Italijanska polutka

Ako je šta pošlo za rukom prethodnoj vlasti, onda je to taktika beskompromisne podele i zastrašivanja naroda. Vama će verovatno izgledati bedasto, ali nema sumnje da su čak i tvrdnje kako levica vuče poreklo od komunističkih ubica i čedomora (navodno su u Kini kuvali novorođenčad i tom “kašom” đubrili polja), te da preti da stvori policijski sistem i logore u Italiji i nacionalizuje svu imovinu, imale svog uticaja.

Zapravo, dugujemo uvodno objašnjenje, a ono bi, u najkaraćem, glasilo: desnica= Berluskoni. Taj čovek neverovatne energije i moći ubeđivanja preuzeo je u svoje ruke kampanju, načinivši od svojih saveznika poslušne repetitore. Nije sve prepušteno medijskoj propagandi - iako se Berluskoni pojavljivao i po pet šest puta na dan na TV, radiju i u novinskim intervjuima - već je izmenom izbornog sistema stvorena komplikovana tehnologija računanja rezultata, tako da je bilo gotovo nemoguće da izgubi izbore za senat. Uz pravo glasa za senat samo za starije od 25 godina, čime je isključena progresivna mladež i uvedeno po prvi put pravo glasa za dijasporu - računajući na njenu konzervativnost.

Posle jednoglasnih prognoza da levica sigurno dobija izbore, usledilo je prvo saopštavanje da se, prema “exit poll”, ta prednost i verifi kuje, ali uz primedbu da nikada nije toliko veliki broj glasača odbijao da kaže za koga je glasao. A onda počinje da se topi prednost levice, potvrđujući sumnju anketara da su ljudi glasali za Berluskonija, ali to skrivaju.

Oko ponoći, dolazi do izjednačenja, kada se prednost merila tek trećim decimalom. TV reporteri izvešatavaju da hitna pomoć i dežurne apoteke nikada nisu imale toliki promet: pada se u nesvest, predinfarktna stanja, depresiju, traže se sredstva za smirivanje i nitroglicerin... Onda opet počinje ubedljivije da vodi čas jedna, čas druga strana. Levica, konačno, počinje nešto sigurnije da prednjači u izborima za skupštinu. Dok desnica vodi u senatu. Međutim, sve to može biti preokrenuto kada stignu glasovi dijaspore.

I biva tako, ali, suprotno očekivanju Berluskonija, koji joj je dao glas, dijaspora glasa za levicu. Za skupštinu levica dobija neznatnu većinu od 24.000 glasova, ali i premiju od 50 poslanika za pobednika, prema izbornom zakonu koji je izmenjen u poslednjem času. Tako se zakon krojen po Berluskonijevim željama okreće protiv njega. Na konferenciji za novinare, Berluskoni odbija da čestita pobednicima sve dok Vrhovni sud ne prebroji nevažeće listiće, iako je to već kontrolisalo njegovo ministarstvo unutrašnjih poslova.

Istovremeno, znajući ishod, pokušava da nastalu situaciju okrene u svoju korist predlažući, “na dobro cele Italije”, veliku koaliciju dva antagonistička bloka. Levica glatko odbija bilo kakvu ponuđenu klopku i ostaje pri svom predizbornom obećanju da će sve bitne odluke pokušati da donosi u zajednici sa opozicijom. U svom programu levica predviđa sniženje poreza koji opterećuju cenu rada. Desnica, čiji je moto “Manje poreza za sve”, obećava ukidanje poreza na prvi stan, smanjenje poreza za preduzeća, smanjenje poreza na lične prihode, pa čaki i ukidanje takse na iznošenje smeća. Poreske ambicije levice treba da koštaju 10, a ambicije desnice izgurane su na kraju na oko 100 milijardi evra!

I bez toga zemlja nije u stanju da uštimuje svoje račune. Lažna obećanja, samo je razlika u veličini. Strana štampa listom ne može da odoli sarkastičnom prikazivanju Berluskonijevih obećanja. Londonski “Ekonomist”, koga je Berluskoni prekrstio u “E-komunist”, prednjači. Uoči izbora donosi, po peti put, naslovnu stranu na kojoj, pored slike Berluskonija, ima i naslov: “Basta” (“Dosta” - na italijanskom). “Financial Times”, “Wall Street Journal”, “Der Spiegel” - glasila desnice i kapitala, nisu mnogo manje kritična.

Berluskoni ne pobeđuje, ali ne gubi nameru da učini pakao onima koji su pobedili. Zemlji koja je u teškom ekonomskom stanju sve to najmanje treba. Samo delimično je verifi kovana teza Umberta Eka da za savremenu diktaturu nisu potrebni vojska i policija, nego sredstva informisanja. Pored tri sopstvene TV mreže, Berluskoni je kao premijer imao presudni uticaj na tri javne mreže; pored toga poseduje trećinu svih periodičnih publikacija i dve trećine izdavaštva. Sve je to u kampanji iskoristio preko maksimuma - tri puta je probio pravilo jednakih medijskih uslova i novčano kažnjen.

Njemu, jednom od najbogatijih ljudi na svetu, novac služi da bi osvojio vlast, a vlast da bi osvojio još više novca. Od 10. aprila više ne vlada, ali neće dozvoliti ni drugome da vlada. I to u ime “demokratije, liberalizma i dobrobiti italijanskog naroda”.