Zašto smo postali religiozni?

U našem umu nalazi se tajno stepenište koje nas može odvesti iz običnog života u nešto sveto i duboko duhovno, a vrata do tog stepeništa se otvaraju samo povremeno.

Većina religija na svetu otkrila je različite načine da pomogne ljudima da ga pronađu i popnu se stepenicama na više nivoe svesti.

Neke religije za to koriste meditaciju, a drugi okretanje, ples i pokrete koji se ponavljaju u kombinaciji sa muzikom.

Neki koriste čak i prirodne opijate.

Kako je to primetio veliki francuski sociolog Emil Dirkem, svako od nas je „homo duplex“ ili „čovek dva nivoa“.

Zašto naši umovi imaju to „stepenište“? Postoji mogućnost da je za tako nešto odgovorna evolucija.

Naime, nekada je za opstanak bilo veoma važno pripadanje grupi i stapanje sa zajednicom, dok se individualnost gušila.

Kako bi se očuvala bolja kohezija grupe, javila se potreba za religijom i sistemom „svi za jednog, jedan za sve“.

Grupe koje su uspele da stvore religije koje su od ljudi zahtevale posvećenost i emotivnost, uspevale su da nadžive one koji nisu imali tako snažnu povezanost.

Ako je ljudska sposobnost za doživljavanje transcedentnog deo evolucionog prilagođavanja, onda su posledice veoma ozbiljne.

To bi značilo da jereligioznost deo čovekove prirode.

To ne znači obavezno da smo svi evoluirali kako bismo bili deo gigantskih organizovanih zajednica, jer je religija u tom obliku nastala relativno skoro, u odnosu na istoriju čoveka i sveta.

Možda smo evoluirali da vidimo svetost svega što nas okružuje i okupljamo se oko svetih objekata, ljudi i ideja.

Većina sociologa pretpostavljala je da religija nije rezultat prilagođavanja. Oni pokušavaju da objasne uspon civilizacije samo na osnovu rodbinskih veza (možemo biti dobri prema onima koji dele naše gene) i reciprociteta (možemo biti dobri prema onima koji nam jednog dana mogu uzvratiti uslugu).

Saradnja sa strancima smatra se evolutivnom „greškom“.

Međutim, ako religiju vidite kao instrument prilagođavanja koji pomaže da se grupe međusobno takmiče, onda je njena uloga u čovečanstvu mnogo jasnija.

Ovakva perspektiva takođe pomaže da se objasni masovno i trajno nezadovoljstvo modernim životom.

Još od vremena Prosvetiteljstva, moderno sekularno društvo isticalo je slobodu. Ipak, da li je to sve za šta se vredi boriti?

Niko ne može da se ne upita: „Da li postoji nešto više od ovoga što vidimo?“, „Šta da radim sa svojim životom?“, „Šta mi nedostaje“...

U suštini, pitanje „Šta nedostaje homo duplexu?“, odnosi se samo na naš drugi sprat. Prvi, profani deo, već je zadovoljen i preko mere.

Jedan veliki izazov modernog života je da pronađemo stepenište i učinimo nešto dobro kada stignemo do njegovom vrha.

Mnogi ljudi žele da postanu deo nečeg većeg, a to objašnjava izuzetnu podudarnost jednostavne metafore sa stvarnošću, koja je nastala pre gotovo 400 godina: „Ni jedan čovek nije ostrvo za sebe. Svaki čovek je deo kontinenta, deo celine“.

Foto: africa / FreeDigitalPhotos.net