Kakve su evropske a kakve srpske banje

Domaće su mi "socijalne", a strane nepristupačne. Prošlog leta sam posustala i posetila Vrdnik na Fruškoj gori. Predlog prijateljice da pođem sa njom, njene dve kćerke i majkom (koja će čuvati decu), delovao je obećavajuće. Ipak moje lečenje se zadržalo samo na leškarenju pored jedinog otvorenog bazena. Istina, pogled na napukle bele pločice, preplanule penzionere i vetar koji im suši kosu pruža osećaj ugodnog smiraja. Visoke breze šušte i gibaju se uz zvuke nostalgičnih pop pesama sa lokalne radio-stanice. Sve to čini da se čovek oseti kao da je upao u neki Kunderin roman. Ipak, pogled iznutra kaže: "Beži iz bolnice!" Zato sam odustala od svih ambulantnih sadržaja u hotelu. Uprkos cenama poput onih u "kućnim" salonima, đakuzi i masaža nisu bili u ambijentu koji sam zamišljala. Miris bolesti me je opredelio da ostanem napolju. Bila sam zahvalna svojoj intuiciji da se opredelim za privatni smeštaj. Kada sam otkrila da u vikendici u kojoj smo noćili ima i bicikl, provozala sam se svim asfaltiranim putevima. Stigla sam do manastira Ravanica, a potraga za hlebom posle deset sati pre podne – prava je avantura. Kada sam poželela potpuno da se osamim, umesto da odem na bazen, iznela sam ležaljku u voćnjak, jela neprskane jabuke "direktno sa grane" i duboko udisala čist vazduh. Nezaboravan je bio i naš odlazak iz Vrdnika. Pošto taksi ne postoji, do autobuske stanice smo vukle kofere i nosile decu sigurno sat vremena. Da li će autobus doći, jer ide samo jednom nedeljno za Beograd, takođe je bilo neizvesno. Taj osećaj pojačao je očajnički komentar koji sam uhvatila u razgovoru dve meštanke koje su nas spazile: "Bože, šta traži ovaj narod u Vrdniku?!" Na kraju, autobus je stigao. Dok smo se vozili kroz fruškogorske vinograde preko kojih je zalazilo sunce, osetila sam da sam se ipak odmorila. Mada nisam bila izlečena.

Mnogo sam slušala o austrijskim i nemačkim banjama u kojima i mlađi od 70 leta mogu da se leče i uživaju. San da posetim jednu modernu evropsku banju ispunio mi se u maju i trajao je jedan dan. Pozvana sam u čuvenu slovenačku banju Terme Čatež na otvaranje nove kamp-atrakcije – Gusarskog zaliva. Sam smeštaj je bio grofovski. Noćili smo u hotelu Mokrice, srednjovekovnom zamku, koji se nalazi blizu granice sa Hrvatskom, a od banjskog kompleksa udaljen je deset minuta vožnje. Miris sveže pokošene engleske trave, pogled na golf terene i bašta sa umetničkim bistama uverili su me da je Evropska unija udaljena samo 500 kilometara od Beograda. Tu atmosferu upotpunjuje i oklopni vitez na recepciji, kao i legenda o grofici Barbari, koja se tu ubila skočivši sa prozora zbog nesrećne ljubavi. Istorija zamka podignutog na Gorjanci brdu, doseže do 1444. godine, a posle Drugog svetskog rata preuređen je u hotel sa luksuznim restoranom. Zamak je danas deo deoničarskog društva Terme Čatež, a renoviranje je finansijski potpomognuto iz Evropskog regionalnog fonda za razvoj. Predveče smo se spustili u glavni turistički kompleks koji objedinjuje tri hotela, dva kamp naselja, spa, velnes i akva park, kafiće, restorane i prodavnice. Tu je još mnogo sadržaja kojima baš ne znam namenu. Kada sam videla više ogromnih tobogana sa animatorima i drugim ludorijama, setila sam se dece u Vrdniku, koja su se brčkala u bazenčiću za dezinfekciju nogu. Tada mi je tek sinulo da osim dve ljuljaške, za njih nije ni bilo druge zabave. Meni je najviše prijala topla lekovita voda koja u talasima i mlazovima protiče kroz zimsku i letnju termalnu rivijeru (zajedno dugačke 11.800 metara). Kako sam sve slobodno vreme provela u vodi, iznenadilo me je da iz unutrašnjeg mogu da isplivam na spoljašnji bazen i pri tom ne platim nadoknadu. Sve je podređeno gostu, koji se u ovom lečilištu oseća kao u dobrom hotelu ili spa centru. Zato su najčešći posetioci kompletne porodice. Cene su "evropske", a jezik koji se čuje uglavnom nemački. U povratku, osećala sam se kao posle uspele masaže. Kako sad proceniti šta je blagotvornije?