Kako je ubijen premijer

Specijalno tužilaštvo na osnovu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala optužilo je grupu od 44 osobe za razna krivična dela zavisno od njihove uloge i onoga što su učinili a što im se stavlja na teret. Počev od ugrožavanja ustavnog uređenja, udruživanja radi neprijateljske delatnosti, više ubistava među kojima i ubistvo premijera Zorana Đinđića, za terorizam, pružanje pomoći učiniocu krivičnog dela, zločinačko udruživanje, više otmica, korupciju u organima uprave, neprijavljivanje krivičnog dela... Optužnica je podignuta protiv: 1. Ulemek Luković Milorada (35), 2. Jovanović Zvezdana (38) 3. Simović Miloša (24) 4. Konstantinović Ninoslava (25)
5. Simović Aleksandra (27) 6. Milisavljević Vladimira (27) 7. Milenković Dejana (33) 8. Kalinić Sretka (29)
9. Jurišić Milana (29) 10. Krsmanović Dušana (26) 11. Pejaković Saše (32) 12. Bezarević Branislava (29)
13. Suvajdžić Miladina (39) 14. Vukojević Zorana (29) 15. Tojaga Željka (33) 16. Gavrić Tonija (35)
17. Maletić Predraga (36) 18. Pović Zorana (39) 19. Buhe Ljubiše (39) 20. Bajić Nikole (34)
21. Petrović Saše (31) 22. Glišović Milana (30) 23. Slavković Đorđa (26) 24. Jurišić Milana (22)
25. Milićević Darka (26) 26. Ranđelović Dejana (27) 27. Miladinović Dragana (32) 28. Kovčić Slobodana (25)
29. Dolić Bojana (25)30. Milić Darka (27)31. Zdravković Aleksandra (25)32. Drča Milana (22)
33. Trajković Srećka (23)34. Jovanović Milana (22)35. Hamidović Selmana (34)36. Kaličanin Milomira (38)
37. Mikelić Borislava (64)38. Tomić Aca (55)39. Vujičić Dragana (48) 40. Gligorijević Miodraga (55)
41. Đugumović Nikole (51)42. Milivojević Slobodana (55)43. Katić Gradiše (40)44. Pažin Slobodana (42) Optuženi pod brojem 1, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 18, 22, 25, 26, 31, 34 i 35 su u bekstvu i suduće im se u odsustvu. Nakon stupanja na snagu optužnice sudija specijalnog suda trebalo bi da do 17. decembra zakaže suđenje, a ukoliko to ne učini, obavezan je da predsedniku suda obrazloži razlog. Prema rečima ministra Vladana Batića, proces će se održati u jednoj, najvećoj sudnici u zgradi bivšeg Vojnog suda. Međutim, branioci optužnice pitaju: kako, kad u njoj ima mesta za samo devet branilaca kojih će inače biti blizu stotinak, budući da su 44 lica optužena od kojih neki imaju i po trojicu advokata. A svako od optuženih mora da ima bar jednog advokata. "Treba li da ponesemo stoličice", pitaju se advokati. Nova velika zgrada u kojoj će biti sudnica predviđena za pomenuti proces optuženima, a koja se inače gradi pored bivšeg Vojnog suda, biće završena, prema najoptimističkijim procenama, za pet-šest meseci.

Obrazloženje specijalnog tužioca

Tokom sprovedene istrage utvrđeno je da su okrivljeni Luković Milorad – Legija i sada pokojni Dušan Spasojević u toku 1999. godine stvorili – organizovali bandu koja je imala za cilj vršenje krivičnih dela predviđenih republičkim zakonom, za koje se može izreći kazna zatvora od 5 godina ili teža kazna. Cilj ove bande je bio da se vršenjem krivičnih dela ostvari finansijska i druga korist i moć, što je uključivalo i potrebu eliminisanja svih konkurentskih klanova i osoba koje bi bile smetnja za delatnost ove bande. U ovoj kriminalnoj organizaciji članovi su imali unapred određene uloge, koje su od strane organizatora bile strogo kontrolisane, sama aktivnost je bila planirana na duže vreme i uz poštovanje strogih pravila unutrašnje discipline, gde se u hijerarhiji znalo tačno mesto svakog od pripadnika ove bande. U toj piramidi na čelu su stariji okr. Luković – Legija i Dušan Spasojević, koji su kao organizatori imali neograničenu moć, kako u smislu planiranja delatnosti organizacije tako i u smislu izdavanja neposrednih i konkretnih naređenja pojedinim članovima organizacije. Cela ta organizacija bila je koncipirana tako da nakon sticanja određene finansijske i druge društvene moći, uz podršku Jedinice za specijalne operacije, na čijem čelu se tada nalazio okr. Legija, a uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u određenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u pravcu osvajanja vlasti. To je podrazumevalo najpre unošenje nestabilnosti u postojeću vlast, eliminaciju pojedinih ličnosti kao nosioca te vlasti, promenu personalne strukture u bitnim segmentima vlasti, što bi sve skupa omogućilo da ova organizacija definitivno osvoji vlast. U celoj toj ideji iskorišćena je i činjenica postojanja haških optužnica protiv određenih lica, da bi se front delatnosti organizacije šire postavio i iza sebe imao podršku većeg broja ljudi koji su imali negativan stav prema postojanju haškog suda.

Utrenirani i poslušni JSO

Obzirom da se legalnim putem vlast nije mogla osvojiti, pogotovu ne od kriminalne organizacije Spasojevića i Lukovića – Legija, dolazi se na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i jedinica JSO-a kao oružana formacija koja je dobro utrenirana i poslušna u odnosu na Lukovića – Legiju.

Do realizovanja plana moglo se doći jedino slabljenjem postojeće vlasti koje bi se sastojalo u ubistvu kako Premijera tako i drugih visokih saveznih i republičkih funkcionera. Na taj način stvorilo bi se osećanje nesigurnosti i pogodno tlo da se upravo dejstvom JSO-a izvede konačni zahvat ka osvajanju vlasti. Prvi "test" tih ambicija bila je pobuna JSO-a koja je imala i političku pozadinu kroz svoje zahteve za smenu ministra policije i drugih lica. Ova akcija imala je ograničen domet, jer su iznuđene samo neke personalne promene u MUP-u Srbije, ali su i takvi dometi ohrabrili Spasojevića i Legiju da osnovnu ideju – osvajanje vlasti forsiraju, ali sada na drugi način i drugim sredstvima. U tom cilju, prva prepreka je bio Premijer Zoran Đinđić, na koga nisu mogli da ostvare nikakav uticaj, pa čak ni kontakt. Kako je ostvarenje te ideje zahtevalo veći broj učesnika, to su Spasojević i Legija organizovali zaveru od postojećih lojalnih članova zločinačkog udruženja i proverenih članova JSO-a. Na taj način članovi te zavere, koja je u osnovi imala cilj ugrožavanja ustavne bezbednosti SRJ, postaju okrivljeni iz dispozitiva opružnice pod I tačka 1. Dalja realizacija plana zahtevala je kako postojanje plana dejstva i raspodelu određenih zaduženja članova u kom smislu u organizaciji pok. Spasojevića i Lukovića – Legije preduzimali konkretne aktivnosti koje su detaljno opisane u dispozitivu ove optužnice.

Nakon preduzimanja ovih aktivnosti, prešlo se na konkretnu realizaciju plana a to je lišenje života Zorana Đinđića.

Neuspele akcije

Nakon što su za izvršioca atentata izabrali okr. Jovanovića kao snajperistu i Tojaga Željka kao "zoljaša", Luković i Spasojević su sa njima u Brzeću i Beogradu početkom februara meseca 2003. godine isplanirali i dogovorili da se uz učešće ostalih članova bande sa tačno definisanim zadacima dana 16.2.2003. godine kada se Premijer bude vraćao sa Kopaonika, na uzvišenju iznad Bubanj Potoka realizuje atentat tako što će kolona u kojoj se nalazi Premijer biti zaustavljena od strane Simović Miloša i Milenković Dejana, koji bi vozili ranije nabavljene kamione, a da okr. Jovanović i Tojaga pucaju na vozilo Premijera iz "zolja". Ostali članovi zavere imali su unapred određene zadatke vezane za praćenje kolone kretanja Premijera, vatrene podrške i izvlačenja neposrednih izvršilaca sa lica mesta. Kako ova akcija nije uspela, kao ni pripreme da se atentat izvrši kod Savezne skupštine prilikom proglašenja Državne zajednice Srbija i Crna Gora, donet je plan da se to učini 21.2.2003. godine na autoputu Beograd–Zagreb, kod hale "Limes". Prethodno je okr. Bezarević preko okr. Milenković Dejana i Simović Miloša zaveri, dostavio podatke o vremenu kretanja Premijera, maršruti kretanja i kolima u kojima bi se nalazio Premijer. Članovi zavere su u ovoj akciji imali takođe tačno određene ciljeve i zadatke koji su detaljno opisani u dispozitivu zahteva, dok su celom akcijom neposredno rukovodili okr. Luković – Legija i pok. Dušan Spasojević preko okr. Miloša Simovića, a ovaj sa ostalim članovima zavere. Ideja je u osnovi bila ista kao i kod događaja od 16.2.2003. godine, jer su na nasipu pored autoputa bili raspoređeni okr. Jovanović Zvezdan i Tojaga Željko naoružani "zoljama", kao i Kalinić Sretko sa pok. Lukovićem – Kumom koji su bili naoružani automatskim oružjem a u cilju pružanja vatrene podrške. Ostali članovi koji su pored prethodnih mera obezbeđenja, potrebnih tehničkih sredstava i uslova imali su konkretne zadatke na praćenju Premijera, obezbeđenju neposrednih izvršilaca, njihovu zaštitu itd. Pojedinačne radnje tih učesnika detaljno su objašnjene u dispozitivu ove optužnice.

Međutim, ni ova akcija nije uspela zbog loše komunikacije između članova zavere, pa je Milenković Dejan prilikom nailaska kolone vozila Premijera sam kamionom kojim je upravljao u neposrednoj blizini sportske hale "Limes" presekao kolonu vozila Premijera, tačnije, samo vozilo Premijera marke "BMV", ali je spretnom reakcijom vozača vozila Premijera kontakt i nezgoda izbegnuta.

Nakon ovoga postalo je jasno da se atentat na ovaj načine ne može izvršiti da bi organizatori zavere prihvatili predlog okr. Jovanović Zvezdana da se atentat izvrši pucanjem iz snajperske puške. U tom cilju najpre je trebalo obezbediti pogodnu lokaciju sa koje bi se mogao izvršiti atentat. U iznalaženju lokacije su učestvovali okr. Krsmanović, Simović Aleksandar, Jovanović Zvezdan i Konstantinović Ninoslav. Posle izviđanja nekoliko lokacija izbor je pao na Ulicu Admirala Geprata i prozor kancelarije broj 55 na II spratu. Radi realizacije ovog plana izvršen je raspored članova zavere, o čemu će kasnije biti više reči, da bi okr. Jovanović zajedno sa okr. Konstantinović Ninoslavom i Simović Aleksandrom dolazio u ovu kancelariju dana 10. i 11.3.2003. godine, čekajući dolazak Premijera u zgradu Vlade, ali se on tih dana nije pojavljivao u Vladi. Najzad, 12.3.2003. godine oko 12.35 časova, kada je Simović Miloš obavestio Simović Aleksandra da Premijer dolazi u zgradu Vlade i u trenutku kada je izlazio iz službenog automobila i pošao ka ulaznim vratima zgrade Vlade, Jovanović Zvezdan je iz snajperske puške "Hekler i koh" ispalio dva projektila od kojih je jedan pogodio Premijera u desnu stranu grudnog koša nanevši mu prostrelnu ranu od koje je kod njega nastupila smrt, dok je drugim projektilom naneo tešku telesnu povredu u vidu prostrelne rane karličnog dela trupa radniku obezbeđenja Premijera Veruović Milanu. Ovome je prethodilo obezbeđenje parking prostora ispred zgrade u Ulici Admirala Geprata broj 14 od strane okr. Jurišić Milana koji je to parking mesto ustupao okr. Milosavljević Vladimiru, vozaču okr. Jovanovića, Konstatinovića i Simović Aleksandra. U ovu kancelariju najpre je ulazio Konstatinović Ninoslav noseći sa sobom kalem sa kablovima imitirajući izvođenje radova u zgradi, i kada bi se uverio da u toj prostoriji ni u hodniku nema trećih lica, on je pozivao okr. Jovanovića i Aleksandra Simovića koji je u torbi nosio snajpersku pušku, kada bi oni ušli u ovu prostoriju. Inače, pored snajperske puške, sva trojica okrivljenih su bili naoružani pištoljima. Nakon pucanja okr. Jovanović je dobacio pušku okr. Simović Aleksandru, pa su sva trojica istrčali iz zgrade na ulicu gde ih je čekao Milisavljević Vladimir sa upaljenim motorom automobila marke "passat" pančevačke registracije, odakle ih je prebacio u garažu u Novom Beogradu. Odatle su, prema napred postignutom planu, odvoženi u unapred iznajmljene stanove, tzv. "štekove", koje je u tu svrhu iznajmio okr. Suvajdžić Miladin. Tako su iz te garaže na lokaciju u Ulici Vojvode Stepe broj 259 prebačeni okr. Jovanović, okr. Kalinić i Luković – Kum, dok su u drugi stan – "štek" prebačeni okr. Milisavljević, Simović, Miloš i Aleksandar i Konstatinović Ninoslav.

Nepotpune činjenice

Dakle, na osnovu ovih iskaza utvrđuje se mesto gde se nalazio Premijer u trenutku atentata kao i njegov položaj u odnosu na usta cevi iz kojih je izvršeno opaljenje. Iskazi ovih svedoka o okolnostima vezanim za mesto i položaj pok. Premijera, koje su bile predmet spekulacija, upotpunjuje nalaz i mišljenje veštaka dr Dušana Dunjića i Milana Kunjadića. Njihov zaključak je da je pok. Đinđić u trenutku povređivanja bio u neposrednoj blizini vrata ulaza u zgradu Vlade, okrenut leđima prema tim vratima i oslonjen na desnu nogu i štake, i da je desnim bokom i telom prednje strane trupa bio okrenut prema Ulici Admirala Geprata, odakle je došao projektil. Ovaj nalaz i zaključak u određenoj meri diskredituje nalaz eksperata iz Nemačke koji su stajnu tačku Premijera u trenutku povređivanja odredili tako što su je pomerili dalje od ulaznih vrata a prema automobilu. Međutim, imajući u vidu da je nalaz eksperata iz Nemačke dat na bazi nepotpunih činjenica jer prilikom njegovog davanja nisu imali na raspolaganju sve dokaze koji su kasnije prikupljeni (iskazi svedoka i dr.), mesto koje su oni opredelili kao stajnu tačku, ne odgovara kako tragovima oštećenja na zgradi Vlade niti tragovima krvi koji su pronađeni na tom mestu – stajnoj tački, koji potiču od oštećenog Veruovića. Sam trag oštećenja, na zidu zgrade u ulazu u Vladu potiče od projektila koji je pogodio oštećenog Veruovića, za šta ovi veštaci u svom nalazu daju logične, čvrste argumente i zaključke.

Ispaljena dva metka

Iz priložene pismene dokumentacije proizilazi da je puška marke "Hekler i koh" pronađena zatrpana kamenjem na jednoj ledini na Novom Beogradu. Informaciju o tome gde bi puška mogla da bude skrivena potiče od okr. Suvajdžić Miladina o čemu je on detaljno govorio kada je ispitivan kao okrivljeni. Prema nalazu eksperata iz Nemačke proizilazi da prema nađenim tragovima sa lica mesta prozor kancelarije broj 55 je moguće mesto sa koga je izvršeno pucanje. Ovo, kako s obzirom na položaj čaura nađenih na licu mesta, tako i s obzirom na činjenicu da su na ćebetu sa prozora zgrade u Ulici Admirala Geprata broj 14 pronađeni tragovi barutnih čestica. Rastur čaura koji je vršen u laboratorijskim uslovima, potvrđuje mogućnost da se čaure ispaljene iz ovog oružja nađu na mestu na kome su i pronađene. Daljom i dubljom analziom veštaci nalaze, kako se to tvrdi na strani 20. nalaza da su dva hica – projektila, imajući u vidu sve zatečene i fiksirane materijalne tragove ispaljeni sa prozora kancelarije broj 55 u Ulici Admirala Geprata. Takav zaključak je identičan nalazu Odeljenja krim. tehnike SUP-a Beograd da su čaure nađene na licu mesta kao i čaure pronađene na Fruškoj Gori prilikom upucavanja puške (o čemu postoji zapisnik Okružnog suda iz Sremske Mitrovice) ispaljene iz nađene puške marke "Hekler i koh".

Na ovoj pušci pronađeno je, takođe 6 poliakrilniril vlakana koja potiču sa nađenog ćebeta na prozoru. Takođe su tragovi gareži sa ćebeta prema ovom nalazu mogli da nastanu prilikom ispaljenja municije o kojoj se ovde radi. Ako sve ovo razimiramo, dolazimo do nedvosmislenog zaključka da je u Premijera pucano sa prozora zgrade broj 55 iz nađene puške na Novom Beogradu.

Svedok Škene Nenad tvrdi da je ovu pušku iz JSO-a nabavio okr. Milorad Luković – Legija i da ju je predao okrivljenom Jovanoviću. Napred navedeni svedoci govore da su lica koja su istrčala iz zgrade u Ulici Admirala Geprata broj 14 nosila jednu pušku, što sve lokaciju pucanja, poreklo puške i mesto njenog pronalaska dovode u vezu i upućuju na zaključak da je iz ovog oružja izvršen sam čin atentata.

Analize DNK u toku

Posle sumiranja i analize tehničkih detalja, postavlja se osnovno pitanje – ima li dokaza, za tvrdnju iz opružnice da je okr. Jovanović pucao na Đinđić Zorana i Milana Veruovića. Pošto DNK-a analze na ovo pitanje nisu dale definitivni odgovor (neke su još uvek u toku) moramo se u odgovoru na ovo pitanje osloniti na iskaze okrivljenih i svedoka. Naime, okr. Jovanović Zvezdan je ispitan kao osumnjičeni prema odredbama ZKP-a, tu dilemu rešio izričitom tvrdnjom da je on lično ubio Premijera, objašnjavajući okolnost i detalje samog događaja. Okr. Suvajdžić navodi da je okr. Jovanovića neposredno posle atentata video sa pok. Kumom i Lukovićem, a narednog dana u stanu u Ulici Vojvode Stepe 259 takođe, kada je čuo Kumov komentar koji se odnosio na Jovanovića i koji glasi "Ala ga je ovaj sašio".

Okr. Krsmanović potvrđuje da je okr. Jovanović nagovarao Spasojevića i Legiju da je najpogodniji način da se izvrši atentat pucanje iz snajpera, obzirom da prethodni pokušaji na autoputu nisu uspeli. Ovaj svedok potvrđuje i činjenicu da je okr. Jovanović obilazio lokacije koje su tražene za izvršenje atentata i da je za odabranu lokaciju u Ulici Admirala Geprata rekao da mu odgovara. On, nadalje potvrđuje da je viđao Jovanovića kada je dolazio sa Tojaga Željkom sa Kopaonika na dogovor sa Spasojevićem i Legijom pred događaj od 16.2.2003. godine.

Smrt premijera Đinđića, kao i teške telesne povrede oštećenog Veruovića utvrđuju se na osnovu obdukcionog zapisnika za pok. Đinđića, medicinske dokumentacije i nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine. Na osnovu ovih dokumenata utvrđuje se kako mehanizam tako i dinamika nastanka povreda koje su u slučaju pok. Đinđića prouzrokovale smrt a kod oštećenog Veruovića teške telesne povrede. Ovi nalazi se uklapaju sa tehničkim detaljima i procenama iz nalaza veštaka balističara i druge pismene dokumentacije i kao celina daju odgovor na pitanja vezana za način i dinamiku odvijanja kritičnog događaja.

Dakle, na osnovu ovih iskaza, tehničkih podataka i nalaza i mišljenja veštaka može se sa sigurnošću tvrditi da je okr. Jovanović lice koje je pucalo i usmrtilo Premijera Đinđića i pokušao da liši života Veruović Milana.

Moć i vlast

U odnosu na okr. Milorada Lukovića – Legiju i radnje koje mu se stavljaju na teret, kako u vezi organizovanja udruženja radi vršenja neprijateljske delatnosti, tako i samog atentata, stoje tvrdnje okrivljenih Suvajdžić Miladina, Krsmanović Dušana, Vukojević Zorana, a donekle i Pejaković Saše, na osnovu kojih se može tvrditi da je okr. Luković – Legija bio organizator kako zločinačkog udruženja iz člana 227. KZ RS tako i udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136. OKZ. Iz iskaza tih lica takođe proizilazi da je okr. Luković – Legija pored pribavljanja tehničkih sredstava neposredno organizovao, planirao i rukovodio akcijom atentata na Premijera. Ciljevi organizacije iz člana 227. KZ Republike Srbije kao i udruživanja iz člana 136. OKZ, se takođe utvrđuju iskazima ovih lica. Iz njih kao nedvosmisleno proizilazi da je osnovna ideja bila stvaranje finansijske i druge moći, koja se vremenom, sa uvećanjem apetita pretvorila u ideju osvajanja vlasti.

Kada su u pitanju ostali okrivljeni, njihova uloga, radnje koje su preduzeli, takođe se utvrđuju na osnovu iskaza ovih lica. Okr. Suvajdžić i okr. Krsmanović su uloge i postupke ovih lica detaljno objasnili i oni se poklapaju sa realnim razvojem događaja, tako i sa materijalnim dokazima. U tom pravcu treba posebno apostrofirati okolnosti koje su vezane za iznajmljene stanove o kojima je govorio okr. Suvajdžić Miladin, gde je u određenom broju slučajeva krim. tehničkom obradom lica mesta i analizom papilarnih linija, utvrđeno da su okrivljeni iz stava I optužnice, boravili u tim stanovima. Ti tehnički detalji potvrđuju kazivanje okr. Suvajdžića, kao i okr. Krsmanovića kao verodostojno i zaokružavaju kako tehnički, tako i logički događaj u jednu celinu.

Demonstracija sile

U odnosu na događaj od 21.12.2002. godine iz priložene tehničke dokumentacije i iskaza okr. Suvajdžića te okr. Krsmanovića proizilazi da su okr. Milorad Luković – Legija i Dušan Spasojević radi demonstracije sile doneli odluku da unište postrojenje Preduzeća "Difens Roud" vlasništvo Ljilje Buhe, a čiji je stvarni vlasnik okr. Ljubiša Buha – Čume. U tom cilju angažovani su okr. Krsmanović, Jurišić, Milisavljević, Simović Miloš i Aleksandar, Milenković Dejan, Suvajdžić i Pović, koji su uz učešće Milorada Lukovića – Legije i nekoliko članova JSO-a postavili eksploziv u krugu preduzeća "Difens Roud", čijim aktiviranjem je to postrojenje u znatnoj meri uništeno i naneta materijalna šteta u iznosu od oko 8.300.000 EUR-a.

Ovakvo činjenično stanje utvrđuje se na osnovu iskaza koje je dao okr. Suvajdžić Miladin, iskaza okr. Krsmanović Dušana, priložene tehničke dokumentacije te na osnovu iskaza svedoka radnika Preduzeća "Difens Roud".

Naime, prema iskazima okrivljenih Suvajdžića i Krsmanovića proizilazi da je plan za uništavanje postrojenja "Difens Roud" stvoren od strane okrivljenog Milorada Lukovića – Legije i Dušana Spasojevića, koji je bio motivisan ne samo ličnim motivima nego i na prvom mestu demonstracijom sile, kako bi vlast shvatila da oni, tj. organizacija Lukovića i Spasojevića može da uradi bilo šta, u kom cilju su preduzeli akciju uništenja tehničkih postrojenja ovog preduzeća. Uloga pojedinih lica iz dispozitiva optužnice, potkrepljuje se iskazima okrivljenih, kao i iskazima svedoka Svetozara Batanjca, Stojadinović Dragoslava, Ristić Krunislava i Todorović Slobodana. Svi oni saglasno izjavljuju da su kritične prilike nepoznata lica koja su došla sa dva automobila od kojih je jedno bilo sa policijskim tablicama a drugo sa civilnim, najpre ih kao radnike obezbeđenja neutralisali, izveli iz kruga preduzeća, nakon čega su treća lica došla u krug preduzeća, postavili eksploziv i nakon izvesnog vremena taj eksploziv aktivirali. Učešće lica koja se navode u dispozitivu optužnice kao i izvršioci, utvrđuje se na osnovu iskaza okr. Suvajdžića i Krsmanovića, a to kazivanje povezano sa iskazima svedoka i materijalnim dokazima na nesumnjiv način stvara logičnu celinu o vremenu, mestu i načinu izvršenja ovog krivičnog dela. Što se tiče imovinske štete koja je nastala izvršenjem ovog krivičnog dela ona je opredeljena prema iskazu okr. Ljubiše Buhe na iznos od oko 8.300.000 EUR-a.

Bombe na DSS

Takođe prema rezultatima sprovedene istrage utvrđeno je da su planovi okr. Lukovića – Legije i Dušana Spasojevića u pravcu izazivanja nestabilnosti, tj. pravljenja pogodnog terena za dejstvo njihove organizacije planirali, angažovali i realizovali plan bacanja bombi na prostorije DSS-a u Ulici Jug Bogdanovoj broj 2a. U tom cilju angažovani su Milisavljević Vladimir, Krsmanović Dušan i Jurišić Milan. Realizujući postavljeni plan Milisavljević je kritične večeri, tj. dana 28.2.2002. godine vozio Krsmanovića i Milisavljevića koji su u prostorije DSS-a bacili dve ručne defanzivne bombe a zatim se sa lica mesta udaljili.

Ovakvo činjenično stanje utvrđuje se i na osnovu potpunog priznanja okr. Krsmanovića, iskazom okr. Suvajdžića, kao i na osnovu pismene dokumentacije koja se odnosi na tehničke detalje vezane za ovaj akt.

Nadalje je u toku istražnog postupka utvrđeno da su okr. Aca Tomić, Mikelić Borislav i Vujičić Dragan postali članovi udruženja radi vršenja neprijateljske delatnosti iz člana 136. st. 2. u vezi st. 1. OKZ, tako što su ostvarivali neposredne kontakte sa okr. Lukovićem – Legijom i Dušanon Spasojevićem, preduzimajući radnje koje su bliže opisane u dispozitivu ove optužnice. Da su okrivljeni ove radnje zaista preduzimali, utvrđuje se na osnovu iskaza odnosno odbrane okr. Suvajdžića, Krsmanovića, Vukojevića i dr., koji su se izjašnjavali o kontaktima koje su okrivljeni imali sa Miloradom Lukovićem – Legijom i Dušanom Spasojevićem, izjašnjavajući se i o sadržini tih kontakata.

Doušnik iz policije

U odnosu na okr. Pažin Slobodana u toku istrage utvrđeno je da je on Spasojeviću i Miloradu Lukoviću – Legiji davao podatke o delatnosti akcijama, namerama i konkretnim potezima GSUP-a povodom konkretnih događaja, čime je ne samo postao pripadnik zločinačkog udruženja, nego je svojim aktivnostima prikrivao izvršenje određenih krivičnih dela, konkretno krivičnog dela ubistva nad pok. Petrović Markom "Mamicom" kada je davao konkretna uputstva o tome kako da se postupi da bi se tragovi sa lica mesta izbrisali. Takođe prema stanju spisa proizilazi da je okr. Pažin Slobodan imao konkretna i tačna saznanja o tome ko su izvršioci krivičnih dela, bliže opisanih u dispozitivu optužnice, a da izvršioce tih krivičnih dela svojoj službi kao službi za otkrivanje kako krivičnih dela tako i učinioca nije prijavio. U tom pravcu stoje iskazi kako okr. Suvajdžić Miladina, Ljubiše Buhe, Vukojević Zorana i dr.

Saslušani u toku istrage okr. Suvajdžić Miladin i Krsmanović Dušan su u osnovi i u bitnim detaljima priznali izvršenje krivičnih dela koja im se stavljaju na teret, iznoseći čitav niz detalja koji se vezuju kako za njihovu aktivnost tako i za aktivnost ostalih članova kriminalne organizacije – zavere. Okr. Jovanović Zvezdan je saslušan kao osumnjičeni pred organima UB POK-a dao izjavu, gde je, praktično priznao izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. U toku istrage branio se ćutanjem koristeći svoje pravo da se ne izjašnjava o odbrani. Okr. Pejaković Saša, Bezarević Branislav i Vukojević Zoran su u osnovi priznali objektivne činjenice vezane za konkretne radnje i konkretna krivična dela. Međutim, u svojim odbranama kritične događaje su pokušavali da prikažu u svetlu ili slučajnih učesnika ili lica koja nisu imali konkretna saznanja i o predviđenim i planiranim aktivnostima i lica koja nisu ni na koji način učestvovala u radnjama koje im se stavljaju na teret. Ovakve odbrane okrivljenih treba odbaciti kao neosnovane, jer su upravljene na izbegavanje krivične odgovornosti, a u suprotnosti su i sa dokazima koji su prikupljeni u fazi istrage i predloženi za izvođenje na glavnom pretresu. Okr. Mikelić Borislav, Tomić Aca i Vujičić Dragan nisu priznali izvršenje krivičnog dela koje im se stavlja na teret, ali njihovu odbranu ocenjujem kao neosnovanu i upravljenu na izbegavanje krivične odgovornosti obzirom na dokaze koji su prikupljeni u fazi istrage i koji upućuju na zaključak da su ovi okrivljeni na način, u vreme i na mestu kako je to opisano u dispozitivu opružnice preduzimali radnje koje sadrže obeležja krivičnog dela koje im se stavlja na teret.

Prikrivanje ubistava

U odnosu na okr. Pažin Slobodana koji se branio da krivična dela koja mu se stavljaju na teret nije izvršio, navodim da njegova odbrana nema uporište u činjeničnom stanju koje je prikupljeno u toku istrage i da kako okr. Suvajdžić, Krsmanović i dr., tako i saslušani svedoci, a posebno okr. Ljubiša Buha, ukazuju na njega kao lice koje je bandi pok. Spasojević Dušana i okr. Milorada Lukovića Legije davalo podatke o aktivnostima policije, kao i o tome da imajući saznanja o izvršiocima krivičnih dela ubistva koja su navedena u dispozitivu optužnice te učionice nije prijavio svojoj službi radi preduzimanja odgovarajućih radnji, što ukazuje na to da je okr. Pažin činjenjem, odnosno davanjem uputstava kako da se prikrije konkretno krivično delo i neprijavljivanjem učinilaca izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret ovom optužnicom.

Pripadnici bande koju su organizovali okrivljeni Luković Milorad, Spasojević Dušan i Luković Mile izvršili su u periodu od 2000. do početka 2003. godine više krivičnih dela ubistva iz člana 47. KZ RS i otmice iz člana 64. KZ RS, opisanih tačkama II B 1-13 optužnice. Pri tome, okrivljeni Luković Milorad, Spasojević Dušan i Luković Mile učestvovali su i neposredno u izvršenju pojedinih od tih krivičnih dela.

Odlučne činjenice o izvršenju navedenih krivičnih dela utvrđuju se na osnovu iskaza okrivljenih Krsmanović Dušana, Suvajdžić Miladina, Petrović Saše, Kaličanin Milomira i Miladinović Dragana, iskaza svedoka, nalaza i mišljenja veštaka i podataka navedenih u ispravama koje su predložene kao dokaz.

Okrivljeni Bajić Nikola i Buha Ljubiša osporili su da su izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, dok se okrivljeni Slavković Đorđe brani ćutanjem.

Opozvana priznanja

Okrivljeni Kaličanin Milomir i Miladinović Dragan priznali su prilikom saslušanja pred organima unutrašnjih poslova da su izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret. Tom prilikom objasnili su da su u izvršenju istih krivičnih dela učestvovali, na način opisan optužnicom i ostali okrivljeni. Iznoseći svoju odbranu pred istražnim sudijom, oni su opozvali svoja priznanja pred organima unutrašnjih poslova. Okrivljeni Kaličanin Milomir naveo je da sadržina zapisnika o njegovom saslušanju pred organom unutrašnjih poslova ne odgovara onome što je on stvarno izjavio, jer je taj zapisnik unapred sačinjen od strane tog organa, dok je okrivljeni Miladinović Dragan naveo da nije slobodno dao svoj iskaz pred organom unutrašnjih poslova.

Okrivljeni Krsmanović Dušan, Suvajdžić Miladin i Petrović Saša priznali su, u odnosu na sve odlučne činjenice, da su izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret. Istovremeno, objasnili su da su u izvršenju istih krivičnih dela učestvovali i svi drugi okrivljeni koji su u optužnici navedeni kao učinioci.

Iskazi okrivljenih Krsmanović Dušana i Suvajdžić Miladina po svojoj sadržini uzajamno su saglasni, čak i u relevantnim detaljima. Istovremeno, njihovi iskazi u skladu su sa prvobitnim iskazima okrivljenih Kaličanin Milomira i Miladinović Dragana, iskazima saslušanih svedoka, nalazima i mišljenjima veštaka, te podacima navedenim u ispravama koje su predložene kao dokaz.

Iz navedenih razloga iskaze okrivljenih Krsmanović Dušana, Suvajdžić Miladina i Petrović Saše, kao i prvobitne iskaze okrivljenih Miladinović Dragana i Kaličanin Milomira treba uzeti kao istinite, budući da je odbrana okrivljenih Bajić Nikole i Buha Ljubiše pred istražnim sudijom sasvim neargumentovana i kao takva sračunata na izbegavanje krivične odgovornosti.

Direktni umišljaj

Iz napred izloženog činjeničnog stanja proizilazi da se u radnjama okrivljenih stiču sva bitna obeležja bića krivičnih dela bliže opisanih u dispozitivu optužnice za čija izvršenja su u potpunosti krivično odgovorni. Naime, kada je reč o krivičnoj odgovornosti, prema nalazima i mišljenjima veštaka – neuropsihijatara, proizilazi da su svi okrivljeni osim okr. Maletić Predraga čija je sposobnost da shvati značaj svojih dela i upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena, postupali kao uračunljiva lica. Što se tiče oblika vinosti okrivljenih su ova krivična dela počinili sa direktnim umišljanjem, imajući u vidu činjenicu da kada je reč o krivičnim delima iz I, sva obuhvataju nameru određenog postupanja što ima za posledicu i direktan umišljaj. U odnosu na dela opisana pod II prema utvrđenom činjeničnom stanju proizilazi da su sve radnje preduzete ciljno, nakon donošenja odgovarajućih planova i preduzimanje čitavog niza aktivnosti na realizaciji tih planova, što takođe za sobom povlači postojanje direktnog umišljaja.

Predlog za produženje pritvora stavljen je imajući u vidu činjenicu da se okrivljenim Jovanović Zvezdanu, Krsmanović Dušanu, Pejaković Saši, Bezarević Branislavu, Suvajdžić Miladinu, Vukojević Zoranu, Tojaga Željku, Ljubiša Buhi, Bajić Nikoli, Petrović Saši, Slavković Đorđu, Jurišić Milanu, Miladinović Draganu i Kaličanin Milomiru stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od 40 godina, pa su tako ispunjeni uslovi iz člana 142. st. 1. tač. 1. ZKP. U odnosu na ostale okrivljene imajući u vidu težinu i prirodu krivičnih dela smatram da postoje razlozi da se u smislu člana 142. st. 2. tač. 2. ZKP produži pritvor.

Predlog za suđenje u odsustvu stavljen je, imajući u vidu činjenicu da se okrivljeni nalaze u bekstvu, a da je ubistvo Predsednika Vlade Republike Srbije izazvalo veliku pažnju domaće i međunarodne javnosti, da se veliki broj učesnika nalazi u pritvoru i da je radi potpunog i sveobuhvatnog razjašnjenja krivično pravnog događaja i okolnosti pod kojima se odigrao, neophodno da se svim učesnicima jednovremeno sudi, pa postoje naročito važni razlozi za suđenje u odsustvu u smislu člana 304. st. 2. ZKP.

Priprema vatrene podrške

Kada je reč o samoj organizaciji i učešću pojedinih članova bande, pored gore navedenih Lukovića i okr. Spasojevića koji su rukovodili tokom cele akcije preko Miloša Simovića, prema stanju utvrđenom u toku istrage proizilazi sledeće. U cilju realizacije atentata okr. Luković je iz JSO-a nabavio snajpersku pušku "Hekler i koh", kao sredstvo izvršenja krivičnog dela kao i automatsko oružje zajedno sa Kalinić Sretkom i Tojaga Željkom. Informacije o kretanju Premijera okr. Milošu Simoviću dostavljao je okr. Bezarević koga je u tu svrhu prethodno angažovao okr. Vukojević povezujući ga sa okr. Milenković Dejanom. Simović Miloš je bio kritičnom prilikom od "Rudog", osmatrao teren i nailazak Premijera i o tome obaveštavao kako organizatore atentata tako i okr. Simović Aleksandra a ovaj okr. Jovanović Zvezdana. Pored toga, on je bio veza između Spasojevića i Legije s jedne strane i ostalih članova bande, prenoseći naređenja Lukovića i Spasojevića i koordinirajući aktivnost članova bande. On je takođe opremio tamnom zaštitnom folijom automobil marke "passat" kojim je Milisavljević Vladimir vozio na lice mesta okr. Jovanovića, Simović Aleksandra i Konstantinović Ninoslava. Inače, ovaj automobil za ptorebe bande je nabavio okr. Suvajdžić. Okr. Krsmanović se nalazio na uglu Ulica Nemanjine i Kneza Miloša, osmatrao teren i o tome obaveštavao okr. Miloša Simovića. Okr. Kalinić je pored nabavke oružja u vreme atentata bio sa Lukovićem – Kumom radi pružanja vatrene podrške i izvlačenja sa lica mesta izvršioca atentata. Okr. Pejaković je vozio Spasojevića omogućavajući mu kontakte sa ostalim članovima bande.

Nakon izvršenog atentata po unapred stvorenom planu članovi bande su se skrivali po unapred iznajmljenim stanovima, tzv. štekovima koje je u tu svrhu iznajmio okr. Suvajdžić.

Puška pištolj, kablovi

Ovakvo činjenično stanje utvrđuje se na osnovu iskaza okrivljenih Suvajdžića, Krsmanovića, Vukojevića, Bezarevića i delimično Pejaković Saše, iskazima svedoka koji su saslušani u toku istrage, pismenom dokumentacijom, nalazom i mišljenjem veštaka balističara Instituta za kriminalistiku iz Visbadena, ekspertizom veštaka sudske medicine i balistike dr Dušana Dunjića i Milana Kunjadića, kao i na osnovu tragova nađenih na licu mesta i tokom policijske obrade terena, koji su fikasirani i nalaze se u spisima predmeta. Naime, svedok Glišić Dejan je potvrdio činjenicu da je u Ulici Admirala Geprata ispred zgrade broj 14 video parkirani "passat" pančevačke registracije sa zatamljenim staklima i u njemu jedno lice. Njegov iskaz se odnosi na dan atentata a to je 12.3.2003. godine. Svedok Mićićelović i Bugarski kao i Nikolić Melanija su potvrdili činjenicu da su kritičnom prilikom u zgradi u Ulici Admirala Geprata broj 14 čuli dva pucnja i da su nakon toga videli trojicu mladića kako istrčavaju iz zgrade, od kojih je jedan nosio pušku, drugi pištolj, a treći kalem sa kablovima. Svedokinja Radić Biljana tvrdi da je radila u susednoj kancelariji od kancelarije broj 55 i da su vrata na toj kancelariji uvek bila zaključana osim dana 11.3.2003. godine kada je primetila da je kancelarija otključana i da je iz nje čula muške glasove. Ostali svedoci koji su bili u zgradi ili u neposrednoj blizini zgrade broj 14 u Ulici Admirala Geprata potvrđuju činjenicu da su u kritično vreme čuli dva pucnja.

Iz iskaza svedoka Trajković Zorana, Aleksandra Bjelića, Veruović Milana, Nastić Dražena, Babić Srđana, Purić Bobana, Đurić Jovana i Drobnjak Srđana utvrđuje se da je nakon zaustavljanja vozila Premijera koje je stalo naspram ulaznih vrata zgrade Vlade, svedok Veruović otvorio vrata Đinđiću i predao mu štake. Premijer je napravio korak-dva i pošao do ulaznih vrata koja se otvaraju desnim krilom. U trenutku kada je Premijer okrenut malo ulevo gledano prema ulaznim vratima, došlo je do pucanja. Od jednog projektila kojim je pogođen Premijer je pao, tako da su mu glava i telo pali u unutrašnjost zgrade hodnika, dok je nogama bio na stepeništu. Drugi projektil je pogodio sa leđa oštećenog Veruovića koji je takođe pao, ali pored parkiranog automobila.