Valparaiso, ponos Čilea

Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada

Čile, nekada zemlja Inka i Mapučo indijanaca, a danas zemlja kako bogatih tako i siromašnih, belaca i indijanaca, prenaseljenih i potpuno pustih predela, pustinja i prašuma. Jednom rečju - zemlja kontrasta. Danas je Čile najjača i najstabilnija ekonomija južne Amerike, zemlja koja, slaže se većina Čileanaca, živi svoj san. Čile karakterišu neverovatna geografska i klimatska raznolikost. Dugačak je oko 4.300 kilometara, a širok u proseku oko 175 kilometara. Proteže se od Perua na severu do najjužnije tačke na kontinentu i ograničena je Andima na istoku i Tihim okeanom na zapadu. Klima varira od najsuvlje i najsurovije pustinje na svetu, Atakama pustinje, preko mediteranske klime centralnog Čilea do vlažnih i teško prohodnih prašuma patagonije na krajnjem jugu zemlje. Andi su mlad planinski venac pa vulkani nisu retkost. Ujedno, slabiji ili jači zemljotresi Čileancima jesu potpuno normalna, skoro svakodnevna pojava. Najnaseljeniji je glavni grad Čilea Santiago sa svojih šest miliona stanovnika i obalski deo u letnjim mesecima gde treba istaći dve najznačajnije luke i turistička centra Vinja del Mar i Valparaiso. Baš smo se tamo i uputili, iz centra Santiaga, gde smo bili smešteni, odlučili smo se da krenemo na put do najstarije luke na pacifičkoj obali Južne Amerike - Valparaiso.

Na put smo krenuli rano dok je sunce još bilo zaklonjeno Andima na istoku. Odlučili smo se, takođe, da usput zastanemo na par mesta i doživimo ruralni Čile. Krenuli smo na severozapad. Na samom početku puta pejzaž je ličio na one iz vestern filmova koje smo gledali kao klinci, travnata prostranstva, sve je suvo, ponegde se nađe hlad nekog usamljenog drveta ispod koga stada krava ili konja nalaze spas od letnje žege, a u daljini su brda i tek izašlim suncem obasjani vrhovi Anda. Centralni Čile u čijem je srcu Santiago je poznat po najboljim crvenim vinima pa smo iskoristili priliku da usput posetimo nekoliko vinarija. Prva od njih je bila Erazzuriz, tu smo se zadržali sat vremena, probali puno dobrih kabernea i karmenera, i krenuli dalje. Ušli smo u Kazablanka dolinu na čijem kraju se nalazi Valparaiso, i pejzaž je počeo polako da se menja i sve više liči na kontinentalni evropski, sve je nekako postalo zelenije.

Potpuno neverovatno, samo 40 minuta vožnje i klima se potpuno promenila, uticaj okeana se već na oko dao primetiti. Ovaj region je poznat po plantažama avokada, zatim, sortama grožđa kojima prijaju hladniji klimati i lepršavim, laganim i svežijim vinima. Zastali smo tri puta i obišli vinarije Casa del Bosco, Veramonte i Vina Indomita. Degustirali sjajne sovinjone, pinoe, šardonee pa čak i rizlinge i na kraju završili sa prekrasnim penušavcima. Brzo smo krenulu dalje i odlučili da je vreme za obrok. Stali smo kraj puta, gde je bio simpatičan restorančić na otvorenom ispod čisto belih tendi i naručili empanade, preklopljeno testo zapečeno u rerni napunjeno različitim nadevima. Ovaj naš je bio od mlevenog mesa, luka, maslina, tvrdo kuvanih jaja i suvog grožđa. Veoma popularno jelo u Čileu. Nekih 200 metara od restorana ugledali smo organsku farmu krava za proizvodnju mleka i organsku proizvodnju tradicionalnog čileanskog slatkiša manhar. Posle konkretnog valjalo bi i nešto slatko, pomislili smo. Pravi manhar se pravi isključivo od neobranog kravljeg mleka i šećera. "Slatko mleko", kako ga ponekad zovu, se kuva satima i kad je gotovo podseća na karamelu, ali je mnogo kremastije, laganije i jednostavno lepše. Dolina se polako sužavala i pejzaž je počeo da se menja, ulazimo u šumu čileanskih palmi. To je endemska čileanska vrsta i prirodno raste samo tu na ulazu u Valparaiso, karakteriše je visoko, tanko stablo i srednje veliki listovi na vrhu. Posle jedne krivine, iza brda ugledali smo dugo očekivani Valparaiso, zaista oduzima dah. Grad u nimalo pitomim brdima, gusto zbijene kućice u najrazličitijim bojama, kao nabacane jedna na drugu, luka u daljini.

Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ulazak u grad je kroz veoma uske krivudave i strme ulice, prosto nismo verovali da tu život može da bude normalan i lagodan, a zaista je takav. Ambijent iz kolonijalnog perioda, potpuno sačuvan, arhitektura jeste evropska uz, razume se, trunku prepoznatljivog južnoameričkog kiča, ali sve je nekako ljupko, ušuškano i dopadljivo.

Primećujem iznad naših glava prepletene snopove žica od kuće do kuće, koje veoma doprinose autentičnosti nekih starih vremena, a tamo su i dalje jer u vremenu uvođenja struje i telefona jednostavno nije bilo moguće bilo šta od toga ukopati zbog prenatrpanosti i gustine gradnje kuća. Nema velikih šljaštećih reklama, samo ulične svetiljke, fasade kuća obložene drvetom ili obojene jarkim bojama. Tu nećete naići na velike hotele, muzeje i istaknute istorijske spomenike, ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada. Ima puno kafea, malih hotela, radionica, suvenirnica, umetničkih galerija. Zamislite kuću sa pet prostorija pretvorenu u hotel, da, jeste malo, ali ambijent tih prostorija vraća u 19. vek, sve je kao što je bilo tada, jedino što govori da ste u 21. veku jesu sijalice i utičnice za struju.

U restoranima možete uživati u najboljim vinima Čilea, tradicionalnim i internacionalnim jelima, plodovima mora, kojih ovde ima u izobilju i popularnom čileanskom aperitivnom koktelu "pisko sauer", a o gostoprimstvu ugostitelja ne treba trošiti reći, njima je to jednostavno u krvi, topli su i druželjubivi. Jedina zamerka je bio kvalitet kafe i nivo kulture ispijanja kafe, ali našali smo rešenje brzo, samo poručite ekstra, ekstra kratki espreso i dobijete pristojnu kafu u kojoj može da se uživa.

Valparaiso je čuveni univerzitetski grad, prepun mladih ljudi koji donose energiju i živahnost ovom starom mestu i to se vidi na svakom koraku. Jugoslovenski emigranti su dali ogroman doprinos izgradnji starog grada i u njihovu čast jedna prelepa ulica danas nosi ime: Jugoslovenska promenada. Poseban osećaj obuzima dok šetate tom ulicom, valjda zbog ponosa što su naši preci učestvovali u stvaranju nečeg ovako lepog. Na kraju dana seli smo u jedan od kafea sa pogledom na celu luku i gledali fascinantan prizor zalaska sunca. Bilo je tu mnogo usidrenih prekookeanskih brodova, čak i brodovi ratne mornarice. Luka je ogromna, a pejzaž nestvaran. Sunce je zašlo, ulična svetla su se odavno upalila, a mesečina je obasjala talase okeana. Nikako nismo želeli da odemo, ostali smo do duboko u noć.