"Zašto se nisam ubio"

"Prva neobična stvar koju sam primetila bio je čudan osećaj u glavi – nešto kao treperenje, kao da je unutra zarobljen neki leptir".

Daily Mail
Podeli
Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Tako svoju priču započinje britanski pisac Met Hejg, koji se s depresijom i anksioznošću borio duže od 14 godina. Mi vam je u celosti prenosimo.

Nisam znao da depresija i anksioznost mogu imati i fizičke simptome. Samo sam mislio da umirem.A onda sam brzo počeo da tonem u novu klaustrofobičnu realnost. Trebalo mi je više od godinu dana da počnem da živim život koji uopšte podseća na normalan.

Bila je to 1999. godina i imao sam 24 godine. Živeo sam u Španiji sa devojkom Andreom i trebalo je da okončam šestogodišnji period studentskog života i letnjih poslova. Najčudnija stvar vezana za ljudski um je da može da proizvede najživopisnije stvari koje niko drugi sem vas ne vidi. Tako niko nije video da je vila na Ibici za mene postala živi pakao.

Tri dana sam proveo u krevetu bez sna i uz svega poneki zalogaj hrane. Sećam se da mi je bilo čudno što sam uopšte živ. Trećeg dana sam izašao iz vile i krenuo da se ubijem. Sunce je bilo jako, a vazduh mirisao na borovinu i more. Išao sam ka litici i želeo sam da skočim. Ispred mene je bio najlepši pogled koji sam ikada video: svetlucavo Sredozemno more koje je izgledalo kao tirkizni stolnjak okićen sićušnim dijamantima i prošaran krečnjačkim stenama.

Ipak, to nije moglo da zaustavi moju želju da se ubijem. Nisam više mogao da izdržim ni sekund duže. Želeo sam da okončam svoj život.

Možda sam u nekom drugom univerzumu to i učinio, ali ne i u ovom. Imao sam majku, oca, sestru i devojku. To je četvoro ljudi koji su me voleli. Ludo sam želeo u tom trenutku da nemam nikog od njih. Nijednu živu dušu. Ljubav me je zadržavala.

Osim toga, bio sam uplašen. Šta ako ne poginem? Šta ako samo ostanem paralizovan?

Mislim da život uvek pruži razloge za odustajanje od smrti, ako smo spremni da slušamo. Zato sam nastavio da živim. Kad sam se okrenuo ka vili, povratio sam od stresa koji sam doživeo. Andrea me je kasnije odvela u medicinski centar, gde mi je lekar dao lek za smirenje. Nije delovao. Ništa nije umanjilo neizdrživi bol.

Kad sam se vratio u Britaniju, mama i tata su me čekali na aerodromu. “Bili smo tako zabrinuti”, rekla je mama i dodala još 87 varijacija na tu temu. Njen osmeh nije bio iskren; oči su joj bile ispunjene suzama.

Osetio sam se kao sin koji je učinio nešto loše. Osetio sam težinu toga kad si voljen. Težinu toga da si razočaranje.

Tokom narednih nekoliko meseci bio sam nešto usporeniji nego što je to uobičajeno, ali mi se u glavi dešavao ciklon.

U ogledalu sam video drugu osobu; uplašenu da će biti smeštena u tapaciranu sobu; stalni osećaj jeze; mentalna i fizička iscrpljenost; kao da sam propadao kad mirno stojim; beskonačna tuga; gubitak apetita. I stalno sam osećao želju da na trenutak izađem iz svoje kože. Na nedelju, dan, sat, sekund.

Pored depresije, anksioznost vas drži u takvom grču da imate osećaj da ćete kolabirati u svakom trenutku. To nije preterivanje. Čeznete za jednim trenutkom u kom niste prestravljeni, ali on ne dolazi. Plakao sam. To nisu bile normalne suze. Dolazile su iz dubine, a kada jednom dođu, nisu mogle da se zaustave, čak ni kad je moj otac ušao u kupatilo. Gledao me je kao da me ne razume. Te suze su bile zarazne. I njegove oči su zasuzile.

Zagrlio me je. “Hajde”, rekao je mekano. “Možeš ti to. Hajde. Sastavi se, Meti. Moraćeš.”

Moj tata nije bio surov. Bio je nežan, brižan, inteligentan čovek, ali nije mogao da vidi šta se dešava u mojoj glavi.

“Pokušaću, tata. Pokušaću.”

Tokom narednih nekoliko meseci, moji roditelji su odlazili na posao, a tada bismo Andrea i ja provodili duge dane u kući. To je bio život u najnižem tonalitetu koji dva 24-godišnjaka mogu da žive. Ljudi kažu: “Živi dan po dan”. Ali dani su bili kao planine, nedelja kao Himalaji. Želeo sam da vreme brže protiče. Bio sam opsednut vremenom onako kako su ljudi obično opsednuti novcem.

Gomilao sam dane, misleći da napredujem, a onda mi se dogodio slom, zajedno sa petočasovnim napadom panike.

Ipak, moram vam reći nešto. Nešto što zvuči glupo i patetično, ali u to verujem svim srcem. Ljubav me je spasla. Andrea me je spasla. Njena ljubav prema meni i moja prema njoj. Ne samo jednom, nego iznova i iznova.

Bili smo zajedno pet godina u vreme kad sam se razboleo. Nije to bila savršena veza. Nije. I dalje nije. Meseci koje smo proveli na Ibici delovali su kao jedna duga neprekidna svađa. Ali, ako uđete dovoljno duboko u talas, voda postane mirna. Takvi smo bili i mi. Na neki način, svađali smo se jer smo znali da to neće imati neki veliki uticaj na nas. Kada mi se desila depresija, Andrea je bila dobra prema meni i delovala na mene na pravi način.

Išla je sa mnom kod lekara. Iznajmila nam je stan u Jorkširu. Ona je zaradila novac. Sve je organizovala. Popunjavala je praznine koje je ostavljao moj mrak.

Bila je doslovno moja druga polovina, kada je pola mene umrlo. Strpljivo je čekala da dođem sebi.

Onda, jednog dana, četiri godine nakon što sam prvi put pao u depresiju, Andrea je objavila rođendansko iznenađenje: “Idemo u Pariz!”

Bio sam uzdrman do temelja. Nisam mogao da zamislim da mi neko kaže nešto strašnije. “Ne mogu. Ne mogu da idem u Pariz”. Dobio sam napad panike. Osetio sam ga u grudima – taj osećaj da postajem zarobljen u sebi, kao očajna muva zatvorena u tegli.

“Pa, svejedno idemo. Biće divno. Odsedamo u hotelu u kom je umro Oskar Vajld.”

Od njenih reči mi nije bilo bolje. Samo mi je potvrdila da idem u Pariz da umrem, baš kao Oskar Vajld.

Ipak, Andrea je znala šta radi. Ona je u to vreme već stekla doktorat. Rekla je: “Dobro, onda nećemo ići. Otkazaću smeštaj. Izgubićemo nešto novca, ali ako ti je to toliko važno...”

Toliko važno? Jedva da sam smeo da izađem na 20 metara od kuće. To je za mene bio maksimum. Ali, ako joj kažem “ne”, postaću neko ko ne ide u inostranstvo jer se plaši, a to bi me učinilo ludakom, što je bio moj najveći strah – da potpuno poludim.

Dakle, veliki strah pobeđen je još većim strahom. Najbolji način da pobedite čudovište,jeste da nađete još strašnije.

Otišao sam u Pariz. Evrotunel je ostao na mestu i more nas nije udavilo. Vazduh u Parizu me nije ugušio.

Pomoglo mi je i trčanje. Svidelo mi se što mi daje gotovo slične simptome kao panika: ubrzan rad srca, problematično disanje, znojenje... Dok sam trčao, nisam morao da se opterećujem time da li mi srce lupa zato što me je strah.

Polako s godinama počeo sam da gradim život i imam i nekog uspeha kao pisac.

I dalje ne mogu da odem na žurku a da ne osetim strah. Nisam u stanju da uđem u sobu punu srećnih ljudi, a da nemam napad panike. Sve prevaziđete, ali se vrati u tragovima, kada ste umorni ili uzbuđeni, ili jedete pogrešnu hranu.

Ipak, osećam radost, divljenje što mi, nas sedam milijardi skučenih na ovoj plavoj tačkici od planete, provodimo naših dosuđenih 30.000 dana najbolje što možemo. Volim kad osetim silu tog čuda. Volim da uronim duboko u ovaj život i istražim ga kroz magiju reči i ljudskih bića.

Prati B92 na Viberu

Moja borba

Istina iza fotografije koja je potresla svet

Džesika ima četiri godine i boluje od raka. Posle 13 meseci borbe sa opakom bolešću, lekari su njenim roditeljima rekli da joj je ostalo samo nekoliko nedelja života. Tih dana, njen otac Endi Vilan fotografisao je svoju ćerku nešto pre nego što je morfijum počeo da deluje i prikazao svu bol ovog sveta u jednom krhkom telu.

Moja borba subota 5.11. 15:20 Komentara: 99
strana 1 od 6 idi na stranu