Ontario, ljudi sa čamcima na glavama

Algonquin je najpopularniji park u Ontariju i jedan od najpopularnijih u Kanadi. Njegova popularnost je tolika da prelazi državne granice. U to sam se uverio gledajući horde japanskih turista kako izlaze iz autobusa tur-operatera na vidikovcima duž autoputa broj 60 koji preseca južni deo parka, i pričajući sa momcima iz Australije u teško pristupačnoj unutrašnjosti. Ali krenimo redom.

"Hej, Peđa-Veđa, hajde da idemo sledeće nedelje u Algonquin, da vidiš šta je pravi boravak u prirodi, daleko od civilizacije!", predložio je moj drugar Andre, fotograf agencije za koju radim i veliki ljubitelj prirode. "Park je najlepši krajem septembra kada lišće menja boje. Malo je hladnije, ali nema muva i komaraca, biće odlično, videćeš."

Pristao sam bez predomišljanja. Sledećih nekoliko dana kupovali smo opremu i proučavali razne rute. Plan je bio da napravimo krug u četiri dana i svake noći spavamo na drugom jezeru. Stotine jezera u unutrašnjosti parka spojena su rečicama, potocima, ali i specijalnim planinarskim stazama, takozvanim portažima. Sve to predstavlja sistem za plovidbu kroz prirodu dugačak skoro 2000 kilometara. Ljubitelji odmora daleko od buke i civilizacije kanuima odlaze u dubinu parka noseći svu svoju opremu i čamce na ramenima dok prelaze portažima između jezera. Baš to noćenje kanua na ramenima sa glavom u kobilici i ogromna strast za veslanjem po jezerima predstavlja glavni razlog za nadimak Kanuks koji Amerikanci često koriste (ponekad i posprdnim tonom) kada govore o Kanađanima. Sami Kanađani taj nadimak prihvataju s ponosom i ne vide u njemu ništa zbog čega bi se stideli.

Nakon dosta nesporazuma i organizacionih problema stigosmo do polazne tačke i porinusmo super lagani kanu od kevlara u vodu Rock Lake-a. Nikada pre nisam bio u takvom "čudu tehnike" i bilo mi je neobično što sam kroz dno čamca veoma jasno mogao da vidim obrise vode. Rezervna odeća i vreće za spavanje bili su u hermetički zatvorenom plastičnom buretu što mi je bila jedina uteha kada se nebo iznenada zamračilo i uporna, dosadna kiša počela da pada po nama. To veče zanoćili smo pored vodopada na reci koja je spajala Pen i Rock jezero. Bio sam srećan jer ću celu noć da slušam šum reke, uprkos kiši koja je i dalje padala po nama.

Ujutro se izmigoljih iz mini šatorčića i shvatih da mi je obuća totalno mokra. Andre nije ni trepnuo kada sam mu rekao. "Samo obuj tako mokro, nema nikakve veze, ionako će noge da ti budu u vodi za par sati kada krenemo sa prvim velikim portažom, videćeš", ohrabrivao je moj iskusni drugar. "Zato sam te i naterao da kupiš one čarape od dvaes' dolara pre neki dan, videćeš, biće ti toplo nogama, ništa ne brini". Nisam mu verovao, ali nisam imao izbora. Na moje veliko iznenađenje, bio je u pravu.

Veslali smo satima po kiši i na kraju vijugavog vodenog puta kroz visoku trsku močvare, gde nas je nadletala ogromna siva čaplja, pronašli znak za planinarsku stazu koja vodi do sledećeg jezera. Tu nam se pridružiće četvorica stasitih momaka u dva čamca na putu za Harry Lake (isto jezero gde smo i mi planirali da zanoćimo). Jedan od njih nam reče da je njegov otac na tom istom mestu zanoćio pre tačno 40 godina i da zato sada idu tamo u ribolov. Dvojica od tih momaka bili su iz Australije, a sudeći po njihovoj opremi, rapoloženju i načinu na koji su veslali, bilo je jasno da im ovo nije prvi put. Preneli smo opremu i kanue duž dva kilometra duge blatnjave staze, povremeno upadajući u duboke lokve vode i gazeći kroz potoke. Ukrcali smo se u čamce, pozdravili i odveslali svako na svoj kraj jezera, gde pronađosmo mesto gde ćemo da zanoćimo. Kiša je i dalje uporno padala.