Usijane ski glave, akrobatsko skijanje

Značenje hotdoginga, bar ono vezano za alternativne sportove teško se nalazi, ali postoje zapisi koji objašnjavaju da su se hotdogerima nazivali svi oni koji su se bavili isključivo vratolomijama unutar već postojećih sportskih disciplina kao što su surfing i skijanje. Naravno, trikovi na skijama postoje od kad i skije, ali se sve do pojave hotdogera niko nije posvetio isključivo njima, bez pokušaja da se usput utrkuje sa nekim, tako praveći disciplinu koju danas zovemo akrobatsko skijanje.

Bob Burns, jedan od prvih hotdogera, ustanovio ovaj stil u Sunčanoj Dolini u Ajdahu, početkom 1965. godine. Zbog svoje tehničke zahtevnosti i velikog spektra trikova ova disciplina je odmah pokazivala svoj potencijal kao sporta nezavisnog od drugih skijaških disciplina. I kao što se to desilo svim ekstremnim sportovima posle njega problem sigurnosti se postavio kao glavna prepreka u priznavanju akrobatskog skijanja kao samostalne discipline. I sve do uvođenja tog sporta u kalendar Olimpijskih igara postojali su ljudi koji su se trudili da ga zabrane.

Slobodna forma skijanja imala je nekoliko pravila i nije bila bezopasna, a povrede kolena su postale ustaljen fenomen za profesionalne skijaše, ali je, ipak, Međunarodna skijaška federacija uvrstila akrobatsko skijanje među svoje sportove 1979. godine. Uz to, Federacija je donela i nova pravila atletskih i tehnika skokova u nastojanju da smanji opasne elemente na takmičenjima. Prva sezona Svetskog kupa je organizovana 1980. godine, a prvo Svetsko prvensto 1986. u Francuskoj. Ovaj stil je eksperimentalno prikazan na Zimskim Olimpijskim igrama u Kalgariju i usvojen je četiri godine kasnije u Albertvilu, dok je takmičenje u skokovima (erijals) dodato na Igrama u Lilehammeru 1994. godine.

Prva grupa ovakvih skijaša je počela da vežba u snoubord parkovima. Oni su bili poznati kao ’nova kanadska aerosil’ i pomogli su ne samo da se razviju erijals i rejl osnovni trikovi već i da se približi karakteristični tvin tip sistem. Taj sistem funkcioniše skoro kao snoubord dozvoljavajući korisnicima da skijaju normalno ili unatraške.

Postoje dve osnovne grane akrobatskog skijanja. Jedna obuhvata više tradicionalnih takmičenja, mogul i erijals i nova grana nazvana ’new school’, koja obuhvata takmičenja kao što su halfpajp, big er, slopstajl, i slobodno skijanje na velikim planinama.

Mogul je tip skijanja gde teren karakteriše veliki broj ispupčenja tj. mogula. Skijaši moraju da rade trikove tokom vožnje, prelazeći preko ovih prepreka.

Erijal skijanje obuhvata skokove, skakaonice od dva do četiri metra koji skijaša mogu uzdići i do 20 metara visine i tako mu omogućiti da izvodi trikove u letu.

Novi oblik akrobatskog skijanja se razvilo toliko da su osnovane nove skijaške kompanije posebno prave tvin tip skije koje su dizajnirane za uzletanje i sletanje „fakie“ ili „switch“ u skoku ili vožnji.

U Srbiji već ima nekoliko talentovanih akrobatskih skijaša, a njegov dalji razvoj kod nas u velikom zavisi od broja otvorenih parkova na našim planinama kao i veće podrške zimskim sportovima u Srbiji...