U ratu ginu i civili – ali to nije opravdanje za nepotrebnu agresivnost

Američki i britanski zvaničnici bili su potpuno u pravu kada su smrt najmanje osam iračkih civila na dva američka kontrolna punkta opisali kao "tragediju". Ali – iako još ni prave borbe za Bagdad nisu počele – ove smrti, u glavnom žena i dece, pokazuju da je sve rizično, sporno i nesigurno u vezi sa ovim bolesno zamišljenim sukobom.

Za vojnike, obučene ratnim jezikom i praksom, kontrolni punkt je mesto gde oni koji mu se približe s nevinim namerama znaju da moraju stati; to će ignorisati samo oni s lošim namerama. Međutim, za te iste civile, nevešte u vojnim sukobima, koji bežeći pokušavaju da spasu svoje živote i koji su bez sumnje preplašeni, strani vojni kontrolni punkt je nepoželjna, inozemna prepreka. Nesporazumi su neizbežni, a u uslovima rata, neizbežne su i nesreće.

Ovi incidenti desili su se samo 12 dana nakon početka neprijateljstava. Vojnici koji su bili uključeni u incident nemaju mnogo praktičnog borbenog iskustva. Čitav američki kontingent u Iraku bio je na ivici živaca nakon samoubilačkog napada kod jednog sličnog kontrolnog punkta, i izjava Iraka da od tog trenutka samoubilački napadi predstavljaju oružje te zemlje.

To, međutim, ne znači da ova ubistva nisu vrlo uznemirujuća, čak i sramna, ili da ovo nije bila bitna lekcija. Jedan svedok incidenta na kontrolnom punktu kod Karbale u kojem je mnogo članova jedne porodice poginulo, izjavio je kako je viši oficir grdio svoje podređene što su pucnje upozorenja ispalili prekasno – previše kasno da bi se auto pri brzom kretanju zaustavio na vreme.

Objašnjenja su još uvek konfuzna, i trenutno se sprovodi istraga čije rezultate ne treba prejudicirati. Ali poslovična reakcija zvaničnika Koalicije, koji krivicu bacaju isključivo na Saddama Husseina, bila je neiskrena. Kad osam civila izgine na američkim kontrolnim punktovima, nije dovoljno objašnjenje reći, kao što je to učinio portparol američkog komandanta, da ovo "govori o još većem problemu: terorističkoj taktici koju primenjuju odredi smrti iračkog režima".

To može biti indikacija jednog još većeg problema: problema stava i pretpostavki. I američki i britanski zvaničnici priznaju da su se Iračani pokazali ozbiljnijim neprijateljima nego što se predviđalo. Uz sva obećanja da će se civilne žrtve izbeći gde god je moguće, britanski vojnici i oficiri ponašanje Amerikanaca povremeno opisuju kao nepotrebno agresivno. Jedna britanska žrtva "prijateljske razmene vatre" izjavila je kako se involvirani Američki pilot ponašao kao "kauboj".

Rečnik vodećih članova Bushove administracije ničim ne ublažava utisak da je reč o neumesnom siledžijstvu. Ranije izjave Amerikanaca da su aktivnosti, kao što je održavanje mira, za "slabiće", teško da mogu da pomognu. Ako će kampanja u Iraku biti humanitarna, što nam se u početku sugerisalo da poverujemo, onda bi Amerikanci morali da povedu više računa o svojim rečima, kao i o svojim delima.

Britanska vojska se, opravdano, ponosi svojom preciznošću, lukavstvom i strpljivošću stečenim u Severnoj Irskoj. Sve govori da ove osobine pokazuju svoju vrednost u Iraku, i to sve više kako rat odmiče. Ali nemojmo zaboraviti da se do ovih tehnika došlo s velikom mukom, kao i da je usput bilo mnogo mrtvih, ranjenih, ali i običnih grešaka.

Cena preterane ili nehajne agresivnosti je visoka. A u Iraku, gde je nominalni cilj oslobađanje, cena zanemarivanja naše samoprihvaćenog suzdržavanja biće još viša. Američke i britanske snage moraju dati sve od sebe da se osiguraju da ove prve žrtve na kontrolnim punktovima budu i poslednje.