Forca, Srbijo!

Sedmi april 1997. godine, prolećna zora, prošlo je tri sata ujutru, vraćam se sa Novog Beograda, iz kabineta Bogoljuba Karića, gde sam više časova proveo sa domaćinom, Dušanom Mitevićem i Aleksandrom Tijanićem. Raskomoćeno sedim u kolima Kompanije, zapravo u engleskom taksiju, tako mi izgleda, nešto slično nisam video na beogradskim ulicama. Kod kuće me nestrpljivo očekuje (pokojna) supruga Olga koja je upoznata sa mojim “poslovnim aranžmanima” i u glavi raspoređuje kako će utrošiti neočekivano blago koje nam u kuću stiže.

Posle višemesečnih demonstracija, koje su potresale Miloševićev režim, Bogoljub je odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije i želeo da se, u to vreme, pojavi knjiga o njemu i njegovoj braći. Po preporuci Mitevića i Tijanića, odabran sam za autora ovog projekta. Bogoljubu se svidela moja izjava preko Studija B, gde sam rekao da su Karići “roman o Srbiji”. Ostajem uveren da je malo takvih ličnosti kroz čiju se priču može doživeti ne samo duh Srbije minulih godina, tehnologija bogaćenja i odnos biznisa i politike, već i fascinantna snalažljivost nekadašnje puke sirotinje koja je uzela sudbinu u svoje ruke.

Dogovor je brzo pao, finansijskih nesuglasica nije bilo. O sumi da ne govorim, bar za moje prilike glava me i sada boli kada se toga setim. Kod Bogoljuba je sve jednostavno (“Nema problema!”), pozdravili smo se sportski, ruka uz ruku i prigodno sa čašicom zalili dogovor. Knjigu sam naivno zamišljao kao izvornu ispovest jednog uspešnog čoveka kakav je Bogoljub, biznismen koji se prilagođava sredini i vremenu u kojem živi, ne pristajući da mu se budućnost izmigolji iz ruku. Takvi ljudi, svidelo se nekome ili ne, svuda vladaju današnjim svetom, i jedino nam je ostalo da ih odbacimo od sebe kao strano telo, ili da žalimo što nismo u stanju da ih pratimo.

E, tu su nastale nevolje koje ni jedan ni drugi nismo mogli da prevaziđemo. Ko oko vrata kesu drži, ima pravo da i zahteve postavlja, a Bogoljubovi zahtevi mi nisu odgovarali, jer su mirisali na propagandni letak. Bilo bi zanimljivo opisati šta se u međuvremenu događalo, ali nije ni fer, a nema ni potrebe, posao je propao. Bez ljutnje, incidenta, jednostavno nismo našli zajedničku tačku saglasnosti. Posle toga, za Bogoljuba kao da nisam postojao. Nije sa mnom želeo da gubi vreme. Sa našeg poslednjeg susreta kući sam se vratio umoran, zadivljen Bogoljubovom praktičnošću i ožalošćen što sam zaključio da od onoga što sam želeo nema ništa. Svojoj razočaranoj supruzi sam rekao da “tu nešto ne štima” i, ukoliko se Bogoljub javi, neka kaže da sam bolestan. “Od čega si bolestan, šta da kažem ako me pita?” “Reci šta hoćeš, recimo da imam napad bubrega!” A Olga, posle slike kakvu je stekla o Bogoljubu, da ga ništa u namerama ne može zaustaviti, uskliknula je sa duhom koji je nije napuštao do kraja života: “Gde si se bubrega setio, pa on kakav je izvadiće ti bubreg!” Nasmejao sam se od srca, upravo je to Bogoljub Karić. Nesalomljiv poslovni duh i homo novus u srpskoj politici. Može posrnuti, puziti, očajno zapomagati, ali na kraju njegova zvezda mora sijati.

Sa svojom urnebesnom karijerom, braća Karić su Srbija u malom. Retki su ljudi u svetu koji su, za tako kratko vreme, ni iz čega, stekli imetak kao Bogoljub i njegova tri brata: Sreten, Zoran i Dragan. Bili su puka sirotinja; roditelji su jedva uspeli da prehrane svoje petoro dece, četiri sina i kćer. Za doručak su dobijali šerbet i hleb, ni to nisu imali dovoljno. Da bi preživeli, braća su prodavali klakere i muzicirali na svadbama i po kafanama, a onda su razvijali posao korak po korak. Najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Bogoljub, rođen 1954, preuzeo je ulogu menadžera u rodnoj Peći. Došao je na ideju da braća stvore kompaniju, kako se zvala radionica za izradu motika, ašova i plugova. Sa smislom za posao, nametnuo se kao “predsednik Kompanije” i mozak buduće finansijske imperije, alhemičar u pravljenju novca. Kao dvadesetogodišnjak stekao je u Peći kuću od hiljadu kvadrata. Upornošću je osvojio i svoju suprugu, Milanku, sa kojom živi u skladnom braku: “Jurili su je i opsedali dečaci, moji drugovi i prijatelji, ali kad sam ja bacio oko na nju i spleo je u mrežu, mogla je da bude samo moj plen i ničiji više!” Početnu školu sticanja novca Bogoljub je savladao na Kosovu, a usavršio i razvio u bivšem Sovjetskom Savezu, na terenu gde nisu važila ustaljena ekonomska pravila ponašanja.

Počeo je krajnje čedno, čak simpatično, mangupski, sa devizom: “Moje ideje, vaš benzin!” Jednog dana je Ljaji, sekretaru kosovskog Opštinskog komiteta Orahovac, palo na pamet da bi njihova nedođija, ni manje ni više, mogla da postane turistička Meka! A kako je za početak trebalo napraviti reklamnu publikaciju, Bogoljub se preporučio. Zajedno je sa bratom Zoranom, koji je izučio fotografski zanat, napravio album u kojem je baš na prvoj strani objavljena slika naručioca, partijskog sekretara Ljajija. Upalilo je, vlast je to lepo primila, a onda su braća išla dalje, da bi stigla do najuticajnijeg kosovskog političara Mahmuta Bakalija i vlasti oko njega, uz čiju su se potporu mogli sklapati unosniji poslovi. Već 1989. godine Slobodan Milošević je braći Karić uručio Sedmojulsku nagradu kao najuspešnijim malim privrednicima. Bio je to uvod u veliki biznis u kojem će Karići postati najbogatiji Srbi.

Prodoran, srdačan radni bistrać, koji često vešto glumi šaljivdžiju, lakrdijaša i uplašenog čoveka, a stiže do cilja, Bogoljub je još od dečačkih dana shvatio moć novca. Svoje skromno obrazovanje nadoknađivao je darovitošću za biznis, sa devizom “para vrti gde burgija neće”. Dobro su braća poznavala prirodu režima, posebno u nekadašnjim socijalističkim zemljama, gde je stečeno veliko bogatstvo. Bogoljub je govorio: “Ako nemaš vlast ili nisi uz nju, poslednji si sluga. Vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni.” Malo su Karići na počecima znali o finansijama i zakonima tržišta, ali su brzo naučili ono što je najvažnije: pronađi mekušna mesta sistema, darežljivo privuci uticajne ljude, ovladaj njihovim slabostima, a onda sve ide samo od sebe. Sve je već izmišljeno, samo treba naći tačku topljenja. Ako nešto ne može da se kupi za deset hiljada dolara, može za pedeset. Mada obično manje.

Na sve Karići misle: ko, s kim, kako, gde. Čak su planirali gde će im se potomci roditi. Jedna od snaha, umesto u Londonu gde živi, odabrala je Njujork, jer se tamo automatski stiče državljanstvo, a predsednik Amerike može da bude samo onaj koji je tamo rođen. U Njujorku je priređen i koktel u čast budućeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Janićija Drugog Džon Karića. Uz sve što uveličava društveni prestiž, prilježni propagandisti su se trudili da obogate i familijino poreklo, pa su otkrili da se ono može pratiti od 1428. godine, od rodonačelnika po imenu Radivoj Vukosalić Karić, vlastelin i potomak Miroslava, brata velikog župana Nemanje. Titule uvek ostavljaju lep utisak. Na vizit kartama složne braće mogu se uočiti zvučni počasni nazivi: doktor, doktor filozofije i za takvo zvanje oni poseduju overene diplome. Pored ostalog, Bogoljub je i ukrajinski akademik. Jedno vreme se i potpisivao kao akademik. Da zaokruži naučno zvanje, odlučio je da na Niškom univerzitetu brani doktorsku disertaciju. Tu svoju želju poverio je Slobodanu Miloševiću sa kojim je imao prisne kontakte. A na prijateljsku Miloševićevu primedbu da će mu se Srbi smejati i da će ga optužiti da je kupio diplomu (“Neće ti verovati ako je budeš branio na fudbalskom stadionu, a kamoli pred komisijom”), mirno je i sa osmehom odmahnuo rukom. Ko god je radio sa Bogoljubom, nije se požalio. O tome bi nešto više mogli da kažu i naše kolege - novinari, koji su sa njim sarađivali. Samo mi se jedan iskreni kolega požalio: “Što mu ne uzeh više, dao bi!”

Znao je Bogoljub slabosti ljudi i svakojakim darovima umeo je da ih pridobije. “Svi vole poklone”, lakonski je i uverljivo objasnio. Ruskom patrijarhu Aleksiju poklonio je luksuzni “linkoln” sa šestoro vrata, frižiderom i telefonom. Kada se Marija Milošević uselila u stan na Dorćolu, obradovao ju je uvođenjem erkondišna. “Red je detetu nešto doneti na neselje”, govorio je. Izdašno je pomogao Mariju i kada je osnovala svoju televiziju Košava. On je prepun originalnih ideja. Prilikom susreta sa Dobricom Ćosićem, predložio je da Ćosić, Milošević i on, čije se kuće podudaraju, poruše ograde dvorišta: “Možemo da izgradimo bazen, neka se deca kupaju!” Nedavno je Bogoljub gostovao na TV 92, a dan kasnije urednicima se zahvalio uz prigodan poklon, sa pićem i kolačima, “da procveta početna saradnja”. Uspešan biznis teško je zamisliti bez negovanja poslovnog prijateljstva. A ona se razlikuju od uobičajenog prijateljstva. Tu filozofiju formulisao je Vito Korleone: “Mi jesmo prijatelji, ali smo i poslovni ljudi. A prijatelji smo zato što smo poslovni ljudi.” Njegovo je geslo: poštuj ljude na vlasti, ali nikako ne zanemari one koji ih sutra mogu zameniti. Globili su braću Karić i vlast i opozicija, a oni su svima izlazili u susret. Nagrađivali su ljude na vlasti i one koji ruše vlast.

Bogoljub je održavao veze sa Šešeljem i Draškovićem i finansijski pomagao njihove stranke. Upadljivo je da, u svakodnevnom blaćenju svih i svakoga, Šešelj nije imao Karića na nišanu. Nisam uspeo da proverim tvrdnju jednog, inače dobro obaveštenog sagovornika, da je Bogoljub predložio Miri Marković da formira stranku JUL jer je time želeo da potkopa temelje vladajuće Socijalističke partije. Takođe, tek je ostalo da se utvrdi koliko je i kakvo njegovo učešće u obaranju vlade premijera Živkovića. Želeći da sledi primer uglednih Srba koji su upamćeni kao dobrotvori, braća su osnovala više dobrotvornih fondacija, društveno i lično korisnih. “Mi smo hrišćanska porodica i vaspitani smo da brinemo o drugima”, objašnjava Bogoljub koji i porodično bogatstvo vezuje sa Bogom: “Reč bogatstvo je nastala od Boga. Onaj ko nosi Boga u sebi je - bogat. Mi smo uvek bili bogati!” A njegova ćerka koja se u koledžima priprema za visoko društvo, već je naučila da sledi očevu veštinu komunikacije sa javnošću. Jednom novinaru je poverila: “Tata sve što ima da poruči, najpre ispriča Bogu!” O

tac braće Karić Janićije bio je član Komunističke partije ali, primećuje Bogoljub, “samo do trenutka u kojem se Partija isprečila između njega i Crkve”. Često se Janićije, kao crkvenjak, pomagač, pojavljivao i na opelima u beogradskoj Topčidersoj crkvi. Jedan umetnik je došao u neprijatnu situaciju, kad je posle opela, plaćajući uobičajene usluge, želeo da nagradi i sveštenikovog pomoćnika. Ispostavilo se da je to Janićije Karić koji to radi “po svojoj hrišćanskoj dužnosti” i ne prima nagradu. Brzo su se Karići prilagodili zahtevima visokog društva. Još dok su njihovi roditelji živeli u Peći, kupili su im beli “rols-rojs”, neka se vidi dokle je stigla nekadašnja sirotinja. U Švajcarskoj su u ekskluzivnim radionicama brušena dva časovnika, sa srpskim grbom i znamenjem Karićeve Kompanije, dar ocu i majci. Na Dedinju su izgradili sedam vila nebu pod oblake. Nije im dovoljno bogatstvo: žele da ga pokažu celom svetu. I to će ih, u sirotinjskoj Srbiji, koštati u danima koji su se podudarali sa slomom režima socijalista.

Bogoljubov odnos sa supružnicima Milošević je priča za sebe. Ta bliskost je počela posredstvom Dušana Mitevića. Kako je nekadašnji SK - pokret za Jugoslaviju nameravao da proda deo zgrade nekadašnjeg Centralnog komiteta, u ovom poslu je učestvovala Mira Marković koju je Bogoljub brzo osvojio. On je znao za Mirine slabosti i nije propustio da na zidu primeti Titov portret: “Svaka čast, to poštujem!” A onda je objasnio i svoje političko vjeruju: “Mi smo Titova deca, mi nismo kapitalisti po zapadnom uzoru.” Takoreći, preko noći Bogoljub je na otvorena vrata ušao u Tolstojevu 33 kao gost uvek rado viđen. Zvali su ga intimno Bogi, kao što mu se obraćaju i njegovi najbliži. Toplo zvuči, može da podseti i na nesalomljivog Hemfrija Bogarta. Da bi bili bliži jedni drugima, po Slobodanovom nagovoru Karić je otkupio napuštenu rezidenciju nekadašnje istočnonemačke ambasade, koju samo ograda deli od Tolstojeve 33. Supružnici Milošević su imali krug prijatelja, među kojima su Bogdan Trifunović, Radoš Smiljković, Dušan Mitević, Slobodan Unković, Vlajko Stojiljković, Milan Milutinović i Dragan Hadži Antić. Ali Bogoljub je nešto posebno, ekskluzivno, relaksirajuće. Zabavan je sagovornik koji, svojim folklornim pričama i pećkim humorom, ume da unese lepo raspoloženje. Dobro se uklopila i njegova supruga Milanka, pravnik, gospodstvena žena, majka četvoro dece, koja se školuju u poznatim koledžima na Zapadu. Milanka ima muzičkog dara i prijatan glas. Po nagovoru Slobodana snimila je i kasetu starogradskih pesama. Uz prijatno druženje, česte kućne posete i letovanje u Grčkoj i na Crnom vrhu, uspostavljen je i blizak kontakt obostrano poželjan. Već to što se znalo kakav je Karićev položaj, mnoga vrata su se pred njima otvarala. Miloševiću to nije smetalo, godila mu je njegova pažnja, pogotovu prema deci, Marku i Mariji. U vreme kada je sa mnogih strana osuđivano Markovo ponašanje, Bogoljub je ustao protiv “klevetanja predsednikovog sina”, za koga je rekao da ga zna od njegovih tinejdžerskih dana: “On je dečko pun života, inteligentan, energičan, sposoban. Kad je imao šesnaest godina, rekao sam mu: ‘Marko, što god počneš da radiš u životu, bićeš odličan’. Rekao sam mu da je odličan za biznis: brzo misli i reaguje, ima ideja i ogromnu energiju... Marko i Marija su odrasli u jednoj zdravoj, normalnoj porodici”, zaključuje Bogoljub.

Mirjana je bila praktičnija od Slobodana. Najviše zahvaljujući Bogoljubu, ona je štampala svoje knjige na dvadesetak stranih jezika i visoko ih naplaćivala. A samo njemu zahvaljujući, postala je ruski akademik i stekla više naučnih priznanja. Bogoljub je pratio Mirjanu u posetama Rusiji, Indiji, Kini, Grčkoj. Kada je Mirjana iz Moskve putovala u Kijev, uživala je u komforu specijalnog Jeljcinovog aviona koji je iznajmljen posredovanjem Kompanije Karić. Imala je zadovoljstvo da sedi u plišanoj fotelji Borisa Jeljcina. Tu je uvek bio Bogi, da joj se nađe pri ruci svojim razgranatim vezama. Uz njegovu pomoć uspostavila je blizak kontakt sa patrijarhom ruske Pravoslavne crkve Aleksijem Drugim, koji je supružnicima Milošević poklonio pozlaćenu ikonu svetog Nikole, Mirjanine krsne slave. Ugovorio je Bogoljub i Mirjanin susret sa patrijarhom Pavlom i bio učesnik razgovora. Povodom ove posete, dva puta su zasedali crkveni poglavari jer su se neki episkopi protivili ovom susretu. No, Bogoljuba je teško odbiti. Deda mu je bio sveštenik, a i on sam, kao vernik, pevao je u crkvenom horu i izdašni je darodavac, donator Pećke patrijaršije.

Naravno, sve se vraća i sve se plaća: dobar kontakt sa vlastima se isplatio Karićima. Mali poslovi se mogu samostalno obavljati, ali nema velikog biznisa bez potpore države, pogotovu u nesređenim zemljama, kakva je ponajviše Srbija. A kako i koliko je bogatstvo sticao Bogoljub u različitim situacijama, prepuštam drugima, bolje obaveštenim da o tome govore. Mada je Bogoljuba iznad svega interesovao biznis, a politika samo kao deo biznisa, želeo je nešto prestižno, i u njemu je sve više tinjala želja da se dokopa i državnih zvanja. Milošević je to osetio i voleo da iskušava Bogoljubove ambicije. Kroz njihov prijateljski dijalog, vođen sredinom 90-ih godina, upoznaćemo i manje poznatu stranu vođine ličnosti, koji je, uz vladarsku ležernost, umeo da se poigrava sa sagovornicima. Slobodan: “Bogi, moram da razmišljam kome ostavljam Srbiju. Ti bi mogao da me zameniš na predsedničkom mestu.” Bogoljub: “Mogu, ali tek 2005. godine.” Slobodan: “Zašto tek tada?” Bogoljub: “Tada ću imati pedeset godina, i zaokružiću svoju ekonomsku imperiju.” Slobodan: “To je daleko, Bogi, daleko, ne mogu toliko da čekam, umorio sam se!” Udica je bačena i ideja o ulasku u politiku sve je više obuzimala Karića, koji nije shvatao u kakav je osinjak dirnuo. Milošević se u početku zabavljao, a kada je Bogi počeo javno da ističe svoju kandidaturu, nikako mu se to nije sviđalo. Po povratku iz Grčke, specijalnim avionom, posle zajedničkog letovanja, dok se raspoređuje gde će ko da sedne, Slobodan blago kaže Bogoljubu da mu može, ako želi, ustupiti mesto u avionu, “ali na moju fotelju ne računaj!” Bogoljub se smeška i ne shvata ozbiljnost ove prijateljske opomene.

Zima, 1997. godine. Miloševiću je godilo druženje sa Karićem sve dok on nije dirnuo u njegovu neprikosnovenu zonu. To se dogodilo u vreme opštenarodne pobune, kada su mnogi pomislili da je došao kraj poretku socijalista, a Bogoljub poverovao da je to prilika za njegovu političku promociju. On često kontaktira sa Šešeljem i Draškovićem, računajući na njihovu podršku; nastoji da pridobije Vojvođane i studente, prikuplja glasove, blisko sarađuje i sa Milanom Panićem. U Londonu se sastaje sa Draškovićem, Đinđićem i Vesnom Pešić, o čemu je srpski predsednik obavešten već sledeći dan. Očekuje podršku i od Crkve, sastaje se sa patrijarhom Pavlom: “Ja sam rešio, od Boga mi je došlo da se kandidujem!” Ćerci kaže sa dirljivošću koja uveseljava ljude: “Ćero, mora se Srbija spašavati!” Scena koja sledi odigrava se u predsedničkoj rezidenciji, kada Bogoljub bezazleno otvara karte. Kako se uveliko govorilo o nesposobnosti srpske vlade i smeni premijera Mirka Marjanovića, on se preporučuje da ga zameni, s tim da se, potom, kandiduje za predsednika Republike, pošto je to pravo po Ustavu uskraćeno Miloševiću, jer je istrošio dva mandata. Bogoljub je napravio dvostruku grešku. Prva je što je pokazao da ga vlast interesuje, a druga je što se usudio da on govori da li Milošević ima pravo da se po treći put kandiduje. Takve stvari su užasno nervirale srpskog predsednika. U ovakvim situacijama, on nekada nervozno i grubo reaguje, a češće uživa u prefinjenom zabavljanju. Prema Kariću je blagonaklon: “Znaš, Bogi, da se nešto nas dvojica dogovorimo, pošto Mara nije u Beogradu, hajde da ti kod nas ovih dana ručavaš, razgovaraćemo.” Bogoljub odlazi zadovoljan i čeka.

Prolaze dani, a Milošević se ne javlja. Bio je to kraj njihovog druženja, a Mirjana se pridružila svom suprugu, ne mareći za ogromne Karićeve usluge, visoke titule, štampanje knjiga, zajednička putovanja i letovanja sa njegovom zlatnom karticom. Nisu se javno oglašavali supružnici Milošević: to nije bilo potrebno. Na samo jedan mig “Ekspres” i “Politika” su krenuli u surovu hajku optužujući braću Karić za sve ono što su do juče veličali kao poslovnost preduzimljivih ljudi, “uzornih srpskih privrednika”. Režim se potom obrušio i na Karićevu TV sprečavajući emitovanje programa. Supružnici Milošević nisu više podnosili ni Karićev komšiluk, dovodeći u pitanje i vlasništvo njegove vile u Tolstojevoj ulici, koju je on otkupio po Slobodanovom nagovoru. Šta dalje? Izigran i uplašen, između biznisa i političke neizvesnosti, Bogoljub se opredelio da sačuva ono što je stekao. A kad je tako, kad ne možeš da budeš vuk, moraš da budeš ovca. Tu cenu je Bogoljub pristao da plati, srećan što je i firmu i glavu spasio. Njegova televizija je postala ogranak režimske propagande, a on koji je mogao, takoreći, da privredu Srbije stavi u svoj džep, prihvatio je položaj anonimnog ministra u srpskoj vladi.

Povodom kongresa JUL-a (jul 1998), poručio je u čestitki Miri Marković, da “politika i principi za koje se Ti lično i JUL u celini zalažete su oni pred kojima stoji budućnost”. Tuga pregolema, šta se može. Supružnici Milošević su pristali na ruku pomirenja, a Bogoljub je to prihvatio sa zahvalnošću trgovca, kome je poslovni interes najveći interes. No, i to je imalo svoju cenu. U vreme bombardovanja Srbije našao se, sa celom porodicom, na spisku ličnosti kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske zajednice. Ubrzo potom, “iz zdravstvenih razloga”, podneo je ostavku na ministarski položaj i, uoči sloma režima, odmaglio iz Srbije. Dolaskom nove vlasti, Karića nije čekalo nikakvo dobro. Koliko god je materijalno pomagao opozicione stranke, mnogi su želeli da ga vide u prašini i sa više strana stizale su pretnje. Srbi vole kapitalizam, ali im teško pada ako je neko drugi kapitalista, a nisu oni. A Bogoljub se nije predavao. Na sve strane kopao je i rukama i nogama. Poziva Dobricu Ćosića (“Molim vas, idite kod Koštunice i Đinđića, recite im da treba spasiti jednu poštenu srpsku porodicu.”). Traži pomoć od patrijarha Pavla, preti (“Promeniću veru, preći ću u islam i zvaću se Zbogoljub”!). Jedna fasada zgrade u centru Beograda osvanula je sa duhovitim grafitom: “Pomozite žrtvama Miloševićevog režima - Karićima!” Za početak Kompanija je oporezovana najvišom stopom sa 67,8 miliona maraka.

Bio je to najveći udarac složnoj braći, od koga bi u Srbiji svako drugi pao na kolena. A Karić odgovara Komisiji za ispitivanje zloupotreba u privredi: “Ako smo preživeli prethodne godine, preživećemo i vas i vaše najavljeno vađenje zuba!” Neblagonaklonom guverneru Narodne banke Mlađanu Dinkiću poručuje: “Dinkić je šesta generacija srpskih političara, koji dolaze i nestaju, a mi i uprkos takvima opstajemo!” I ubrzo je to i dokazao. Karići su za kratko vreme postali moćniji nego u doba Miloševićeve vlasti, sa više prostora za razvoj imperije i sa manje straha. U osiromašenoj torbarskoj Srbiji, gde su se iscedile sve rezerve, mnogi su bili spremni da poljube Karićevu ruku. Igrajući na kartu poslovične surevnjivosti stranaka i njihovog gloženja u borbi za vlast, on podržava čas jedne, čas druge, a najradije bi da svi odu u vetar. Bogoljub je darežljiv čovek, ali, kao svaki uspešan trgovac, u darivanju misli na poslovni interes, i uzima više nego što daje. Niču nove fondacije i univerziteti, na kojima je plaćeni profesor i Lin Montgomeri, supruga američkog ambasadora, od koga je u velikoj meri zavisio položaj Srbije. On je omiljeni gost na koktelima ambasada zemalja koje su njemu i njegovoj porodici, koliko juče, uskraćivale gostoprimstvo.

Pored svoje BK televizije i periodične štampe, proširio je uticaj na mnoge medije. U tom pogledu se bolje snašao od bivše vlasti. Milošević je upotrebljavao kompromitijuću silu da bi obuzdao medije. A Bogoljub je to do kraja uprostio, ustupanjem plaćenih oglasa osiromašenoj štampi. Uz biznis, sve više su rasle njegove političke i diplomatske ambicije. On obnavlja veze sa Zagrebom, Skopljem i Ljubljanom u ulozi privrednog i političkog izaslanika. U Beograd dovodi ideologa albanskog separatizma Adema Demaćija, koji će poručiti Srbima da na Kosovu nemaju šta da traže, jer se ono popunilo Albancima (“Izlegla se deca iz jaja, sad ne možete da ih ponovo vratite u jaja”). Može se očekivati da će Demaći i drugovi imati u vidu kada se budu izravnavali imovinski sporovi na Kosovu, gde su Karići ostavili značajan imetak. U svakom slučaju, malo je Srba koji su tako rado prihvaćeni među Albancima kao Karići.

Politički zid pred kojim se Bogoljub našao 1997. godine, kada ga je Milošević omeo, bio je suviše visok da bi ga preskočio. Ali on je strpljiv i nikada se nije odrekao političkih ambicija. Uzor su mu Silvio Berluskoni i Kenedijevi koji su na svojim počecima prolazili slična iskušenja. I Berluskoni je počeo karijeru kao muzikant u turističkim mestima, a kada je stekao veliki kapital upustio se u politiku i formirao partiju pod nazivom Forca Italija (Napred, Italijo). Učinio je to po savetu socijaliste Betina Kraksija koji mu je rekao: “Ako hoćeš da sačuvaš kapital, formiraj partiju!” I upravo to sada čini i Karić, najavljujući stranku koja će se navodno zvati Napred, Srbijo! Slobodan Milošević je u haškom zatvoru, Mira Marković u izbeglištvu, a Karići na Dedinju šire svoja prostranstva, sa izgledima da jednog dana centralna dedinjska Užička ulica bude preimenovana u Ulicu braće Karić. Na pitanje šta savetuje običnim ljudima da bi uspeli u životu, Bogoljub odgovara: “Drugima predlažemo da pođu našim putem. Mislim da neće pogrešiti.”

Slavoljub Đukić