Mrtve duše

Antihaška, što će reći miloševićevski neevropska nekrofilska koalicija, privukla je na biralista 45 odsto punoletnih građana. Pesimisti će reći da se crno piše zemlji u kojoj toliko ljudi pristaje da ih vodi takva trojka. Optimisti će na to da je preostalih 55 odsto sačuvalo zdrav razum. Umereniji će zapaziti da onih drugih nema baš 55 odsto, jer su među njih ubrojani i bolesnici, oni koji privremeno ili trajno borave u srećnijim zemljama, u Hagu itd. U svakom slučaju, bilo bi mnogo kad bi se za tri antievropejca izjasnilo i upola manje ljudi. Ali, tu nam je.
    Bez obzira na to koliko je mudraca, dostojnika i uglednika pozivalo da se glasa bilo za koga, većina biraća nije se dala navući. Kako, ljudi dobri, za bilo koga? Kako ozbiljan čovek može preporučivati ozbiljnom čoveku da izabere bilo šta? Biće da su svi pozivaci navijali za određenu osobu, samo su se zbog nečega stideli da izgovore njeno ime. Pa su je ponizili nazvavši je - Bilo Ko.
    Milošević je svojevremeno izmislio tzv. nepartijske ličnosti. One su se vremenom nazvale natpartijskima. Behu to lica što na jedan mig odozgo podržavahu svako opštenarodno izjašnjavanje, svaku ofanzivu, rušenje svih banjalućkih i ostalih džamija. Posle izvesnog zatišja, te mrtve duše opet s nađose na okupu. Za uspeh izbora. To jest, za izbor Bilo Koga.
    Samozvanim natpartijcima priđose i neki partijci, koji nikad ne bi obukli ministarske gaće da se nije pojavio DOS. Septembra dvehiljadite ni najobavešteniji nisu znali da nabroje imena 18 (19 li ih beše?) vođa tzv. partija i pokreta koje su krenule da ruše Slobu. Obavešteniji su znali da iza dobrog dela vođa stoje mrtve duše, to jest neumerena sujeta i tri i po opštinska odbora. Takvo beše vreme, a Narod se nekako lakše opredeljivao za DOS i njegovog predsednickog kandidata kad je poverovao da je to zaista mocni front. Ko je jednom navukao čarape člana Predsednistva DOS, poverovao je u sopstvenu veličinu. U želji da je overe, neki su se pridružili bivšim protivnicima.
    U politici je, kažu, dozvoljeno sve, pa i laž. Biračko telo ipak nije naselo neprincipijelnoj koaliciji. Istraživanja javnog mnjenja govorila su jedno. Pristalice Bilo Koga tvrdile su da ih je, zajedno sa njihovih desetak-petnaestak partija, toliko da će još pre podne obezbediti pobedu svom kandidatu. On je tek uveče shvatio da su mu novi ortaci ponudili mrtve duše. To jest, partije bez članova, pristalica i uticaja.
    Ispade da bojkotaši Čanak i Batić imaju više ćlanova od onih koji su se up(lj)uvali pozivajući da se glasa.
    Onda se jedna od poraženih snaga setila mrtvih duša. Kao, Đinđić napravio pola miliona nepostojećih bića. Krunski dokaz je kompakt-disk koji se bezočno krije od Samija i Naroda. Srećom po Narod, drug Šami je za jedan dan otkrio da u Kuli postoji tri hiljade Petrovića rođenih pre osamsto trideset pet godina. Ili nesto slično. Pa su nadležni za mrtve duše tuženi Vrhovnom sudu.
    Da u ovoj zemlji ima gluposti - ima ih. Svakako ih ima i u državnim knjigama. Koliko stotina hiljada ljudi se proteklih godina raseljavalo, koliko stotina hiljada kuća je izgrađeno bez dozvole, koliko muških je zbog mobilizacija prijavljeno tamo gde ne stanuje, koliko sveta se muva okolo bez dokumenata ili sa krivotvorenim ispravama - to ne zna ni BIA. (Ko ne zna sta je BIA, saznaće!) Da inatnici što vijaju mrtve duše bar malo vole svoju zemlju, za protekle dve godine bi makar nešto uradili za nju. Ne bi se stalno durili, namćorili i uprazno legalisali. Pomogli bi, recimo, da se konačno obrade rezultati aprilskog popisa. Zašto se u Srbiji, kao i onomad u Hrvatskoj, do u beskraj odlaze objavljivanje brojnog stanja? Zar samo zbog toga sto je promenjen etnički sastav stanovništva? Pa bar to nije tajna.
    Da je neko hteo, za dve godine mogao je da ustanovi koliko biraća ima u Srbiji i gde oni žive. Mogao je da ustanovi koliko stotina kvadrata poslovnog prostora ima DSS u Novom Sadu. Mogao je da požuri istrage povodom nestanka Ivana Stambolica i ubistva Slavka Curuvije, ako ih neko uopšte vodi. No nije hteo. Ni to, ni još štošta.
    Vođenje države je ozbiljan posao. Ako to Đinđić čini loše, naravno da zaslužuje smenu. Antihaška koalicija ima načina da to učini i bez mrtvih duša. Čini se da njoj nije do ozbiljnog vođenja države već do beskrajnog čangrizanja.
    Najzanimljivije u svoj papazjaniji jeste to da od tri poražene strane samo jedna ne priznaje rezultat. Takva žalba, uzgred, ne bi prošla ni u opštinskoj ligi. Tek nakon poslednjeg sudijinog zvižduka drugovi su se setili da je teren bio predugačak za njihove nejake noge, da je protivnički gol bio suviše mali, da im ni na prethodnoj utakmici nije sviran penal i da je lopta okrugla. U mom selu se odvajkada znalo da se fudbal igra po određenim pravilima. Nije bilo ludaka koji bi zahtevao da se jedanaesterac izvodi sa pola metra uz ponavljanje dotle dok ne pobedi bilo ko.
    Ostala dva takmičara ponašaju se zrelo. Mada su videli kakav im je domet, valjda računaju da će biti još utakmica. Ili su odradili svoju ulogu pa neće da dalje pomažu kralju koji je opet ostao bez krune.
    A mrtvih duša što se tiče - gde nema duše, džaba ti sve ostalo.

Mihal Ramač