Šta će nama resor nauke?

U poslednjih 48 sati mogli smo bar nešto da naučimo. Možda i da se približimo odgovoru na pitanje zašto je Srbija takva država kakva jeste. Naime, u toku je rekonstrukcija Vlade Srbije i kao posledica tog dramatičnog procesa juče je saopštena očigledno uzgred doneta odluka kako se Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja ukida.

Uz to ide vest i da se nauka pripaja resoru prosvete, ali to suštinski ne menja stvar – utapanjem nauke u gigantsko Ministarstvo prosvete, istraživači ni krivi ni dužni praktično gube svoj resor. Šteta od ovog poteza nesrazmerno je velika kad se posmatra iz perspektive dve decenije unapred, za koju i trajno gubimo ikakvu razvojnu šansu, ako se ovakve namere na kraju i ostvare.

Možda vam se takva ocena ipak čini preteranom i nevažnom za inače nimalo lak svakodnevni život u Srbiji. Međutim, ako pogledamo nekoliko činjenica, videćemo kako je, sasvim nepotrebno, najednom načinjena velika šteta u jednom malom resoru, u kom su su stvari ipak nekako funkcionisale po evropskim merilima i budile bar malo nade da će život jednom biti lakši.

Naime, nauka je u Srbiji odvojena od prosvete još od 1945. godine. Tako je ostalo i tokom Miloševićeve epohe, a pošteno je reći da su tadašnji ministri značajno doprineli da se naučnoistraživačke ustanove održe u teškim uslovima i da u emigraciju ne ode baš sav naučni kadar. U poslednjih deset godina, na mestu ministra nauke smenili su se ljudi iz više stranaka, ali je svaki od njih nastavljao poslove svog prethodnika i polako, korak po korak, otvarao vrata za izlazak naše nauke u evropski istraživački prostor. Mada u raznim problemima, kao i sve u Srbiji, nauka je postala prva oblast života koja je izašla u Evropu.

Sednica Vlade Srbije (Beta, arhiva)

Poslednji ministar nauke Božidar Đelić ujedno je bio i potpredsednik Vlade Srbije, što je shvatano kao nedvosmilseno opredeljenje Srbije da razvojem nauke ojača svoj tehnološki, a samim tim i ekonomski kapacitet u budućnosti. Đelićeva administracija je tokom svog mandata pokrenula čitav niz novih inicijativa i obezbedila kredit od 200 miliona evra Evropske investicione banke za jačanje naučne infrastrukture. To je značilo izgradnju novog Centra za promociju nauke, gradnju novih kapaciteta u Istraživačkoj stanici Petnica, gradnju Centra za nanonauke, Centra za matične ćelije, raznih kampusa i nabavku nove opreme.

Međutim, mada jesu pokrenuti, praktično nijedan od ovih projekata još nije prohodao i još uvek im treba pažljiva babica. Tradicionalno kritična naučna javnost kritkovala je često ministra Đelića i zapravo pokušavala da kaže kako se beba ne ljulja dovoljno nežno. Međutim, sada bi umesto nežnije babice, ni kriva ni dužna, nauka mogla dobiti maćehu – prezauzetu starateljku koja će je dovesti među drugu, bitno gladniju decu.

Ranijih godina se dosta govorilo da bi bilo poželjno da se visoko školstvo i nauka nađu u istom ministarstvu što bi olakšalo i finansiranje i upravljanje jer su profesori univerziteta i istraživači često isti ljudi. To rešenje može se videti u evropskim zemljama. Međutim, ključni detalj je da su evropske države zapravo iz prosvete izdvojile visoko školstvo, a nisu i nauku utopile u istu smesu.

I kao što u evropskim zemljama nauka i visoko školstvo nisu slučajno odvojeni od resora obrazovanja, tako je i u Srbiji bilo pregršt razloga da nauka ne bude samo kap u okeanu problema Ministartva prosvete. Ako ništa drugo, problemi nastavnika koji drže nastavu u izdvojenom odeljenju u nedostupnom, brdovitom selu bitno se razlikuju od zahteva naučnika koji apliciraju za evropske FP7 projekte. Budžet nauke jedva da će iznositi par procenata u svom novom ministarstvu, a budžetski izdaci Ministarstva prosvete praktično u celosti su progutani inače malim platama učitelja i nastavnika.

Zašto premijer Mirko Cvetković i vladajuća Demokratska stranka najednom nameravaju da ukinu Ministarstvo nauke? Kako će se izgledati ulaganja u naučnu infrastrukturu iz kase iz koje nastavici traže plate preteći obustavom nastave? Kako je moguće da nikoga ne brine što će jedno malo, ali komplikovano ministrastvo u čiji resor stiže toliko evropskog novca za investicije, sada kad je oživelo, otići u šake Socijalističke partije Srbije?

I šta će biti sa bilo kakvim napretkom? Srbija je jedna od onih država koje nemaju luksuz da prvo reše sve svoje komunalne i tehničke probleme, pa da tek onda investiraju u projekte budućnosti. Takvoj podeli paralelnih poslova i služe različita ministarstva, ma koliko da ih je.

Izvor: Vreme.