Dnevni pregled

28. februar

1. mart
2. mart
3. mart
4. mart
5. mart
6. mart
8. i 9. mart

Program FEST-a

28. februar

1. mart
2 . mart
3 . mart
4 . mart
5 . mart
6 . mart
7 . mart
8 . mart
9 . mart

Foto galerija

Forum

Zvanični sajt

FEST - dan treći

Autor: Maja Uzelac

Gledalo se malo i filmova sa >poprečnih programa< već. Kao i svake godine, u sali ste mogli da vidite jedne kako uzdišu od sreće, potresenosti i inspirisanosti trenutkom, dok ih >oni drugi< kao slučajno šutiraju pri proguravanju iz sale u očajničkom pokušaju da uteknu pre sledećeg kadra...A kako se takve situacije uopšte dešavaju na jednoj novinarskoj projekciji, recimo, gde niko nikog ne bičuje ne bi li ga sproveo k inkriminisanom mestu? Gde svi, dakle, dolaze s informacijom i dolaze svojom voljom? Okej...nisu uvek >sami krivi<. Juče se, na primer, stampedo i okupacija sedećih mesta desila usled najave Spajk Lijevog filma Dvadeset peti sat. Dok je posetioce dočekao meksički Japan. Na čije su se, onda, dugačke zamućene nesigurne švenkove i bizarne drvene replike naturščika u stilu ranih Karanovićevih radova Pogledaj me nevernice/ Društvena igra,  odabrani smejali kao na ultimativnu duhovitost, a ostali krčili put ka izlazu ne štedeći >sedeće< i sve psujući usput. Manje je dramatično bilo pri gledanju poljskog filma Najlepša. U pitanju je rimejk istoimenog filma Lukina Viskontija, koji prati ambiciju jedne majke i sudbinu njene prelepe četrnaestogodišnje ćerke, predodređene da svoju lepotu unovči, kako bi se u rekordnom roku iz malograđanštine preletelo do zvezda. Dokumentarističkim postupkom uspešno je dočaran tužnjikavi vajb jedne očajničke situacije u jednoj rastrzanoj zemlji u zoru marketinga, komercijale i kapitalističkih snova. Neki su to voleli više, neki manje.

Fotogalerija - FEST 2003

Fotogalerija - FEST 2003

Majkl Kolgan, glumac filma "Nije ljubavna pesma" na konferenciji za novinare filmskog festivala FEST.
Pogledajte fotografije sa FEST-a 2003.

Ali vreme je bilo, najzad, za otkriće, ili, za one romantičnije: vreme je bilo za čudo. Ono je pomalo >staro< i, objektivno gledano, za one koji su razmišljali, očekivano. Time, naravno, ništa manje uzbudljivo, ništa neverovatnije i ništa manje bitno. On je iz Amerike, radio je već dva dovoljno neverovatna filma, i zove se Pol Tomas Anderson. Prvi film zvao se Noći bugija. To je, sećate se možda, usporeni retro-ep o porno-industriji sedamdesetih sa fenomenalnim Markom Valbergom. I valjda  najozbiljniji rediteljski debi godinama unazad. Zatim je bila Magnolija. Redak pokušaj >dubljih tema< hrabrom rukom u Holivudu poslednjih decenija. Prepotencija, kao logičan momenat u životu genija, prevladala je tu pomalo nesrećno nad lepotom i smislom. Anderson je onda malo razmišljao, još malo razmišljao, a zatim se vratio. Opet sa neočekivanim junakom (prokazani šmirant Adam Sendler), opet sa prividno svakodnevnim sižeom koji, malo po malo, mutira u Nešto Sasvim Drugačije. Opet ponet vizijom, i, ovaj put, tačan do suza. Vizuelno sveden, odlučan i precizan. Fokusiran na emociju koja proizilazi iz limba neobičnog lika u običnoj situaciji (potpisnici toliko dražeg od ovdašnje scenarističke mantre: >obični likovi u neobičnim situacijama<), Anderson se bavi naprosto ljubavlju. U svetu. Kakav je danas. Za čoveka. Koji se sasvim opravdano ne snalazi. Ali nije lud. Mada tako izgleda. I koji će, na svom putu do izlečenja, pronaći i suštinu svoje autentične, ali u strahu zaturene muškosti. I biće hrabar da preuzme odgovornost. [to je najsmisleniji osvrt na probleme Adama i Eve

godinama unazad. A Sendler i Emili Votson, u kombinaciji perverzno pomerenoj kakva i izgleda, bili su upravo to. I najzad, posle toliko vremena, jedan Reditelj je nagrađen za režiju u Kanu. Čudo. Ali s ovim čovekom, sve se kreće u sličnim relacijama. Čudo. Ko ume da ga vidi. Čudo.

Koje najavljujem unapred. Da biste probali da ga spazite. Ako nemate problem s pompeznim najavama koje zvuče patetično. Večeras.

 

 

© 1995 - 2018 , B92