Zašto smo postali religiozni?

Zašto su ljudi postali religiozni? Da bi mogli da objasne stvari koje im nisu jasne i kojih se plaše (smrt je najbolji primer).

Кажу: нема богомоље без невоље.
Мој случај је другачији, православље сам упознао у касним 20им, из "пуног здравља" и доколице. Ово друго је, чини се, било пресудно. Нисам проналазио нарочити (виши?) смисао у животу, него ми је пролазио у забави, празном ћеретању, свршавању (овоземаљских) обавеза према себи, другима...
Религији сам пришао као скептик, рационалистички и критички. Тражећи грешке, изговоре, кривећи попове, хулећи Бога... (Не)селективно сам или по саветима искуснијих читао светоотачку литературу, Писмо, Псалме, шта год ми допадне под руку. Шта више, кренуо сам од Апокалипсе и тумачења, јер ми било питко и личило на епску фантастику.
Нпапокон се све исповезало, у међувремену сам бивао несносан за околину (онако како нововерници бивају фанатични у послушању Цркви али давећи околину), а сада се некако слегло и религија више није обавеза, терет и мука, није теоретисање и теологисање већ практиковање. Слободе које нам Бог дао. Наравно, са свим успонима и падовима, јер се хришћанином постаје целог живота.
Али свакако да га лакше подносим него атеиста. (узакључку) :)

Ja sam ateista. Od ovih nasih popova mi se dize kosa na glavi

Jedan preziveli covek, iz ratom zahvacenog i svojevremeno blokiranog Sarajeva, mi je ispricao sledecu pricu:

"Jarane, prvo pravilo prezivljavanja u ratu ti je sledece - cim vidis da se osoba pored tebe poziva na "Boga", "Alaha", "Krisnu", "Svevisnjeg", "Presvetlu Gospu", itd.. - Bjez' od njega, tome je noz uvek pri ruci..

Samo je najveci problem to sto Bog ne postoji. Ljudi veruju u Boga zato sto se boje smrti. A hriscanstvo kao religija obecava besmrtnost odnosno drugi zivot. A to su sve bajke.

"Ako je ljudska sposobnost za doživljavanje transcedentnog deo evolucionog prilagođavanja, onda su posledice veoma ozbiljne. To bi značilo da je religioznost deo čovekove prirode."
Ako sam ateista, znači da nisam čovek, jer bi po ovome religioznost bila nešto bez čega čovek ne bi bio čovek ... bla bla!

Zato što je popularno...barem u Srbiji...ljudi onaj mir koji pronalaze u religiji,mogu da pronađu i u meditaciji i auto sugestiji...što blage veze nema sa religijom...to je kao kada bi ekonomija htela da se odrekne,tj. da prihvati matematiku kao svoj izum.

Neću da ulazim u raspravu ateisi-vernici...ali...religija obuhvata još nekoliko fenomena (sem Isusa-što se tiče hrišćanstva)...npr...strah od smrti i pakla...kojima nas plaši crkva već 2000 godina...a po najviše zakon čopora,koji ljude još nije napustio...pa se svako drugačiji,kinji i proganja!
A na kraju,se opet vraćam...kada neko prolazi kroz težak period u životu...pa se okrene religiji...on se u suštini okreće stvarima,koje nemaju blage veze sa religijom...da ode na jogu,imao bi i veće rezultate...da li je tom logikom i joga religija?!?!

Pitanje je zasto postajemo nereligiozni?
(Re:, 2. april 2012 13:29)

Da li postajemo nereligiozni? Koliko ja znam, ljudi se radjaju nereligiozni, pa im onda roditelji/porodica/okruzenje pune glavu religijom.

Uz tradicionalno i naslijeđeno velik utjecaj ima ljudska nesigurnost u svoje sposobnosti,pa traže imaginarnu pomoć i podršku.

covek se rodi,ni kriv ni duzan.."uvale" mu nacionalnost,zastavu,himnu,religiju pa i familiju,i tako ga naprave odmah robom za ceo zivot,trazeci od njega da misli svojom glavom...

Pre nego što se primite da spamujete i raspravljate se vi - ateisti i religiozni, zapitajte se da li je upravo vama nametnut stav koji imate o religiji i bogu. Jer tržište stavova je najsurovije tržište.

Da bi se čovek identifikivao sa zajednicom i podražavao svoju infantilnu potrebu za osećanjem pripadnosti, uopšte ne mora da bude religiozan, već mu je lakše da to radi kroz pripadnost naciji (nacionalizam) ili fudbalskom klubu, nego da kroz religiju preuzme na sebe i obavezujuća pravila koja ga sputavaju u životu. Pravi razlog religioznosti bi trebalo da bude odgovor na čovekove duhovne potrebe. Da se ne lažemo, svi se mi molimo nekome ili nečemu. Ako mislimo da smo ateisti i da Hristos nije Bog našeg srca, onda to mora biti nešto drugo, onda stavljamo užitak, uobraženu predstavu o sebi samima, ili ko zna šta drugo na presto svoga srca, praveći od hrane, seksa, muzike, prijateljstva, ili ko zna već čeka, sebi kakvo božanstvo. Kada mi mislimo da osećanja sreće i užitka mogu da nas zadovolje, mi tada pridajemo božanska svojstva nečemu što nije Bog. Osećanja sreće su samo osećanja, i ma kako da su snažna, uzvišena i dugotrajna, ona ne mogu da nas zadovolje, već to može samo Bog. Užici mogu kao tableta protiv bola da uguše našu svest o duhovnoj ispraznosti a ne i da nas zadovolje. Da bi čovek postao srećan, nije dovoljno da sreću oseća, već treba da bude srećan, a to je nemoguće bez Boga. No, činjenica je da najveći procenat religioznih ljudi ne traži spas u Bogu, već samo preusmeravaju svoje sebične želje ka Bogu i traže od Boga njihovo zadovoljenje, i oni tako prave od Boga svog idola, izvor psihološke (lažne) sigurnosti ili u religiji nalaze pokriće za svoje kvarne motive. A kada bi poznavali Boga kroz zahteve Njegovog zakona, tada bi ukoreni za sebičnost, vapili Bogu da ih oslobodi od sebičnosti, a ne da je zadovolji. Najčešće ljudi ispunjavaju religiozna pravila zato što vide u tim pravilima kakvu vrednost (iz gordosti, ponositosti, sujeta), ili radi emotivnog užitka (sebičnost), ili da bi se dobrim delima iskupili (iz krivice), umesto da čine dobra dela iz nesebične ljubavi reformisanog srca. Psihološkim produktom svojih rituala i izazvanih osećanja oni ugušuju svest o sopstvenoj odgovornosti i tako mogu da greše slobodnije od osude savesti, nego ateisti. Da ne bi postali svesni svoje obmane, odriču se zdravog razuma i oslanjaju se na svoje duhovnike da misle umesto njih samih, ili se oslanjaju na svoja osećanja. Zato sva moguća savremena istraživanja otkrivaju da su religiozni ljudi u proseku gori od ateista.

"Zasto smo postali religiozni?"

Da bi ateisticki bogomrsci imali o cemu da pisu! ;) *troll*

Pitanje je zasto postajemo nereligiozni?

Covek je po prirodi okrenut metafizici,to je njegov identitet.Prema tome,ko negira Boga-negira stvarnost.Veliki je dar sto je Bog koji je veci od vasione,beskrajan-postao covek,da bi ovaj mali,propadljiv covek postao Bog po slobodi i ljubavi.Dokaz za to su svetitelji.Jos nesto-religija jedina resava problem smrti i konacnosti jer je Hristos zauvek pobedio smrt i pruzio nam vaskrsenje.Raj i pakao ne postoje kao posebna mesta.To su stanja duse.Raj ce za pravednike biti vecni zivot a za ne-ljude pakao ce biti isti taj zivot samo sto nece moci da izdrze tu veliku silu ljubavi u njemu.Nihov pakao bice sto pravednici nece osecati njihovu mrznju a oni ce neprestano osecati njihovu ljubav koju nece moci da podnesu.

Čoveku je religija potrebna koliko i žabi laptop!
Religija je ružna mentalna štaka za one slabe koji žele da imaju jakog imaginarnog prijatelja. Dokle će da se u 21. veku na religioznost gleda kao na nešto pozitivno, vredan poštovanja izraz čovekove duhovnosti, na posletku, kao na nešto izuzeto kritike. Pa ja ne znam zašto se odbija sabrati dva i dva. Hoću da kažem:
1. Ili je samo jedna religija (npr. Kult Peruna ili Zevsa, ili Isusa ili učenje Milana Tarota) istinita a sve ostale lažne
2. Ili su baš sve religije potpuno lažne!
NEMA TREĆE!
Kako znate da je vaš bog pravi, kada velika većina vernika drugih religija veruje u neke druge bogove i isto tako nema nikakve dokaze osim bajki, priviđenja i viceva.
Sa koliko samo arogancije nas pojedini komentatori ovde ubeđuju u božje vrednosti koje su, eto, samo njima otkrivene, dok ja i 99% ostalih ljudi (koji su ikada postojali)na ovoj planeti ostaje uskraćeno za taj čin milosti jednog od mnogih božanstava. Hajde da postoji jedan jedini dokaz koji potkrepljuje te bajke... Ali naravno, fizički zakoni nikada i nigde nisu suspendovani u korist hrišćana, muslimana, budista...

@Misha
I koliko puta treba ponoviti da ateizam NIJE VERA! Odsustvo vere nije vera. Ćelavost nije boja kose. I svaki vernik je ateista jer verujući u svog boga ne veruje u hiljade drugih. Dakle, svako ko veruje u Isusa je ateista u pogledu Alaha, Manitua, Iluvatara...
I nije tačno da čovek može da bude srećan samo kroz boga.
I nije tačno da užitku, uobraženim pretstavama o sebi ateisti pridaju božanska svojstva. Kojim se mentalnim vratolomijama dolazi do takvih uopštavanja? Usput, šta su to božanska svojstva? Otkud to bilo ko zna sve i da bog postoji?
“ Da ne bi postali svesni svoje obmane, odriču se zdravog razuma i oslanjaju se na svoje duhovnike da misle umesto njih samih, ili se oslanjaju na svoja osećanja.“
Pa da, ali sa svog stanovišta oni su sasvim u pravu! Ako je istina da postoji hrišćanski bog onda bi oni sa autoritetom svetog pisma trebali sve nas da pobiju jer je to po bibliji božja volja. Isus je sam rekao da nije došao da donese mir nego mač! Na svu sreću, ne postoji nijedan razuman razlog da verujemo da ta knjiga ima ikakvog uporišta u realnosti.

Mnoge oblasti u "modernoj" nauci koje se izucavaju,se u toj meri podudaraju sa onim sto se izucava u religiji da je to neverovatno.Naucnici npr. kada dolaze do novih saznanja o eventualnom postijanju kolektivne svesti (o kojoj je jos i Nikola Tesla govorio),kazu da je u pitanju evolucija coveka,spominju DNK itd. itd.Vezano za istu tu kolektivnu svest,religiozni ljudi spominju termin kao sto je produhovljenost i sl.Biti religiozan ne mora da znaci da si pripadnik neke grupe,dovoljno je da nisi toliko sujetan i gord pa da mislis da postoji samo ono sto sam mozes da razumes i da verujes da se ljudski potencijal (u duhovnom ili intelektualnom smislu) ne zavrsava na onome sto si dostigao ti.Za mene licno sve ono pozitivno i dobro sto nas okruzuje,predstavlja ono sto u svim religijama nazivaju Bogom,a sve ono negativno i lose skupa predstavlja Djavola.Cak i ako niste religiozni,ne mozete da poreknete da kada se nalazite u drustvu neke pozitivne osobe (cak i da ona nista ne progovori),da se i sami osecate dobro,a kada se nadjete u drustvu neke negativne osobe (cak i ako je ona onako vestacki nasmejana i pozitivna),da osetite neku nelagodu i nespokojstvo...Nece da vidi samo onaj ko ne zeli da vidi...

Al' ste dosadni vise. Dobro ne verujete u Boga i sta sad ovde zamarate ljude. Pa covece ljudi ne veruju ni u vilenjake i babaroge pa ne pisu na svakom koraku o njima.

Ne mogu da verujem koliko smo mi kao narod nepismeni, ali nas to ne sprecava da budemo puni mudrosti i znanja povodom bilo kakvih pitanja.
Ljudi, bog se pise malim slovom osim ako ne pocinjemo recenicu. To se uci jos u osnovnoj skoli.
Da li je moguce da smo toliko degradirali u svakom smislu, cak i tom banalnom tehnickom?!
Izvinjavam se ako sam nekog uvredio, ali meni je ovo kao da vozite auto, a ne znate sta je levo, a sta desno.

Mi, ljudi nismo postali religiozni, vec smo stvoreni s duhovnom potrebom isto kao s fizickom. "Blago onom koji je svestan svoje duhovnosti."

@ Misha. Sve ste lepo rekli.Potpisujem... jer najnovije studije pokazuju upravo to o cemu govorite (uprkos minusima koje vam lupaju). Inace, sam clanak je dosta laicki pisan i svodi religiju na pripadnost grupi, sto je samo jedna dimenzija, jer je ta grupa imaginarna (kao u slucaju unverzalnih religija poput Budizma, Hriscanstva ili Islama); imaginarna, posto ne poznajete i niste ni u kakvom srodstvu sa vecinom njenih pripadnika. Institucija religije, kao i zajednice koje one stvaraju, samo su spoljasnji okvir koji omogucuje sustinsku transformaciju coveka tj. razvijanje i koriscenje visih funkcija svesti. No religiji je tako pristupalo, istorijski gledano, vrlo mali broj ljudi i ona je za njih bila sredstvo unutrasnje transformacije, a za vecinu je upravo suprotno. Nacin da se oslobode licne odgovornosti krijuci se pod plastom religijskih obicaja, ciju sustinu ne razumeju, ili sujeverja, koje brkaju s verom... Otuda se tolko ratova vodilo u ime religije--iz straha od susreta s Drugim, koji je nas alter ego.

Mi smo izmislili Boga, i on postoji, jedino sto svako legitimno moze imati svoga pa se onda i tumaci razlicito. Ne mogu verujuci da dokazu da postoji Bog, ateisti ne mogu da ga poreknu. Ono sto je valjda svima jasno je da je svet star vise od 6000 godina, da nije bilo Potopa niti Mojsija bar ne u tim kontekstima cuda i providjenja, da smo u Svemiru i da moze da nas pukne kamen iz kosmosa. Jesmo nastali od majmuna, evolucija stoji. Opet ko veruje na dobar nacin u Boga, punim srcem valjda i to postuje i radi, sigurno oseca tu cuvenu "Pripadnost", neku koju ateista ne oseca, ili oseca pripadnost svemiru, materiji i enegrgiji, ali eto opet metafizike, bla, bla.
Sta hocu da kazem? Meni kao ateisti, cudniji su mi bas ateisti zasto ubedjuju teiste oko pogresnih stvari. Ako mi neko ukrade psa i kaze mi da ga je udario auto ja cu ga oplakati kao da ga zaista nema, a u stvari ne znam to, osecanje je pravo. Isto tako neko veruje u Boga i on postoji samim tim, ne mozes mu ga poreci nikako.
A oko Kanona, Crkve, klera i dve hiljade godina starim navikama ima diskusije isto koliko i o naucnim teorijama. Stvar je da se covek obrazuje i uputi, a da li je verujuci ili neverujuci bitno je jedino ako je los covek. Inace to nije bitna tema.

Neverovatno mi je da niko nije primetio da se uporno brkaju dva pojma, jedan je crkva kao institucija, a drugi vera u boga. Crkva je onakva kakvi su ljudi koji je cine, a vera je onakva kakvu je svaki pojedinac dozivljava. Po meni, svi mi verujemo u nesto, samo sto nemamo dovoljnu mogucnost imaginacije da bismo tako nesto i svatili. Moze tvoj bog da se zove priroda, slucajnost, Alah, Isus,...ili nesto trece ali svaki covek veruje u nesto i ja bih to nesto nazvao bogom, samo zato sto ga crkva identifikuje sa reci "bog". E sada zasto mi svi imamo potrebu da verujemo u nesto bili religiozni ili ateisti...tesko pitanje.

Vrlo solidan napis.Razloga zasto smo izabrali religiju ima na pretek i mi mozemo samo
nagadjati o njima.Mladje religije nam mogu dati prilicno adekvatne odgovore.U obzir
dolaze, prvo, socijalne potrebe koje integrisu sve sto se odnosi izmedju jedinke i drustva.
Na drugom mjestu,bez oklijevanja,mogu se uvrstiti politicki motivi kao razlog pristupanja
religiji koji su jos i danas aktuelni,narocito u hriscanstvu,islamu i mnogim drugima koji
u organizovanju sirokih slojeva drustva nalaze svoj metod kontrole misljenja.Drugi,
sekondarni razlozi takodje postoje ali njihovo znacenje nije presudno.Ne treba zaboraviti
da su ljudi bili na nizem nivou nadgradnje i da pristup religiji nije bio spontan.Naivnost
ljudi omogucila je "prorocima"laksi posao ubjedjenja.Ustolicenje religija omogucilo je
pojedincima lak izvor zarade kao i poziciju psiholoskog savjetnika.
vasilije knezevic 2 april 2012

Svaki covek se radja s duhovnom potrebom, kao s fizickom. Zasto covek postaje vernik bih postavila pitanje, a ne religiozan??
Ko sto znamo da su religije stoljecima zloupotrebljavale ljudko poverenje i odanu lojalnost. Zato cu se koristiti od reci vera. Vernik se postaje od malena.. kad razmisljas, a tek si izasao iz pelena, o smislu zivota, ko si i zasto si ovde na planeti. Sopstvenom istragom, dobijajuci odgovore na svoja pitanja moze vera koja je na pocetku bila zrno graska da uzraste u ogromnu, zarku ljubav prema Stvoritelju i svemu sto je konstruirao. Da oseca duboku zahvalnost i cenjenje svega sto egzistira. Da, i ljubav je tad jaca i poseduje je ne samo ljubav prema ljudima, vec i Agape ljubav prema Bogu Svemogucem. Vera bez dobrih dela ne moze opstati. Vera bez dela je mrtva. Znaci, vera i dela suradjuju, tad vera se dokaze s dobrim delima. Opredeljenje na onu dobru Bozju stranu je neophodno. Ljubav je najveci dokaz tvoje vere.

Кажу: нема богомоље без невоље.
Мој случај је другачији, православље сам упознао у касним 20им, из "пуног здравља" и доколице. Ово друго је, чини се, било пресудно. Нисам проналазио нарочити (виши?) смисао у животу, него ми је пролазио у забави, празном ћеретању, свршавању (овоземаљских) обавеза према себи, другима...
Религији сам пришао као скептик, рационалистички и критички. Тражећи грешке, изговоре, кривећи попове, хулећи Бога... (Не)селективно сам или по саветима искуснијих читао светоотачку литературу, Писмо, Псалме, шта год ми допадне под руку. Шта више, кренуо сам од Апокалипсе и тумачења, јер ми било питко и личило на епску фантастику.
Нпапокон се све исповезало, у међувремену сам бивао несносан за околину (онако како нововерници бивају фанатични у послушању Цркви али давећи околину), а сада се некако слегло и религија више није обавеза, терет и мука, није теоретисање и теологисање већ практиковање. Слободе које нам Бог дао. Наравно, са свим успонима и падовима, јер се хришћанином постаје целог живота.
Али свакако да га лакше подносим него атеиста. (узакључку) :)

Covek je po prirodi okrenut metafizici,to je njegov identitet.Prema tome,ko negira Boga-negira stvarnost.Veliki je dar sto je Bog koji je veci od vasione,beskrajan-postao covek,da bi ovaj mali,propadljiv covek postao Bog po slobodi i ljubavi.Dokaz za to su svetitelji.Jos nesto-religija jedina resava problem smrti i konacnosti jer je Hristos zauvek pobedio smrt i pruzio nam vaskrsenje.Raj i pakao ne postoje kao posebna mesta.To su stanja duse.Raj ce za pravednike biti vecni zivot a za ne-ljude pakao ce biti isti taj zivot samo sto nece moci da izdrze tu veliku silu ljubavi u njemu.Nihov pakao bice sto pravednici nece osecati njihovu mrznju a oni ce neprestano osecati njihovu ljubav koju nece moci da podnesu.

Zašto su ljudi postali religiozni? Da bi mogli da objasne stvari koje im nisu jasne i kojih se plaše (smrt je najbolji primer).

Pre nego što se primite da spamujete i raspravljate se vi - ateisti i religiozni, zapitajte se da li je upravo vama nametnut stav koji imate o religiji i bogu. Jer tržište stavova je najsurovije tržište.

"Ako je ljudska sposobnost za doživljavanje transcedentnog deo evolucionog prilagođavanja, onda su posledice veoma ozbiljne. To bi značilo da je religioznost deo čovekove prirode."
Ako sam ateista, znači da nisam čovek, jer bi po ovome religioznost bila nešto bez čega čovek ne bi bio čovek ... bla bla!

Samo je najveci problem to sto Bog ne postoji. Ljudi veruju u Boga zato sto se boje smrti. A hriscanstvo kao religija obecava besmrtnost odnosno drugi zivot. A to su sve bajke.

Ja sam ateista. Od ovih nasih popova mi se dize kosa na glavi

Da bi se čovek identifikivao sa zajednicom i podražavao svoju infantilnu potrebu za osećanjem pripadnosti, uopšte ne mora da bude religiozan, već mu je lakše da to radi kroz pripadnost naciji (nacionalizam) ili fudbalskom klubu, nego da kroz religiju preuzme na sebe i obavezujuća pravila koja ga sputavaju u životu. Pravi razlog religioznosti bi trebalo da bude odgovor na čovekove duhovne potrebe. Da se ne lažemo, svi se mi molimo nekome ili nečemu. Ako mislimo da smo ateisti i da Hristos nije Bog našeg srca, onda to mora biti nešto drugo, onda stavljamo užitak, uobraženu predstavu o sebi samima, ili ko zna šta drugo na presto svoga srca, praveći od hrane, seksa, muzike, prijateljstva, ili ko zna već čeka, sebi kakvo božanstvo. Kada mi mislimo da osećanja sreće i užitka mogu da nas zadovolje, mi tada pridajemo božanska svojstva nečemu što nije Bog. Osećanja sreće su samo osećanja, i ma kako da su snažna, uzvišena i dugotrajna, ona ne mogu da nas zadovolje, već to može samo Bog. Užici mogu kao tableta protiv bola da uguše našu svest o duhovnoj ispraznosti a ne i da nas zadovolje. Da bi čovek postao srećan, nije dovoljno da sreću oseća, već treba da bude srećan, a to je nemoguće bez Boga. No, činjenica je da najveći procenat religioznih ljudi ne traži spas u Bogu, već samo preusmeravaju svoje sebične želje ka Bogu i traže od Boga njihovo zadovoljenje, i oni tako prave od Boga svog idola, izvor psihološke (lažne) sigurnosti ili u religiji nalaze pokriće za svoje kvarne motive. A kada bi poznavali Boga kroz zahteve Njegovog zakona, tada bi ukoreni za sebičnost, vapili Bogu da ih oslobodi od sebičnosti, a ne da je zadovolji. Najčešće ljudi ispunjavaju religiozna pravila zato što vide u tim pravilima kakvu vrednost (iz gordosti, ponositosti, sujeta), ili radi emotivnog užitka (sebičnost), ili da bi se dobrim delima iskupili (iz krivice), umesto da čine dobra dela iz nesebične ljubavi reformisanog srca. Psihološkim produktom svojih rituala i izazvanih osećanja oni ugušuju svest o sopstvenoj odgovornosti i tako mogu da greše slobodnije od osude savesti, nego ateisti. Da ne bi postali svesni svoje obmane, odriču se zdravog razuma i oslanjaju se na svoje duhovnike da misle umesto njih samih, ili se oslanjaju na svoja osećanja. Zato sva moguća savremena istraživanja otkrivaju da su religiozni ljudi u proseku gori od ateista.

"Zasto smo postali religiozni?"

Da bi ateisticki bogomrsci imali o cemu da pisu! ;) *troll*

Pitanje je zasto postajemo nereligiozni?

Uz tradicionalno i naslijeđeno velik utjecaj ima ljudska nesigurnost u svoje sposobnosti,pa traže imaginarnu pomoć i podršku.

Ne mogu da verujem koliko smo mi kao narod nepismeni, ali nas to ne sprecava da budemo puni mudrosti i znanja povodom bilo kakvih pitanja.
Ljudi, bog se pise malim slovom osim ako ne pocinjemo recenicu. To se uci jos u osnovnoj skoli.
Da li je moguce da smo toliko degradirali u svakom smislu, cak i tom banalnom tehnickom?!
Izvinjavam se ako sam nekog uvredio, ali meni je ovo kao da vozite auto, a ne znate sta je levo, a sta desno.

Mnoge oblasti u "modernoj" nauci koje se izucavaju,se u toj meri podudaraju sa onim sto se izucava u religiji da je to neverovatno.Naucnici npr. kada dolaze do novih saznanja o eventualnom postijanju kolektivne svesti (o kojoj je jos i Nikola Tesla govorio),kazu da je u pitanju evolucija coveka,spominju DNK itd. itd.Vezano za istu tu kolektivnu svest,religiozni ljudi spominju termin kao sto je produhovljenost i sl.Biti religiozan ne mora da znaci da si pripadnik neke grupe,dovoljno je da nisi toliko sujetan i gord pa da mislis da postoji samo ono sto sam mozes da razumes i da verujes da se ljudski potencijal (u duhovnom ili intelektualnom smislu) ne zavrsava na onome sto si dostigao ti.Za mene licno sve ono pozitivno i dobro sto nas okruzuje,predstavlja ono sto u svim religijama nazivaju Bogom,a sve ono negativno i lose skupa predstavlja Djavola.Cak i ako niste religiozni,ne mozete da poreknete da kada se nalazite u drustvu neke pozitivne osobe (cak i da ona nista ne progovori),da se i sami osecate dobro,a kada se nadjete u drustvu neke negativne osobe (cak i ako je ona onako vestacki nasmejana i pozitivna),da osetite neku nelagodu i nespokojstvo...Nece da vidi samo onaj ko ne zeli da vidi...

Zato što je popularno...barem u Srbiji...ljudi onaj mir koji pronalaze u religiji,mogu da pronađu i u meditaciji i auto sugestiji...što blage veze nema sa religijom...to je kao kada bi ekonomija htela da se odrekne,tj. da prihvati matematiku kao svoj izum.

Neću da ulazim u raspravu ateisi-vernici...ali...religija obuhvata još nekoliko fenomena (sem Isusa-što se tiče hrišćanstva)...npr...strah od smrti i pakla...kojima nas plaši crkva već 2000 godina...a po najviše zakon čopora,koji ljude još nije napustio...pa se svako drugačiji,kinji i proganja!
A na kraju,se opet vraćam...kada neko prolazi kroz težak period u životu...pa se okrene religiji...on se u suštini okreće stvarima,koje nemaju blage veze sa religijom...da ode na jogu,imao bi i veće rezultate...da li je tom logikom i joga religija?!?!

Jedan preziveli covek, iz ratom zahvacenog i svojevremeno blokiranog Sarajeva, mi je ispricao sledecu pricu:

"Jarane, prvo pravilo prezivljavanja u ratu ti je sledece - cim vidis da se osoba pored tebe poziva na "Boga", "Alaha", "Krisnu", "Svevisnjeg", "Presvetlu Gospu", itd.. - Bjez' od njega, tome je noz uvek pri ruci..

Mi, ljudi nismo postali religiozni, vec smo stvoreni s duhovnom potrebom isto kao s fizickom. "Blago onom koji je svestan svoje duhovnosti."

Čoveku je religija potrebna koliko i žabi laptop!
Religija je ružna mentalna štaka za one slabe koji žele da imaju jakog imaginarnog prijatelja. Dokle će da se u 21. veku na religioznost gleda kao na nešto pozitivno, vredan poštovanja izraz čovekove duhovnosti, na posletku, kao na nešto izuzeto kritike. Pa ja ne znam zašto se odbija sabrati dva i dva. Hoću da kažem:
1. Ili je samo jedna religija (npr. Kult Peruna ili Zevsa, ili Isusa ili učenje Milana Tarota) istinita a sve ostale lažne
2. Ili su baš sve religije potpuno lažne!
NEMA TREĆE!
Kako znate da je vaš bog pravi, kada velika većina vernika drugih religija veruje u neke druge bogove i isto tako nema nikakve dokaze osim bajki, priviđenja i viceva.
Sa koliko samo arogancije nas pojedini komentatori ovde ubeđuju u božje vrednosti koje su, eto, samo njima otkrivene, dok ja i 99% ostalih ljudi (koji su ikada postojali)na ovoj planeti ostaje uskraćeno za taj čin milosti jednog od mnogih božanstava. Hajde da postoji jedan jedini dokaz koji potkrepljuje te bajke... Ali naravno, fizički zakoni nikada i nigde nisu suspendovani u korist hrišćana, muslimana, budista...

@Misha
I koliko puta treba ponoviti da ateizam NIJE VERA! Odsustvo vere nije vera. Ćelavost nije boja kose. I svaki vernik je ateista jer verujući u svog boga ne veruje u hiljade drugih. Dakle, svako ko veruje u Isusa je ateista u pogledu Alaha, Manitua, Iluvatara...
I nije tačno da čovek može da bude srećan samo kroz boga.
I nije tačno da užitku, uobraženim pretstavama o sebi ateisti pridaju božanska svojstva. Kojim se mentalnim vratolomijama dolazi do takvih uopštavanja? Usput, šta su to božanska svojstva? Otkud to bilo ko zna sve i da bog postoji?
“ Da ne bi postali svesni svoje obmane, odriču se zdravog razuma i oslanjaju se na svoje duhovnike da misle umesto njih samih, ili se oslanjaju na svoja osećanja.“
Pa da, ali sa svog stanovišta oni su sasvim u pravu! Ako je istina da postoji hrišćanski bog onda bi oni sa autoritetom svetog pisma trebali sve nas da pobiju jer je to po bibliji božja volja. Isus je sam rekao da nije došao da donese mir nego mač! Na svu sreću, ne postoji nijedan razuman razlog da verujemo da ta knjiga ima ikakvog uporišta u realnosti.

@ Misha. Sve ste lepo rekli.Potpisujem... jer najnovije studije pokazuju upravo to o cemu govorite (uprkos minusima koje vam lupaju). Inace, sam clanak je dosta laicki pisan i svodi religiju na pripadnost grupi, sto je samo jedna dimenzija, jer je ta grupa imaginarna (kao u slucaju unverzalnih religija poput Budizma, Hriscanstva ili Islama); imaginarna, posto ne poznajete i niste ni u kakvom srodstvu sa vecinom njenih pripadnika. Institucija religije, kao i zajednice koje one stvaraju, samo su spoljasnji okvir koji omogucuje sustinsku transformaciju coveka tj. razvijanje i koriscenje visih funkcija svesti. No religiji je tako pristupalo, istorijski gledano, vrlo mali broj ljudi i ona je za njih bila sredstvo unutrasnje transformacije, a za vecinu je upravo suprotno. Nacin da se oslobode licne odgovornosti krijuci se pod plastom religijskih obicaja, ciju sustinu ne razumeju, ili sujeverja, koje brkaju s verom... Otuda se tolko ratova vodilo u ime religije--iz straha od susreta s Drugim, koji je nas alter ego.

Mi smo izmislili Boga, i on postoji, jedino sto svako legitimno moze imati svoga pa se onda i tumaci razlicito. Ne mogu verujuci da dokazu da postoji Bog, ateisti ne mogu da ga poreknu. Ono sto je valjda svima jasno je da je svet star vise od 6000 godina, da nije bilo Potopa niti Mojsija bar ne u tim kontekstima cuda i providjenja, da smo u Svemiru i da moze da nas pukne kamen iz kosmosa. Jesmo nastali od majmuna, evolucija stoji. Opet ko veruje na dobar nacin u Boga, punim srcem valjda i to postuje i radi, sigurno oseca tu cuvenu "Pripadnost", neku koju ateista ne oseca, ili oseca pripadnost svemiru, materiji i enegrgiji, ali eto opet metafizike, bla, bla.
Sta hocu da kazem? Meni kao ateisti, cudniji su mi bas ateisti zasto ubedjuju teiste oko pogresnih stvari. Ako mi neko ukrade psa i kaze mi da ga je udario auto ja cu ga oplakati kao da ga zaista nema, a u stvari ne znam to, osecanje je pravo. Isto tako neko veruje u Boga i on postoji samim tim, ne mozes mu ga poreci nikako.
A oko Kanona, Crkve, klera i dve hiljade godina starim navikama ima diskusije isto koliko i o naucnim teorijama. Stvar je da se covek obrazuje i uputi, a da li je verujuci ili neverujuci bitno je jedino ako je los covek. Inace to nije bitna tema.

Pitanje je zasto postajemo nereligiozni?
(Re:, 2. april 2012 13:29)

Da li postajemo nereligiozni? Koliko ja znam, ljudi se radjaju nereligiozni, pa im onda roditelji/porodica/okruzenje pune glavu religijom.

Al' ste dosadni vise. Dobro ne verujete u Boga i sta sad ovde zamarate ljude. Pa covece ljudi ne veruju ni u vilenjake i babaroge pa ne pisu na svakom koraku o njima.

Vrlo solidan napis.Razloga zasto smo izabrali religiju ima na pretek i mi mozemo samo
nagadjati o njima.Mladje religije nam mogu dati prilicno adekvatne odgovore.U obzir
dolaze, prvo, socijalne potrebe koje integrisu sve sto se odnosi izmedju jedinke i drustva.
Na drugom mjestu,bez oklijevanja,mogu se uvrstiti politicki motivi kao razlog pristupanja
religiji koji su jos i danas aktuelni,narocito u hriscanstvu,islamu i mnogim drugima koji
u organizovanju sirokih slojeva drustva nalaze svoj metod kontrole misljenja.Drugi,
sekondarni razlozi takodje postoje ali njihovo znacenje nije presudno.Ne treba zaboraviti
da su ljudi bili na nizem nivou nadgradnje i da pristup religiji nije bio spontan.Naivnost
ljudi omogucila je "prorocima"laksi posao ubjedjenja.Ustolicenje religija omogucilo je
pojedincima lak izvor zarade kao i poziciju psiholoskog savjetnika.
vasilije knezevic 2 april 2012

covek se rodi,ni kriv ni duzan.."uvale" mu nacionalnost,zastavu,himnu,religiju pa i familiju,i tako ga naprave odmah robom za ceo zivot,trazeci od njega da misli svojom glavom...

Svaki covek se radja s duhovnom potrebom, kao s fizickom. Zasto covek postaje vernik bih postavila pitanje, a ne religiozan??
Ko sto znamo da su religije stoljecima zloupotrebljavale ljudko poverenje i odanu lojalnost. Zato cu se koristiti od reci vera. Vernik se postaje od malena.. kad razmisljas, a tek si izasao iz pelena, o smislu zivota, ko si i zasto si ovde na planeti. Sopstvenom istragom, dobijajuci odgovore na svoja pitanja moze vera koja je na pocetku bila zrno graska da uzraste u ogromnu, zarku ljubav prema Stvoritelju i svemu sto je konstruirao. Da oseca duboku zahvalnost i cenjenje svega sto egzistira. Da, i ljubav je tad jaca i poseduje je ne samo ljubav prema ljudima, vec i Agape ljubav prema Bogu Svemogucem. Vera bez dobrih dela ne moze opstati. Vera bez dela je mrtva. Znaci, vera i dela suradjuju, tad vera se dokaze s dobrim delima. Opredeljenje na onu dobru Bozju stranu je neophodno. Ljubav je najveci dokaz tvoje vere.

Neverovatno mi je da niko nije primetio da se uporno brkaju dva pojma, jedan je crkva kao institucija, a drugi vera u boga. Crkva je onakva kakvi su ljudi koji je cine, a vera je onakva kakvu je svaki pojedinac dozivljava. Po meni, svi mi verujemo u nesto, samo sto nemamo dovoljnu mogucnost imaginacije da bismo tako nesto i svatili. Moze tvoj bog da se zove priroda, slucajnost, Alah, Isus,...ili nesto trece ali svaki covek veruje u nesto i ja bih to nesto nazvao bogom, samo zato sto ga crkva identifikuje sa reci "bog". E sada zasto mi svi imamo potrebu da verujemo u nesto bili religiozni ili ateisti...tesko pitanje.