi, ali kaže da se situacija dodatno pogoršala u novembru i decembru i da je tada postalo jasno da bi primena od prvog januara ugrozila makroekonomsku stabilnost zemlje.

“Sindikati će biti nezadovoljni, reći će da su izigrani, ali mislim da Vlada ne sme da nastupi populistički i demagoški, a to je i parlament potvrdio glasajući za ovakav budžet”, kaže Bajec. Mihail Arandarenko se, međutim, ne slaže da sa tom ocenom i smatra da se Vlada, u ovom slučaju, ponela neodgovorno.

“Ako jedna mera, najavljena u aprilu i potpisana u novembru, ima finansijske implikacije koje podrazumevaju jednokratan rast fonda plata na nivou zemlje od otprilike 15-20 odsto, onda je logično da Ministarstvo finansija u međuvremenu napravi detaljnu analizu njenih posledica i da na osnovu toga Ministarstvo rada zauzme stav u pregovorima”, objašnjava Arandarenko.

Sindikati, prema njegovoj oceni, imaju svoje legitimne zahteve, koji možda jesu kratkovidi, ali se ne bi moglo reći da rade u korist svoje očigledne štete, kao što je to slučaj sa Unijom poslodavaca i državom, kao najjačim socijalnim partnerom, koja ujedno nosi i najveću odgovornost.

“Staviti potpis na dokument za koji se unapred zna da je nemoguće ostvariti njegovu primenu, ilustracija je nedostatka odgovornosti i neprijatno podseća na devedesete“, zaključuje Arandarenko. S druge strane, on ukazuje da je za sindikate možda bilo produktivnije da su se zalagali za dosledno sprovođenje postojećih zakona, umesto da stvaraju nerealna očekivanja insistiranjem na univerzalnom uvođenju toplog obroka i regresa. Da svi stegnu kaiš

Opšti kolektivni ugovor je, u danima koji su prethodile sednici Socijalno-ekonomskog saveta, ujedinio Uniju poslodavaca, Vladu, Privrednu komoru Srbije i strane investitore, koji su upozoravali da bi primena proširenog dejstva predstavljala opterećenje koje privreda, u ovom trenutku, ne bi mogla da podnese.

Stevan Avramović, predsednik Unije poslodavaca, kaže da sindikati nisu hteli da uvaže realnost ekonomske krize, dok je za Uniju bilo neprihvatljivo da se kolektivni ugovor “primenjuje naredna tri-četiri meseca i da, kada radnici budu oterani na prinudni odmor, onda preispituju preduzete mere”.

“Nemoguće je da Goša, koja ima 4.000 radnika, svakom radniku isplaćuje 7.000 dinara više, jer bi to koštalo 28 miliona dinara mesečno. U ovom trenutku, bitnije je da nastavimo proizvodnju i sačuvamo radna mesta”, ističe Avramović, koji ujedno i predsedava Socijalno-ekomomskim savetom.

Predstavnici sindikata, međutim, kažu da su bili spremni da razgovoraju o smanjenju opterećenja koje predviđa prošireno dejstvo ugovora, uz uslov da se primenjuju ostale njegove odredbe i dobije garancija da će otpuštanje radnika biti krajnja mera za firme koje budu na udaru svetske krize.

Milorad Mijatović, predsednik Saveza samostalnih sindikata (SSS) Vojvodine i potpredsednik SSS Srbije, upozorava da bi za Srbiju bilo veoma opasno da svetsku ekonomsku krizu dočeka bez socijalnog dijaloga i Opšteg kolektivnog ugovora, i ako svi akteri ne budu spremni da ponesu svoj deo tereta.

“Sindikati su spremni da preuzmu svoj deo odgovornosti i da snose posledice svetske ekonomske krize, ali neće dozvoliti da se ona prevali samo na one koji imaju najmanja primanja.“ Mora se shvatiti, ističe Mijatović, da će naredna godina, pa čak i 2010. biti u znaku preživljavanja i očuvanja postojećih resursa, i napominje da trebna učiniti sve da se sačuvaju ona radna mesta koja imaju ekonomsko opravdanje i koja će, kada kriza popusti, dati novu prozvodnju. Grčki sindrom

Vlada Srbije, ako je suditi prema izjavama resornog ministra Rasima Ljajića, neće popustiti pred zahtevima sindikalaca, čak i po cenu novih izbora, ukoliko bi eventualni protesti doveli do toga. Na sindikatima je, sa duge strane, da pokažu da imaju snage da, umesto demagogije, realizuju smislene proteste, inače će teško povratiti poverenje i legitimitet pred članstvom.

Privredi, međutim, trenutno nisu u interesu ni finansijski udar u obliku primene proširenog dejstva u celosti, niti nestabilna politička i socijalno-ekonomska situacija, jer bi strani investitori time samo dobili razlog više da zaobiđu Srbiju, ističe Miloš Bugarin, predsednik PKS-a, i poručuje da je bolje tri sata pregovarati nego tri sata biti na ulici.

Pored toga, narušavanje socijalnog dijaloga otežalo bi realizaciju i drugih projekata koji su značajni za tržište rada u Srbiji. Prema rečima Jovan Protića, nacionalnog koordinatora Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju, samo u 2009, za projekte koje sprovodi ova organizacija, a koji se realizuju u saradnji sa drugim socijalnim partnerima, predviđeno je oko 900.000 dolara.

Slika koja se nedavno mogla videti u Grčkoj, uverljivo pokazuje kako izgleda kada se društveni dijalog vodi na ulici. Opasnost da on i u Srbiji skrene u vaninstitucionalne tokove svakako postoji, ali ne zbog toplog obroka i regresa, već pre svega u slučaju da se dogodi veći talas otpuštanja.

Najveći problem u tom slučaju, po mišljenju profesora Filozofskog fakulteta Jove Bakića, jeste što se onda neće pitati ni sindikati, ni Vlada, što bi moglo da pokrene i političare da radije nego inače, upotrebe demagiju. Da bi se takva situacija izbegla, kako ukazuje, potrebno je da politička elita pokaže solidarnost prema onima koji slabije stoje i posveti se štednji na sopstevnom primeru - smanjivanjem državne uprave, poslaničkih i ministarskih beneficija, što bi joj dalo više argumenata pred javnošću.

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković, sa druge strane, sumnja da bi uprkos izvesnim tenzijama na relaciji radnici-poslodavci-država i sve većem broju nezadovoljnih, moglo doći do masovnijih štrajkova, jer za to ne postoji dovoljno organizovano radništvo.

On podseća da ni tokom 90-ih, socijalno-ekonomska pitanja nisu bila glavni pokretači protesta i da su sindikati pre išli uz političke pokrete, a opozicija u Srbiji je daleko od jedinstvenog nastupa. Iako je odstupanjem od potpisanog, smatra Stanković, Vlada poslala poruku koja urušava njen ionako uzdrman kredibilitet, ona jeste postupila realistično, jer novca nema, niti ga može izmisliti. On, ipak, napominje da će, u slučaju povoljnije ekonomske situacije, država pre nego poslodavci morati da “odreši kesu” i poveća davanja.