Rabat - naši ljudi u Maroku

Ni u prošlosti, ni danas nismo imali veću ekonomsku razmenu sa Marokom, za razliku od one sa drugim zemljama regije, Alžirom i Tunisom u kojima su naša preduzeća gradila od šezdesetih do pred kraj osamdesetih. Prema podacima naše ambasade u Rabatu, naših sugrađana trajno nastanjenih u Maroku ima sedamdesetak. Neki se bave trgovinom, drugi su zaposleni u marokanskim i inostranim preduzećima koja posluju u Maroku. U doba nesvrstanih, u Maroku je bilo samo nešto naših stručnjaka, posebno lekara, u okviru tehničke pomoći. Neki od njih su se srodili i ostali zauvek. Među njima najpoznatija je doktorka specijalista za plućne bolesti, svojevremeno doktorka prve, od četiri supruge bivšeg kralja Hasana II. Zahvalna kraljica joj je poklonila kuću u Rabatu u kojoj doktorka provodi zimu, dok se za toplog leta sklanja kod sina u Čikago. Ponekad poseti i Beograd.

Doktor Ljubomir Krivokapić preko konkursa SIV-a stigao je 1962. u Maroko. Ostao je pet godina u Tineriru, u središtu zemlje, nadomak Sahare, kao jedini lekar u celom kraju. Iako opšte prakse bio je sve: hirurg, pedijatar, ginekolog... Zavoleo je zemlju i ljude. Napisao je knjigu „Maroko zemlja koju volim“. Kako je ne bi voleo kada je u njoj upoznao suprugu sa kojom je i danas. Kaže da je bio i ostao komunista, mada u knjizi piše za sebe da je vernik, da je zamerao našim vlastima što je „Bog mogao samo da se spomene u psovci uz glagol“. Kada ga pitam kako vernik ide uz komunistu, odgovara da su svi njegovi bili vernici. Kada u razgovoru poredimo Maroko sa drugim zemljama regije i njegovoj privrženosti Maroku, reče: „Možda mi je Maroko bliži jer je monarhija.“ Na pitanje kako komunisti može biti bliska monarhija? odgovara: „Otac mi je bio monarhista. A Srbi su po pravilu monarhisti.“ Podvlači da je „komunista po ubeđenju“, ali da se nije bavio politikom.

Građevinski inženjer N.N. je sušta suprotnost dr Krivokapiću. Stigao je početkom šezdesetih samostalno, ne u okviru pomoći naše zemlje. Od tada živi u Rabatu. Tek je nedavno prvi put, posle skoro 50 godina, došao u Beograd. Do skora nije ni mogao, jer je bio politički emigrant. Dok sedimo na terasi kafića nadomak Medine u Rabatu priča mi sa ustezanjem, praveći pauze skoro posle svake rečenice. Upozorava me da ne pominjem njegovo ime ako iskoristim nešto od njegove životne priče. Kad je diplomirao, granice naše zemlje su se otvarale. Nije se slagao sa „diktaturom jednopartijskog režima“. Odlazi u Belgiju. Bilo je to vreme ekonomskog buma. Tražeći posao, prijatelj njegovog oca, politički emigrant od 1945, savetovao mu je da emigrira, jer je „emigrantski status“ navodno uslov da se zaposli. Nije ga poslušao. Zaposlio se, a da ga niko nije pitao za politička ubeđenja. Zbog zarade i avanturizma odlazi u Maroko. Kaže da je ubrzo čuo kako, navodno, agenti nekadašnjeg komunističkog režima idu po nesvrstanim zemljama ubeđujući tamošnju vlast da protera naše stručnjake koji nisu došli zvanično u okviru tehničke pomoći. Zavoleo je Maroko, zatražio je status političkog emigranta. Nedavno, ambasada Srbije ponudila mu je da ponovo uzme pasoš. Prihvatio je.