Sećanje na Alexa Chiltona

Koncert Aleksa Čiltona, 20. april 2006.
Dom omladine Beograd
Autor: Žikica Simić

Vožnja parobrodom niz Misisipi, od Memfisa ka Nju Orleansu, bi pokazala da postoji nekoliko usputnih varoši u čijim lučkim krčmama se mogu pronaći džu-boksovi napunjeni derutnim singlovima na kojima se nalaze pesme koje je Aleks Čilton odsvirao na beogradskom koncertu. Klasični egzemplari njuorleanskog ritma-i-bluza, memfiskog soula, prastare sving numere, hitovi iz šezdesetih, moćne power-pop pesame. Teme sa potpisom Čelentana, Hendla i Vivaldija, koje su takođe čule, ilustracija su apartnog izvođačkog senzibilteta.

Aleks Čilton se beogradskoj publici predstavio u nesvakidašnjem svetlu. Znali smo da je pionir belog soula, «najuticajniji rok muzičar posle Bitlsa», utemljivač intrigantnog rok žanra pod imenom «psychobilly», autor albuma «Sister Lovers», jedne od najboljih rok ploča ikad snimljenih, rodonačelnik power-popa. Čuli smo priče o njegovoj arogantnosti, nekomunikativnosti i ćudljivosti.

Tačno u pola deset na veliku scenu bioskopske dvorane Doma omladine stupio je decentno obučeni, kahektični tip sa cigaretom u ruci. Bio je to Aleks Čilton. Neupadljiva scenska pojava, nesigurno-sramežljivo-bojažljiv nastup i utisak fizičke i sviračke indisponiranosti nisu bili u skladu sa očekivanjima publike. Ironični, da ne kažemo sarkastični, odnos, prema samom sebi i muzici koja se svira, predstavljali su takođe iznenađenje.

Pokazalo se na kraju koncerta da su to elementi originalne izvođačke paradigme, koju je vešto konstruisao jedan, očigledno, u životu poraženi čovek, čija je karijera davno uništena, zdravlje ozbiljno narušeno, fantastičan glas ruiniran jeftinim duvanom i lošim alkoholom. Iz pozicije potpunog gubitnika, sjebanog na svim frontovima, Čilton pristupa muzici na način nepretenciozan, opušten i neobavezujući. Dezavuisanje većine koncertnih, muzičkih i izvođačkih pravila je, takođe, važan element tog pristupa, čija nagoveštena dijaboličnost ipak uspostavlja neku vezu sa famom koja prati ovog muzičara.

Numerom «Te-Ta-Te-Ta-Ta» iz repertoara njuorleanskog majstora Ernija Kej Doua (Ernie K-Doe) otpočeo je koncert. Opuštenost i bezbrižnost ovog napeva nagovestili su ono što Čilton želi da postigne tokom nastupa. Usledila je zatim «In The Street» iz repertoar njegove legendarane grupe Big Star. Ubrzo je došla na red i Kenerova numera «Sick And Tired» kojom je nije bila samo manifestacija savršene rokerske erudicije, već i izveštaj o zdravstvenom i mentalnom stanju izvođača. Opšte oduševljenje izazvale su pesme «When My Baby's Beside Me» i legendarana «The Letter» koju je snimio sa sastavom The Box Tops, kad je imao šesnaest godina.

U pratnji dvojice beogradskih muzičara Aleks Čilton je odsvirao jednočasovni set. Atmosfera je podsećala na neki njuorlenaski bar u kojem, u ranim prepodnevnim časovima, dok svi spavaju posle lude noći, neobavezno muzicira čovek koji se davno pomirio sa životnim porazima, u čijem mozgu, s vremena na vreme, ožive uspomene na nekadašnje dane slave i buntovništva. Beogradska publika je sa puno rafinmana prihvatila ovaka nastup, stvorila se lepa atmosfera. Prisutni su nesigurnu svirku razumeli kao metaforu o životu i njegovoj prolaznosti. Taj utisak je posebno naglasila numera «Thirteen» koju je Aleks Čilton, na bis, izveo sam. Nepodopšljiva lakoća sa kojom nosi teret sopstvenog gubitništva, demonstriran tokom sinoćnog nastupa, potvrdila je renegatsku reputaciju i imperatorski status.



Jedan od organizatora koncerta, Ivan Lončarević, na svom sajtu zabeležio je utiske o Chiltonovom boravku u Beogradu.

Bekstvo iz opkoljenog grada za vreme maratona pruža neviđene prilike da se sa nekim zaista upoznate i pričate o stvarima za koje inače nikada ne biste imali vremena. Ovoga puta, Aleksa nisam terao da sedi na zadnjem sedištu, kao što sam to učinio kada sam ga sa aerodroma vozio do hotela (možda sam ja lud, ali morao sam to da uradim; sad bar mogu da kažem da je pesma "Back Of A Car" skroz istinita /Sitting in the back of a car music so loud can't tell a thing, thinking bout what to say and I can't find the lines/ :)), ali uz malo sreće i dobre volje srpskih "imperijalnih ratnika", stigosmo do Surčina u rekordnom roku.

Aerodrom je, kao i obično, krcat raznim ljudima, od kojih neki čak i znaju gde idu... Dovoljno vremena za desetak cigareta, kafa, čajeva (za ljubitelje trivije – u pitanju je hibiskus) i ostalog. Ispred nas, u redu za čekiranje, Aleksovu pažnju privukla je "zanimljiva" jakna. Kažem mu da je "jakna" Halid Bešlić. Eto "zanimacije" sledećih sat vremena. Ako mislite da je prepev na engleski hita "Neću, neću dijamante", bio kraj mojih "muka", totalno ste “u krivu” . Rešio je da "zaskoči" Halida u avionu za Frankfurt i da se "povežu" preko Tita i Slobe.

Kupio je bedž sa Slobinom slikom i datumom njegove smrti, kao i priveske za ključeve sa Maršalom u unformi. Klasičan američki turista u zemlji "trećeg sveta". On se samo smeje i kaže: "Jesam". Pričao sam mu o turbo folku i "oduševljen" je istim. Kažem mu da Halid verovatno zna za "The Letter" i da je više ljudi u SFRJ obradilo tu pesmu. Recitujem mu Preletovu (?) verziju - i presrećan je... Žao mu je što je sjebao solo na koncertu, ali tako mu i treba "kada je pristao da je svira" (jer ga je Dragan "pritiskao").

Jutros ga je probudio Sting sa razglasa. Organizatori se spremali za početak maratona. "Možeš li da zamisliš gori način da te neko probudi? A spavao sam samo 2 sata zbog džetlega. Istina, to je duplo više nego dan ranije..."

Kažem mu da mi je u jednom "delikatnom" trenutku života njegova pesma "spasila život" (uz "Why Not Your Baby" Genea Clarka). Pita koja je pesma u pitanju i nada se da nije neko sranje. "Night Time". "Ok. Ta je dobra", kaže on. Dosta je negativan prema većini svojih poznatih pesama - "It's all crap". Međutim, "Music publishing is great thing". Kaže da od toga praktično živi poslednjih 5-6 godina. I to vrlo dobro u odnosu na to kako je bilo tokom osamdesetih. "I'm In Love With a Girl" su koristili u američkoj reklami za Heineken (koju nikada nije video), a od tih tantijema je lepo živeo skoro tri godine. I ta pesma mu je "užas".

Već 20 godina živi u Nju Orlinsu. Pre 10 godina "smišljeno" je kupio kuću na brdu, tako da je imao sreće da voda nije skroz uništila sve za vreme Katrine. Sve levo i desno od njega je poplavljeno.

Nije zadovoljan "povratničkim" albumom Big Star "In Space". Njegove pesme su mu "super", ostatak je "crap". "Ti mladi momci misle da sve znaju. Ja znam da ništa ne znam, a mnogo sam stariji od njih. Ali svako to mora sam da otkrije". Slažemo se da je Ken Stringfellow "lajavi krelac" i "magnet za žene"... U Memfisu završava ovu turneju, koncertom Big Star. Ne veruje da će opet sarađivati na novom albumu. Mnogo mu je naporno, a i misli da je suviše mator... Ne odbacuje mogućnost da se povremeno sastaju da sviraju manje turneje...