Đule Van Gog - Ništa nije savršeno

Zašto baš ovde ispijaš prvu jutarnju kafu?
Mesto se zove Lumijer i nekako na ovom mestu se slivaju sve energije koje grad negde prikupi noću. I onda jutro je vreme za ritual kafa, prijatelji, novine.

I šta obično radiš? Dođeš ovde, naručiš kafu, prelistaš novine, koje su prve stranice koje okreneš?
Pa, od početka.

Ne ideš ono s kraja, obično sportska rubrika pa...?
To gledaju ovi prijateji moji koji se razumeju u sport, ja se ne razumem u sport, tako da krenem od početka i nekako to se sve prelista za par minuta i onda kreće ćaskanje...

Ćaskanje... koje su to teme koje pretresate ovako svakodnevno?
Pokušao sam par puta da razmišljam o tome i da negde sumiram o čemu mi to sve pričamo i to ne može da se zabeleži. To je smejanje od početka pa do kraja. Nekada mi se dogodi da kada nemam obaveze ovde provedem ceo dan i inspirativno je jako.

Kako je prošao koncert u beogradskoj Areni, da li ste zadovoljni?
Znaš kako, naš problem je da nikada nismo zadovoljni do kraja, ispunjeni jesmo zato što je publika zaista bila fantastična, atmosfera je bila nezaboravna. I ono što je posebno zadovoljstvo to je da smo za razliku od prethodnog koncerta, i kao što smo i obećali, pomerili tu neku granicu zvučnog, vizuelnog i načina na koji smo se do sada predstavljali publici.

Kakav je osećaj stajati pred 10.000 ljudi kada svi jednoglasno pevaju vaše hitove koje ste godinama stvarali?
Fantastičan, to je nešto što se dugo, dugo pamti i to je nešto što nas čini presretnima zato što postoje rezultati. Ljudi su predani, ljudi su... onako, gledamo slike, imamo taj običaj da posle koncerta gledamo slike i da nekako i te snimke prelistavamo. To su sve divni, veseli, raspoloženi, ljudi puni energije.

Je l' se uvek dobro provedeš na svojim nastupima?
Uvek, ali mi bude baš žao ponekad što nemamo priliku da se preselimo par momenata u publiku i da sa njima zajedno to nešto živimo.

Koja pesma te onako najviše dirne kada je pevaš? Od koje ti zaigra srce?
Zaigra mi srce kad vidim da su ljudi ispunjeni i da ne skidaju osmeh sa lica...

Neka od koje ti se naježi koža, od koje bi možda čak ti suza krenula?
Eto, možda "Mama", "Opasan ples", "Zemlja čuda", "Puls"...

Ti si rak u horoskopu?
Da.

Jesi veoma emotivan?
Mislim da sam predano emotivan.

Koliko ti je ta tvoja emotivnost pomagala u kreativnom stvaralaštvu muzike?
Dosta i negde je i doprinela da taj provodnik bude stvarno direktan i... Ne možeš ti da iskonstruišeš emociju, te neke iskrene stihove i neke reči koje deliš sa ljudima ne možeš da namestiš. Biti rak u ovo vreme je pomalo bolno, nekako otvoreno deliš sa ljudima sve, a opet, s druge strane, za one koji veruju u horoskop, podznak mi pomaže, to je taj tvrdoglavi ovan.

Blago tebi, ja sam rak - devica. Koliko je bitan taj skladan odnos u bendu da bi to preneli...?
Imaš bele figure, potez je tvoj. Dobro... Koliko je bitan taj skladan odnos? Bez toga nema ništa, taj timski rad je ključna stvar.

Je l' se desi nekad neka varnica u bendu, onako da dođe do sukoba mišljenja i..?
Varnice i čine i privatno i poslovno nešto što se zove život, ne može sve da bude lepo.

Niste podlegli neukusu, niste se pokorili trendovima koje prati većina populacije. Koliko je bilo teško odoleti izazovima?
Misliš koliko smo izgubili ne priklanjajući se?

Koliko ste izgubili, koliko ste dobili?
Verovatno smo u materijalnom smislu dosta toga izgubili, ali nikada nismo ni poželeli da život i njegovu sadržajnost merimo kroz materijalno. Mi pamtimo trenutke u kojima je zaista bilo izobilja, pamtimo mnogo više trenutaka u kojima nije bilo ni za preživeti, ali je to svesno naš odabir.

Je l' ti došlo nekad da odustaneš, da se posvetiš nekom drugom biznisu?
Jeste.

Da li muziku shvataš kao šou biznis?
Muziku shvatamo profesionalno, a to nas je i vrlo jasno opredelilo da budemo stvarno borci do kraja i da kao rakovi obojica, i Srba i ja, podelimo sa ljudima, jer postoji stvarno i odgovornost, ono što osećamo i kakvi jesmo. Trendovi su mogli da budu ovakvi ili onakvi i da mi u tome negde i zalutamo i da se izvučemo, međutim, upravo stilska šarenolikost koju bend Van Gog gaji na tom nekom jasnom putu bubnja, bas gitare i gitare je ono što je obeležilo naš višegodišnji rad.

Mnogi veliki rok bendovi sa kojima ste čak i vi sarađivali su nestali, neki članovi čak nisu više na ovom svetu. Za kojima najviše žališ i šta je bila njihova greška? Zašto su tako brzo nestali?
Oni su za mene bili i ostali ono zaista bezgrešni ljudi, vrhunski profesionalci, ljudi sa velikim LJ pre svega. I to je jedno životno iskustvo i nezaboravno prijateljstvo koje će do kraja krasiti moj život i moje bitisanje.

Nekim novim klincima rokerima koji pokušavaju da se probiju na ovoj muzičkoj sceni misliš da im je lakše ili teže?

Mladi ljudi su stvarno nikada kreativniji. Početkom osamdesetih si imala taj talas zamaha kreativnosti, taj talas neprevaziđene posebnosti kojem su te godine odisale. I tada se pričalo i o knjigama i o lepim ženama, o putovanjima i o muzici, filmu, u međuvremenu se sve nešto zbalabućnulo i otišlo u nekom nekontrolisanom pravcu. Napredak tehnologije, komunikacija, kompjutera je ubila negde želju u ljudima i da odvoje vreme i za bioskop, i da kupe neku lepu knjigu i da se negde romantično, koliko god da li je romantika živa ili ne, nemam pojma, za mene jeste, da se prošetaju negde pored neke reke ili da vikendom odu na neku livadu i da se druže sa prijateljima. Ovi današnji mladi ljudi su vrlo talentovani i posebni, ali nažalost, mediji im nisu naklonjeni.

Je l' imaš neki savet za mlade rokere koji pokušavaju da se probiju na muzičkoj sceni?
Nemam savet, ja savete ne volim da delim, isto kao što ih u tom nekom uzrastu nisam voleo ni da ih primam. Jednostavno, da budu svoji, ne treba da postoje idoli.

A kako je izgledao period tvog muzičkog opredeljenja?
Bolno, baš bolno. Bio sam odgovoran za sve svoje odluke baš ja i samo ja. I koliko god da je to tad bilo neizvesno, i danas nije baš puno izvesno. Bilo je nekako, bez obzira što sam rak, taj nemirni duh je negde ostao i do dana današnjeg i ta potreba da stalno istražujem nešto i da se oprobam u svemu, čak sam radio i u kafiću i kao konobar i u šanku i mnoge poslove sam radio. Ali ta želja da se bavim muzikom nikada nije izbledela.

Znači, oduvek si maštao da postaneš muzičar? Jesi maštao o ovako velikom uspehu?
Oduvek sam želeo da se bavim muzikom, nisam želeo da to bude ovako i da ne bue baš snop reflektora usmeren na mene i da to bude iz nekog drugog plana. Međutim, sticaj okolnosti je bio takav da su me naterali da stanem ispred mikrofona i kad sam stao onda sam to sve prihvatio i šta sad da radim...

Šta ti je popularnost donela, a šta ti je odnela, koje su negativne strane?
Znaš kako, popularnost je zmija koja u svojim kesicama ima najmanju količinu otrova, a taj žalac je najduži i može da baci mnogo dalje od onoga što ti možeš i da pomisliš da može da baci. Ali postoji protivotrov, a to je da na vreme zgaziš svoj ego i da pobediš svoju sujetu.

Je l' ti danas lakše sa tim da se nosiš nego kad si bio mlad, kad ste počinjali osamdesetih, devedesetih?
Imam sreću da se stvarno služim i dan danas sa ljudima koji su ispunili moje detinjstvo i bili deo mog odrastanja.

Ko su bili tada vrlo važni ljudi za tebe?
Muzičari i svi oni ljudi koji su znali da provedu i po 5-6 sati na snegu na berzi ploča i koji su za ploču bili spremni da proputuju hiljade i hiljade kilometara, tada nije bilo downloada, i koji su negde svoju čast i dostojanstvo da odbrane i zadrže svoju devojku pored sebe, nisu se koristili pištolji nego su bili šamari i pesnice. Tako da, posle toga ko pobedi pruži ruku ovom drugom i to je bilo jedno viteštvo koje danas ne postoji.

Kako je nastao bend Van Gog?
Bend je nastao u Banjaluci 1985. godine, tad je bio legendarni Love Aid 1985. godine koji smo i gledali širom otvorenih očiju i onda smo tu doneli odluku da ćemo napraviti bend.

I šta je karakterisalo za tebe osamdesete i devedesete godine u muzičkom smislu? Kako su izgledale tada turneje i taj rokerski način života u odnosu na danas?
Od Vardara pa do Triglava, i ovako i ovako, i ovako i onako. I muzika je bila kategorija za koju se živelo i muzika je bila u nama i ostala kategorija koja negde na najdostojanstveniji i najpravilniji način brani boje izdržljivosti i dostojanstva, pod uslovom da si ostao dostojanstven. Muzika je bila ta oko koje su se okupljale devojke, muzika je bila ta zbog koje si bio spreman da uradiš šta god, da sedneš iz Beograda stopom i da odeš u bilo koji deo sveta stopom, sa jako malo para u džepu i da odgledaš koncert i da se isto stopom vratiš. I da sve to prođeš samo zbog dva sata nekog koncerta negde.

Kako je izgledao tada odnos sa obožavateljkama, koliko vam je prijalo to...?
Odnos je bio druga;iji pa, pre svega nije bilo tada ovih sredstava komunikacije, Facebook pa ti tražiš nekog, tad je sve bilo papir i olovka, razglednice, dopisivanje. Bilo je ogromno iskustvo za nas i to bogatstvo velikog broja ljudi koji smo upoznali i ta prijateljstva, mnoga traju i do dana današnjeg.

A šta je najneobičnije što ti je neka obožavateljka poklonila tokom turneja? Ili, pak, što je tražila od tebe?
Čuvamo ta pisma i te neke priče što su sada majke, sada njihova deca dolaze na naše koncerte. I to je ono saznanje da je život zaista krug, a da je vreme kroz koje prolazimo voz. Krećem u ofanzivu.. I eto, to je to. Evo sam ovde.

Je l' imaš neki neostvareni dečački san?
Imam.

Možeš li da nam otkriješ?
Naravno, što da ne, da naučim da pecam.

Pa, to je bar lako.

Pa, nije. E, sad, sve je lako... Ništa u životu nije lako. Ima onih koji rade, koji se dohvate svega i svačega i onda viču - e, to je lako, e, to je lako. I onda posle shvate da nije lako, ali im je blam da se iz toga izvuku, pa onda brljave.

Kako ti pronalaziš svoj duševni mir?
Odem pored reke i žalim što ne znam da pecam.

Jesi hedonista?
Jesam, veliki.

U čemu najviše voliš da uživaš?
Pa, negde u putovanjima, da ne bude sad - volim sve što vole i mladi svi. Mislim, ja nisam super star, ali nisam ni dovoljno mlad, ali negde, vina, putovanja i sve ono što gledaocima može da deluje sad - sad, baš kao to, to je romantika. Stvarno jeste.

Da, a kada putujete i kada idete po turnejama je l' postoje neka mesta na koja volite da svraćate uvek?
Da, svako od nas uvek nosi kameru i fotoaparat i dosta slika i video zapisa imamo sa tih putovanja.

Je l' imaš poseban režim ishrane pred koncert? Je l' moraš da vodiš računa o fizičkoj kondiciji?
Imam, naravno, pogotovo kad idem u Novi Sad, u Novom Sadu ima mnogo lepih žena i to je... Nije laskanje, majke mi, to je istina.

A supruga, je l' imala nekad problem sa vašim obožavateljkama?
Nikada ja nisam imao problem, niti sam se bavio njenim pretpostavljenima, niti njenim poslom, niti time čime se ona bavi u svom poslu. To je prosto deo mog života.

Imate sina Simona?
Da, ponos moj.

Koja je posebna stvar kojom se vodiš u njegovom vaspitanju?
Misliš, koja je osnovna stvar kojom se on vodi u vaspitanju mene?

Je l' tako?
Pa ima i toga, naravno.

Učite jedan drugog?
Uvek učimo. Ja sam zahvaljujući njegovim vršnjacima i njemu dosta stvari naučio. Sam momenat kad dete dođe na svet, deo tebe kada se pojavi i zakmeči na ovom svetu... Ne znam da li su ikada rađena istraživanja na tu temu, ali u roditelju se sve promeni.

A jesi učio od žena?
Od žena se uči do kraja života.

Koje su prve lekcije koje si naučio?
Ma, mislim... to da... ma, ima, vi zadajete mnogo velike zadatke... Znaš, mnogo zadajete velike zadatke zato što ste zahtevne. Mi bi onako kakvi smo muškarci, malo tromi, pa, to sve biologija je rekla, Darvin i sve ostalo. Kad imamo po 12 godina vi se uvek zaljubite u dečake od 17, a onda mi tugujemo i onda kad vidimo to zašto je to tako, dok shvatimo dođemo do neke 30-te, i tu shvatimo da ste vi malo usporile, a da smo mi malo ubrzali. Pa se uvek trudimo da to što smo izgubili u početku nadoknadimo na kraju, mislim, u drugom poluvremenu. Tako da je to prirodan proces, nema tu pametovanja.

I u tim razlikama je i najveća draž?

Ima, naravno, ima jedna vrlo, vrlo odmerena... E, pa to je odnos muškarca i žene, tako je to uvek.

Nadigravanje jedno, ceo život ko će koga da nadigra.
Vi ste u situaciji da nas ubedite da je ovaj pion top, a da je ova kraljica pion, i vi to tako menjate, a mi gledamo šta je, pa nije, pa jeste... Dok mi skapiramo gde je, šta je, prošao voz...

Ali to je na kraju krajeva sve za vaše dobro.
Stvarno?

Jeste.
Jao, pa nisam znao da ste toliko brižne za nas.

Koju muziku voliš da slušaš pored svoje?
Imam jednu posebnu ediciju koju mnogo, mnogo volim, a to je Real world, Stvaran svet Peter Gabrielova edicija i tu je negde okupljena muzika sa svih meridijana, tradicionalna. To je opet vezano za putovanja i za to da ti o ljudima možeš da saznaš i kroz muziku dosta naravno. Kroz hranu, kroz muziku, u njihovim običajima, o njihovom metabolizmu, sve.

A je l' možeš da se veseliš na srpskim svadbama gde su obično narodnjaci?
Pa, znaš kako, radujem se veselju, a ne volim svadbe.

A je l' ti se svidela skoro neka narodna pesma?
Ja volim tradicionalnu, staru gradsku muziku. Tu je dosta toga lepog ispevano i satkano, a jedna od omiljenih pesama to je "Haljinica boje lila".

Zabavnu Emisiju "Vrlo važni" možete pratiti na TV B92 svake subote u 19 časova