Sport / Aleksandar Babić 8

Indikar: Efekti ujedinjenja

Ujedinjenje dveju američkih formula, Indikara i Čempkara postalo je stvarnost 22. februara ove godine. Ono je, i simbolično i formalno, istovremeno stavilo tačku na dve velike šizme u auto-sportu u Sjedinjenim Državama.

Izvor:

"Ujedinjeno" prvenstvo u suštini je Indikar s minimalnim modifikacijama. Voze se Indikar automobili, pretežnu većinu čine Indikar staze, a udarnu snagu prvenstva čine Indikar timovi. Veliki igrači - Penske, Ganasi, Rejhal i Andreti-Grin tu su odavno domaći, a sad im se priključio i Njuman-Has-Lanigan, pa je lista najuspešnijih ekipa novog doba praktično potpuna. Na prelaz u objedinjenu seriju, između ostalih, odlučili su se i Dejl Kojn, tamošnji večni autsajder, kao i relativno nove gazde, Kalkoven i Vaser.

Ljudi u tranziciji

U idealnom svetu, kokpite u jedinstvenom šampionatu zaslužilo bi nekih desetak vozača iz prošlogodišnjeg Indikara i isto toliko iz počivšeg Čempkara. Dodatak od nekoliko rukija, po mogućstvu kalibra Rafaela Matosa, prvaka Formule Atlantik, omogućio bi 25 ili 26 učesnika, što je apsolutno zdrava cifra. U stvarnosti, spisak startera zaista dobacuje do tolikog broja, ali se u velikoj meri bazira na pulu Indikar vozača. Doduše, obogaćen je dolaskom Džastina Vilsona, Grejema Rejhala, Vila Pauera, Oriola Servije i Bruna Žunkveire, da pomenemo samo najpoznatije.

Od novajlija spremanih za ruki sezone u Čempkaru, a onda upalih u vir tranzicije na Indikar, nama su najinteresantniji Vencuelanac Ernesto Vizo i već zaboravljeni i pravo niotkuda iskrsli Enrike Bernoldi. S druge strane, najviše se zapaža izostanak ekipa Džeralda Forsajta i Dereka Vokera. Posledično, bez angažmana su ostali Pol Trejsi i Aleks Taljani, a Frank Montanji još jednom je ispao baksuz bez premca, jer je sa Forsajtom 2008. trebalo da izgura svoju prvu Čempkar kampanju.

Trejsijeva priča je gorka. Pilotu ugovorom obavezanom prema Forsajtu preostalo je samo da bude "šokiran i vrlo, vrlo iznenađen" kada je vlasnik tima objavio da neće ući u ujedinjenu seriju, već će se baviti juniorskim šampionatom. Pol je ostao na cedilu, bez nagrade za višegodišnju vernost, bez revanša za jedinu titulu osvojenu za Forsajt 2003. Prekasno obznanjena odluka o apstinenciji lišila je Kanađanina prilike da pronađe kokpit u Indikaru. Perspektiva je tmurna, jer će, ako presedi ovu sezonu, biti još manje poželjan za iduću.

Da je spajanje dogovoreno ranije, možda bi imalo više uticaja na kalendar trka za 2008. Ovako, ostaje nam Indikar raspored takmičenja, uz dodate tri piste: Long Bič - i to na sasvim poseban način - Edmonton i Kvinslend. Na kombinovani kalendar moraćemo da čekamo do 2009, ako ne i duže. Ova godina i dalje se previše oslanja na ovalne staze (11 trka), tek četiri su klasične, a četiri trke voze se na ulicama.

Bilo bi lepo da se organizaciona isplativost i atraktivnost pista nađu ruku pod ruku i da u dogledno vreme šampionat uključi Elkart Lejk, Lagunu Seku, Klivlend i Portland, pa i Mont Tremblan i Meksiko Siti. Pravi recept za raznovrsnost takmičenja već je korišćen u Kartu, u poslednjoj deceniji prošlog veka i zasniva se na kalendaru od oko 20 trka, od kojih su približno trećina ovali (kratki i superspidvej), trećina "normalni" autodromi i trećina ulične staze. Ohrabruje što i čelnici Indikara razmišljaju na ovaj način.

Tehnička osnova takođe nije odraz bilo kakvog sjedinjenja. Voze se iste, već potpuno demodirane Dalara šasije kakve su na sceni od 2003. Agregati su Hondini, atmosferski

3,5-litarski u V8 konfiguraciji i limitirani na 10.500 obrtaja. Sa etanolom kao gorivom, oni oslobađaju oko 650 KS. Svi upotrebljavaju Fajerston slik pneumatike. Jedini iskorak napravljen je na planu menjanja brzina: sada se šaltuje "klackalicama" iza volana. Eto nečega u čemu su vozači došli iz Čempkara u prednosti, mada im to na ovalima i neće mnogo koristiti.

Sezona dosad

Dame i gospoda startovali su motore na ovalu u Homstedu, na Floridi. I mimo činjenice da su pripreme za pridošlice bile kratke i zbrzane, bilo je očekivano da zvezde Indikara dominiraju na za njih domaćem terenu. Pobedio je Dikson, a najbolji od Čempkar-izbeglica bio je Oriol Servia, tek na poziciji 12. Doduše, Katalonac je veteran i više povratnik u ovaj sistem takmičenja i mnogo je iskusniji od svojih kolega po sudbini. Najgore je prošao Grejem Rejhal, koji je na testovima tako bogato polupao svoj bolid da nije bilo ni dovoljno rezervnih delova, ni vremena da se sklopi novi i na trci startuje.

Za drugu rundu nismo se pomerili sa Floride, ali je izazov bio drugačiji. Voženo je na uzanim i s početka vlažnim ulicama Sent Pitersburga, gde su se "novi momci u gradu" prikazali u daleko boljem svetlu. Baš Grejem Rejhal, "star" 19 godina i 93 dana, postao je najmlađi pilot koji je trijumfovao u jednoj od "velikih" formula, i to u svom prvom Indikar nastupu. Utisak su upotpunili Ernesto Vizo i Enrike Bernoldi, stigavši do cilja četvrti i peti. Rejhal otac, negdašnji trostruki prvak, ovako je prokomentarisao sinovljev uspeh: "Mislite li da će ikada više poslušati neki moj savet? On sada stvarno misli da zna sve." Bio junior otvoren za uputstva ili ne, rivalstvo Bobija Rejhala i Marija i Majkla Andretija nastavlja se u sledećoj generaciji.

U doba treće trke, Čempkar je poslednji put vaskrsao. Ugovorne obaveze ishodovale su još jedan gran pri u Long Biču za već nepostojeću seriju. Bivši Čempkar piloti znali su da će lakše izboriti bodove na ulicama kalifornijskog grada, a Indikar ljudi otišli su u Japan. Motegi je Hondin oval, zato i jeste u kalendaru, a japanski proizvođač jedan je od dva stuba bez kojih ne bi bilo Indikara. Drugi - po redosledu važnosti prvi - predstavlja Indijanapolis motor spidvej i legendarna trka od 500 milja.

I Long Bič i Motegi voženi su istog, ispostaviće se dvostruko istorijskog dana, i bodovani su za krajnji plasman u jedinom postojećem šampionatu. U Japanu je broj učesnika spao na starih loših osamnaest, na čemu bi i Indikar i Čempkar ostali da u međusezoni nije došlo do spajanja. U Kaliforniji, na oproštajnoj trci, pojavilo se dvadeset takmičara, među njima i veterani Vaser i Moreno, da uveličaju događaj.

Očigledno, taj 20 april bio je dan za anale auto-sporta. Na jednom kraju sveta, Denika Patrik u svom pedesetom startu stigla je do prve pobede u Indikaru, postavši prva dama sa takvim rezultatom u nekoj od najviših kategorija formula. Patrikova je dragoceno marketinško oružje ove serije, ali je nad njom uvek lebdelo pitanje hoće li ikad početi i da pobeđuje, ili je medijima privlačna samo zato što je žensko. Nekoliko lepih pratećih rezultata nije bilo dovoljno da oblak sumnje razveje, a pitanje je da li će i pobeda na Motegiju. Ipak, upisala ju je u svoj rezime, a da li je postignuta zahvaljujući pit-stop strategiji ili ušteđenom gorivu, manje je bitno.

Čempkar je u istoriju ispraćen na obali Pacifika, na istom mestu gde je ova serija 2004. počela svoj kratki put, nasledivši tada bankrotirali Kart. Čast da bude poslednji slavljenik na jednoj Čempkar trci pripala je Vilu Paueru. Četiri godine nisu bile dovoljne da se šampionat spase od novog kraha, a stvar nije propala zbog sportskog aspekta, loših trka, kvaliteta takmičara ili mašinerije, već zbog obilja propusta na poslovnoj strani.

Posle takvog vikenda, Kanzas spidvej bio je antiklimaks i odmor od istorije. Dominirali su ponovo standardni Indikar piloti, a od došljaka iz Čempkara najbolje je prošao Vilson, stigavši do pozicije 9. Tako je Indikar je u brzom sledu, u rasponu od mesec dana, ispucao četiri trke sa redovnog i jednu sa "dopunskog" kalendara.

U generalnom plasmanu nema iznenađenja. Prvi je Kastro Neves, slede ga Dikson, Veldon i Kanan. Ovi piloti smatrani su favoritima i pre prvog pređenog kilometra i deli ih tek 15 poena. Denika Patrik je na petom mestu, najviše zahvaljujući istorijskom trijumfu u Japanu, a Pauer će se posle slavlja u Kaliforniji, s obzirom na raspored trka, verovatno načekati na sledeću pobedu. Najbolja šansa mogla bi mu biti Edmonton, ili neki od klasičnih autodroma, Votkins Glen, Mid Ohajo i Sonoma, ali na njima Australijanac dosad nije vozio. Njegove akcije skaču na ulicama Detroita ili "kod kuće", u Kvinslendu.

Čekajući Indi 500

Ušli smo u mesec maj, što u Americi znači da je sve podređeno pripremama za 500 milja Indijanapolisa, zvanično "najveći trkački spektakl na svetu". Indi 500 vožen je redovno i u epohi rascepa 1996 - 2007, ali još od 1995. on nije bio relevantniji sa sportskog stanovišta. Ove godine ne bi trebalo da bude teško obezbediti 33 startera, niti izboriti se za medijsku pažnju.

Ujedinjenje se dogodilo kasno i pomalo haotično, ali je opšti utisak da su zbog njega auto-sport i trke formula u Sjedinjenim Državana na dobitku. Jedno takmičenje lakše će pronaći sponzore, osvojiti prostor u medijima, pregurati nepovoljne ekonomske prilike i opstati pored neverovatno uspešnog Naskara. Raskol duži od decenije rezultirao je stvaranjem generacija za koje su jedino trke stok-automobila vredne gledanja. Tu publiku biće teško pridobiti.

Dobar je znak što se već razmišlja o propusnoj moći staza. Na Indijanapolisu je broj takmičara ograničen na 33, većina autodroma tu granicu stavlja na 28, a kraći ovali, Milvoki, Ričmond i Ajova dozvoljavaju nastup samo dvadesetšestorici. Ispadanje u kvalifikacijama odavno nije bila aktuelna tema, jer se za trke prijavljivalo po 17 ili 18 automobila. Stvari se, eto, menjaju.

Budućnost je puna izazova: odluka o tome šta će biti tehnički paket za Indikar tek treba da bude doneta. Sasvim je moguće da će motori ponovo biti turboprehranjivani, po višedecenijskoj tradiciji koju je Čempkar preuzeo od Karta. U prilog principu manja zapremina + turbo govore i zahtevi za ekološki prihvatljivijim trkačkim mašinama, a gorivo će svakako i ubuduće biti neko od "zelenih".

Toni Džordž, prvi čovek Indikara, u perspektivi najavljuje veću raznolikost u kalendaru, ali će kičmu šampionata i dalje činiti nekoliko ključnih ovalnih staza. Govori se o mogućnosti da serija u stalnom repertoaru ima između 18 i 22 trke u godini, a pominje se i taj srećni recept trećina: ovali, autodromi i ulične piste. Ni prelazak američke granice nije tabu, ali ne samo da bi se, Hondi za ljubav, otišlo na Motegi. Meksiko, na primer, gotovo nikada nije imao problem s brojem gledalaca, naročito ako su ovi u prilici da navijaju za nekog od svojih pilota.

Prvi rezultati spajanja nisu savršenstvo, a u čekanju na bolje dane moraćemo se naoružati strpljenjem. Stvarna ekspanzija treba da počne od sezone 2009, kada ćemo videti prave efekte postojanja samo jedne vrhunske formule u Americi. Sadašnjost jeste prošireni i poboljšani Indikar, ali i zagrevanje za nastupajuća vremena.

Komentari 8
Čitajte
Pošalji komentar