Milenijumskim mostom do sahat-kule

Nekako uvek u prolazu, ovaj grad sada me je prilikom višednevnog boravka osvojio ponajviše parkovima bogatim borovima i zelenim površinama, uz još zelenije rečne tokove. Kada ne duva vetar, milina je šetati pored neke od brojnih reka koje presecaju i opasuju ovaj grad a ima ih čak pet - Morača, Zeta, Ribnica, Cijevna i Sitnica. Uz obale načičkani grmovi nara, a po parkovima borovi, čempresi, šimšir, lipe, hrast i platani.

I novina, po ugledu na gradove u Italiji, na novim bulevarima ređaju se palme. To gradonačelnik Mugoša ambiciozno menja lice nove Podgorice, kažu starosedeoci. Promena ima dosta i utisak je da nisu samo spoljašnjeg karaktera. Među upečatljivima je moderan most nazvan Milenijum.

Mešavina arhitektonskih stilova odražava nemirnu istoriju grada i države, stoji u bedekeru na koji smo naišli u rentiranom apartmanu, lociranom naspram zgrade Vlade Crne Gore. Odmah mi postade jasniji prizor ljudi koji čuče ili stoje okupljeni i puše pored velike sahat kule u delu grada za koji se vezuje nesumnjiv uticaj turske arhitekture. Odnedavno popločan i uređen trg mesto je na kome se nalazi kula koju je u drugoj polovini 18. veka podigao Hadži paša Osmanagić. Najstariji delovi grada, Stara varoš i Drač su predstavnici ovog stila, sa dve džamije i uskim, krivudavim ulicama u kamenu. Sa druge strane, nalazi se gradsko jezgro sa mnoštvom zdanja podignutih pod uticajem austrougarske kulture. Glavna gradska ulica, svojevrsna promenada koja je i gradski korzo načičkan blještećim kafeterijama, zove se Ulica slobode. Pešačku zonu čine Njegoševa i Hercegovačka ulica, sa buticima, kafićima i ambasadama ali i malim radnjama iz kojih de dimi pečeno meso. Da, tu je i naša ambasada, simpatično zdanje bordo fasade. Glavni gradski trg pre nekoliko godina je proširen i popločan i sada se zove Trg Republike. Dok šetam čas ravnim, čas neravnim trotoarima, primećujem da Podgorica ima toliko toga da ponudi. Lice grada menja se rapidno, niču novi trgovi, zgrade, poslovni objekti. Nova moda su i spomenici - bista Svetog Petra Cetinjskog postavljena je ispred Univerziteta Crne Gore, spomenik Petru II Petroviću Njegošu smešten je u parku u centru grada, nešto dalje srpski vožd Karađorđe ima svoj spomenik u Karađorđevom parku, ispred zgrade Gradske biblioteke, postavljen je spomenik Marku Miljanovu, bardu crnogorske etike a na mestu gdje je 1918. godine održana Podgorička skupština, preko puta zgrade Skupštine republike Crne Gore, podignut je spomenik kralju Nikoli I, poslednjem predstavniku dinastije kuće Petrovića. E, sad, moda spomenika donela je Podgorici i skulpture ruskih umetnika, prvi je poznati Puškin a drugi je posvećen ruskom pesniku, glumcu i boemu Aleksandru Visockom. Go do pasa, sa gitarom, ovaj se „baćuška“ baškari pored Morače a na postamentu je ugravirana izjava „Kada bih mogao da imam dve domovine, pored Rusije odlučio bih se samo za Crnu Goru“.

Eto, nit manjeg grada, oko 170.000 stanovnika kažu knjige, niti više uticaja različitih kultura. Beše mi zanimljiv još jedan podatak, ostaci zidina i kula srednjovjekovnog utvrđenja Ribnice gde je rođen rodonačelnik srpske dinastije Nemanjića. Živopisne pećine u Nemanjinom gradu ostavljaju utisak da se istorija nakratko zaustavila.