Dani Klajn: Zaključajte papu i idite s bogom

Dani Klajn ne veruje u boga. Nikada nije ni verovala u njega, priznaje, iako je on na neobičan način obeležio njen život. Od kraja osamdesetih pa sve do danas ona je prva asocijacija na pomen benda “Vaya Con Dios” (španski: Idi s bogom). Belgijanci koji pevaju na engleskom i francuskom, imaju špansko ime i sviraju muziku koja spaja najrazličitije pravce, 2013. godinu provode na oproštajnoj turneji u okviru koje 12. oktobra nastupaju u beogradskoj Kombank areni.

Uprkos tome što joj ovo nije prvi put da nastupa u Srbiji, na pitanje čega se seća iz naše zemlje kurtoazno odgovara da pamti lepe trenutke i dobre ljude,kako se uvek lepo provela kada je bila u Srbiji i sve tako redom... Tek negde nakon pola sata našeg razgovora, usred za to sasvim nevezane priče, prisetila se male balkanske zemlje.

“Jedna stvar koju pamtim jeste to da u Srbiji još uvek imate dobar paradajz. Imate još uvek dobar sir. Ne odustajte od toga”, uzbuđeno je rekla dodajući, “Kada idem u te predele, hrana i dalje ima ukus koji je imala kada sam ja bila mala. Paradajz, papričice, luk, sir… Ovde u Belgiji stvari više nemaju ukus. Znate zašto? Kada ljudi idu na pijacu i biraju paradajz, oni će izabrati onaj najlepši, koji je savršen. Onda ljudi koji proizvode paradajz razmišljaju: ‘Ako oni hoće savršene plodove, mi ćemo ih učiniti savršenima.” Potom u njih stavljaju brojne stvari kako bi ih proizveli što više. I na kraju dobijete proizvode koji mogu da traju dugo, mogu da putuju ko zna odakle… Dobijete vi savršeni paradajz, ali on više nema ukus. U tome je poenta sa savršenstvom - dosadno je.’”

Ni život Dani Klajn, kao ni karijera benda “Vaya Con Dios” nisu savršena priča. Dok ispija čaj, kamilicu sa limunom, u “Griniču”, jednom od poznatijih belgijskih pabova koji je zadržao čuveni art-deko šarm, priseća se kako je tu ranije dolazila sa dedom dok je on igrao šah i kako tada nije shvatala zbog čega ljudi igraju tu igru i kojoj prođe i pola sata a da se ništa ne desi. Priseća se i kako je godinama radila u sličnim restoranima, trudeći se da zaradi novac za sebe i svog sina.

Klajn je, zapravo, pokušavala skoro deceniju i po da se probije na muzičku scenu, u međuvremenu radeći različite poslove. Bila je čistačica, prodavačica, konobarica, sekretarica u advokatskoj kancelariji. Priznaje da je tada obavljala sve te, ne tako dobro plaćene poslove, jer nije imala fakultetsku diplomu. Na kraju razgovora, nakon što se oduševljena vratila iz toaleta, kroz osmeh primećuje:

“Jeste li videli kakav toalet imaju? Pa ono je palata… Mogli smo slobodno i tamo da radimo intervju! I tako je čisto… Znači da je neko dobro obavio svoj posao.”

Foto: Mihailo Milovanoviæ

Ipak, dani čišćenja sada su daleko iza nje. Sve se promenilo krajem osamdesetih, kada je zagazila u tridesete, i po prvi put počela da zarađuje od muzike. To je, uočava sada, jedan od najvažnijih trenutaka u karijeri svakog muzičara. Na poziv drugarice, nastupila je na otvaranju jednog butika sa prijateljima Dirkom Skaufom i Vilijem Lambregtom.

“Okupili smo se prvi put na probi i uvežbali smo dve pesme Bili Holidej i jednu pesmu Edit Pjaf… Ili je bilo obratno, čini mi se dve Edit Pjaf i jednu pesmu Bili Holidej”, nije više ni tako sigurna. “Moja prijateljica je mislila da Vili i Dirk izgledaju veoma dobro, imaju specifičan izgled, što je istina. Spoj nas troje, ispostavilo se, bio je veoma magičan. Zaista nam se sve to svidelo. Odlučili smo da nastavimo saradnju, počeli smo da sviramo i tako je nastala pesma ‘Just a Friend of Mine’.”

Bio je to njihov prvi veliki hit koji ih je dovezao do top lista u Francuskoj i Belgiji. Od tada je njen život bio vezan isključivo za muziko, iako je svega nekoliko dana pre tog prvog nastupa sumnjala u to da bi trebalo da se bavi muzikom.

“Tada sam imala veoma težak život i bilo je trenutaka kada sam pomislila kako me muzika neće odvesti nikuda. Ali nešto u meni je govorilo da ne bih mogla da se bavim ničim drugim u životu. Na kraju morate... Ma, zapravo ne morate ništa u životu. Ali ja sam pratila to što sam osećala unutra, htela sam da probam i mislila da ako to ne uspe, naići će nešto drugo. Na kraju se ispostavilo da je to bilo to.”

Foto: Mihailo Milovanoviæ

Od hita “Just a Friend of Mine” do oproštajnog koncerta prošle su godine i godine, a “Vaya Con Dios” je ponovo osvajao top liste hitovima “Nah Neh Nah”, “Puerto Rico”, “Don’t You Cry for Louie”, “Johnny”, “What’s a Women”… Sve te pesme sviraće i na beogradskom koncertu. U jednom trenutku razgovora o tome kako izgledaju ti oproštajni koncerti, Klajn počinje da govori o tome kako ne voli da nastupa u velikim, betonskim dvoranama, u kojima se održavaju razni sportski događaji. Da li to znači da će i koncert u Kombank areni biti neprijatno iskustvo?

“Mnogo je lepše da dođete na svirku i pijete kafu u kafeu koji je kao ovaj, sa divnim dekorom, nego da idete u te betonske hale. Ipak, nekada morate da se prilagodite promenama u društvu, kao i ekonoskim promenama”, sasvim trezveno objašnjava. “Nas bude i po devetoro, desetoro na sceni. Sve te ljude morate da platite, tehničare takođe. I morate da ih platite pristojno, jer oni takođe moraju da plate svoje račune i da kupe hranu za porodicu.”

Kao omiljena mesta za nastupanje izdvaja mala pozorišta, ali još jednom dodaje da je oproštajna turneja u takvim uslovima nemoguća. Zbog toga su velike dvorane najbolje rešenje, kaže, jer tako svi koji žele mogu da dođu i poslednji put čuju pesme koje su voleli. Potom je usledeo još jedan racionalan odgovor. Na pitanje koliko je teško uspostaviti kontakt sa publikom koja je rasuta po velikoj dvorani, Klajn odgovara:

“Mislim da ne treba uspostavljati lični kontakt sa publikom. Publika je grupa ljudi. Ne možete imati kontakt sa svakim ponaosob. Ono što možete da uradite jeste da kada nastupate date nešto, izrazite nešto što imate u sebi. Neki ljudi će to da prime, neki ne. Ja dajem ono što treba da dam na sceni. Kada to završim, nemam kontakt sa publikom. Ne družim se sa njima, nemam taj fejsbuk ni tviter, mrzim to. Ljudi dođu, ja im dam nešto, i ukoliko to prihvate, učiniće me srećnom. Kao što se i ja nadam da ću njih usrećiti.” Baš kao što misli da ne treba da uspostavi lični kontakt sa publikom, da ne pokvari magiju koju donosi njena muzika, tako ni ona nije želela da upozna svog omiljenog muzičara, Boba Dilana. Njegove ranije albume, naročito “Desire”, i danas neprekidno sluša. Poseduje kolekciju njegovih ploča, obožava njegove tekstove i tvrdi da je njegov pogled na svet sve, samo ne ne besmislen.

“On vidi stvari onakvim kakve one jesu. Ali ne, nemam baš želju da upoznam njega, niti ljude čijem se delu divim jer često nalazim velike razlike između toga ko je ta osoba i šta predstavlja njegova umetnost. Nisam toliko zainteresovana za upoznavanje ljudi zato što mi se sviđaju njihove slike, zato što volim njihovu muziku... Ako volim njihovu muziku, kupiću njihov album i zadovoljna sam time. “

Hm, da li to onda znači da postoji veliki jaz između onoga što je “Vaya Con Dios” i nje kao Dani Klajn?

“Postoji razlika, i to je jedan od razloga zbog kojih krećem na oproštajnu turneju. Znate, ja imam šezdeset godina. Još uvek sam ista osoba, ali više nemam iste želje kao kada sam imala trideset godina. Zato više ne mogu da pevam iste pesme koje sam pevala kao mlada, jer su to bile pesme o snovima koje sam imala tada, a ne o ovim sadašnjim. Tako da, jesam ista osoba, ali sam se i promenila u nekim aspektima. Ostarite, ne očekujete od života ono što ste imali sa dvadeset, trideset ili četrdeset godina. Svaki period u životu ima svoje želje…”

Kako to onda izgleda to kada danas peva pesme koje je napisala pre dvadesetak godina, i koje su je proslavile?

“Pevam te pesme, ali imam sasvim nešto drugo na imu. To je još jedan od razloga zbog kojih je ovo oproštajna turneja. Ne mogu da nastavim da pevam o stvarima u koje ne verujem. Pevam te pesme jer one daju ljudima osećaj zadovoljstva, jer su ih oni slušali, za neke ljude te su pesme imale važnu ulogu u životu. Nekada nam te pesme pružaju i osećaj sigurnosti, osećamo se bezbedno kada čujemo da je i neko drugi prošao kroz iste stvari kao mi. Zbog toga pevanje tih pesama ima smisla.” Još jedan način da zatvori važno poglavlje svog života bilo je pisanje memoara, u kojima je otvoreno progovorila o svemu što je proživela. Tvrdi da je bila veoma iskrena u svemu što je napisala, ne pokušavajući da preinači detalje iz svog života koje brojne zvezde pokušavaju da sakriju. Da, volela je da ide na žurke, kaže čak da je bila “party beast”, imala je brojne poroke ali je na vreme prestala sa njima, ni estetska hirurgija joj nije strana, ali sada shvata da se starost ne možete izbeći, i da joj je drago da je na vreme shvatila da ne želi da izgleda kao starica sa dvostruko većim usnama i grudima.

Ali mnogo teža bila su priznanja o ličnim problemima i načinima na koje se sa njima suočavala. Zbog toga je i objavljivaje memoara moralo da čeka pravi trenutak.

“Čekala sam dok moji roditelji ne preminu. Znate, mislila sam da nema svrhe…”,zastaje usred priče gledajući oko sebe, u rasvetu po plafonu, pa dole na parket, kao da traži prave reči u nekom skrivenom kutku restorana.

“Kada dođete do kraja života, neke stvari ne možete da promenite, nemate vremena za to. Moj sin odbija da pročita knjigu, i ja mogu da shvatim tu njegovu odluku. To je nešto što sam uradila pre nekoliko godina, i iskrena da budem, to je nešto o čemu više ni ne razmišljam. Ali tada sam morala to da uradim. Ne možete svetu ni sve objašnjavati. Morala sam to da uradim, uradila sam, drago mi je zbog toga, i to je to.”

Karijera u bendu “Vaya Con Dios” donela joj je nebrojeno mnogo lepih trenutaka, čak se u jednom trenutku osećala, kako kaže, kao da je Mik Džeger u Stonsima. Po prirodi je, tvrdi, veoma znatiželjna, pa je svaku turneju koristila da upozna nove zemlje i otkrije nove stvari.

“Kad god sam imala vremena, kada prvi put dođem u neki grad, trudila sam se da malo šetam, da osetim to mesto, odem u neki muzej. Trudila sam se da idem u biblioteku, da vidim koji su važni lokalni pisci, kako bih ih kasnije pronašla na svom jeziku. Trudila sam se da otkrijem lokalnu muziku. Trudila sam se. Nisam uvek uspevala niti imala vremena za to, ali kada jesam, to je bio deo karijere koji sam veoma volela. Dolazila sam u kontakt sa delovima sveta koje ne bih verovatno obišla da se nisam bavila muzikom.” Međutim, uz sve te lepe, nisu izostajali ni mračni trenuci. Nedugo posle prvih uspeha, tadašnji član benda i njen prijatelj Dirk Skauf upao je u problema sa drogom. Kratko i jasno Klajn objašnjava da je to bio težak period, ali da je morala da raskrsti sa njim jer je postao nemoguć za saradnju. Nekoliko godina kasnije Dirk je preminuo od predoziranja, i to je bio težak udarac i za nju i za bend. Turneje na koje su išli bivale su sve iscrpljujuće a obaveze sve brojnije… Uz sve to, samoća je postala njena glavna saputnica.

“Istina je da kada ste pevač, morate da se suočite sa samoćom. Velikom samoćom. Muzičari izlaze posle koncerta, piju, traže žene, rade svoje stvari… Ali, kada treba da vodite računa o svom glasu, morate da idete ranije na spavanje, ne možete da idete na bučna mesta jer ćete tamo morati da pričate glasno. I u jednom trenutku morate da naučite da budete sami. Meni je trebalo mnogo vremena i bilo je jako bolno.”

Kako se suočiti sa tim? Smatra da i ne postoji tu veliki izbor. Shvatila je da je situacija naročito zabrinjavajuća kada je zbog velikog stresa izgubila kosu, pa je odlučila da se krajem devedesetih, na vrhncu slave, povuče sa scene.

“Ono što je bilo važno u mom životu jeste to da sam dugo vremena išla na pishoanalizu. Godinama. Bila sam depresivna. I bila sam depresivna mnogo vremena pre nego što sam prepoznala to stanje. U jednom trenutku bila sam zabrinuta za svoj opstanak. Morala sam da posetim nekog tim povodom. Nisam mogla da pronađem izlaz. To je pitanje opstanka. Ne idete na psihoanalizu iz zabave, idete kada shvatite da ne postoji drugi izlaz.” U svemu tome pomogla joj je muzika, ali i smeh. “Oduvek sam volela da se smejem i nadam se da će tako biti do mog poslednjeg dana”, dodaje. Više ne piše pesme, a i kada bi ih pisala, tvrdi da to sigurno ne bi bile pesme o ljubavi.

“Ljubav? Šta je to ljubav? Ah… Svi pričaju o ljubavi. Mislim da kada govorimo o ljubavi, to su najčešće u pitanju požuda, privlačnost, želja za posedovanjem druge osobe. Dakle, šta je ljubav? Ja mislim da ono što je za mnoge ljubav zapravo nema nikakve veze sa ljubavlju.”

Pa šta je onda ljubav?

“Mislim da je ljubav poštovanje. To je najčistiji oblik poštovanja. Ne verujem ni u brak. Kako možete nekom da obećate da ćete biti verni, da ćete uvek biti tu, da se nećete promeniti… Jer u tome je poenta. Mi se menjamo. Život nas menja. I u jednom trenutku ta osoba koja je bila divna kada ste imali dvadeset, trideset godina, hoće da krene na jednu, a vi na drugu stranu. Zašto bismo onda morali da se držimo zajedno dok nas smrt ne rastavi. Ne verujem u brak. Verujem u poštovanje. Poštovanje se krije u tome da prihvatate da će osoba uz vas u nekom trenutku imati drugačije prioritete. Mislim da obećanje prave, večne ljubavi nije realistično.”

Ono što je danas inspiriše i što uvek može da je nasmeje jeste apsurd. Iako se nama u Srbiji čini da nema apsurdnije zemlje od ove, ona tvrdi da je Belgija bez premca.

“Pa ovo je zemlja nadrealizma!” Inspirišu je i knjige, tvrdi kako obožava da čita. Od onih pisaca koji su promenili njen život, na prvom mestu izdvaja Sartra.

“Sartr mi je promenio život kada sam imala trinaest godina. Devojka koja je živela tada iznad nas bila je malo starija i stalno je čitala knjige. Jednog dana mi je rekla: ‘Pročitaj ovo’, i tako sam pročitala ‘Zid’ i to mi je promenilo život. Mogla sam da osetim kako u mojoj porodici, u mom okruženju, sve teče glatko, ništa se ne dešava. To je bio period nakon rata, kada ljudi žele da sve bude mirno jer su imali dosta muke pre toga. Sve je bilo po pravilima, ustaljeno, sve ste radili na isti način. Mogla sam da osetim da se život ne sastoji samo od toga, već da postoji nešto mnogo više. Kada sam pročitala “Zid” uvidela sam da se dešava još mnogo toga, da ništa nije kao što izgleda.”

Trenutno čita seriju knjiga “Tiboovi” francuskog pisca Rožea Martena di Gara, koja govori o životima dva brata u osvit Prvog svetskog rata.

“I znate šta je izvanredno? Ti opisi, psihologija likova je neverovatna, kao i opis situacije pre Prvog svetskog rata. I znate šta je zastrašujuće? To što se svi opisi, sve što je opisano u društvu, podseća na ovo naše vreme. Tako da, malo sam uplašena kada je u pitanju ono što budućnost nosi. Nisam sigurna da će ovo primirje trajati zauvek. Ovo što sada imamo, ratove na sve strane, tu su Al Kaida, Sirija, Iran, ruska armija, Amerika… Sve je to… Ne znam, mislim da je zastrašujuće. Pogledajte sada Siriju. Ono što me najviše plaši je to koliko glupi ljudi nekada mogu da budu. Kakve glupe reakcije imaju? Juče sam sa prijateljima pričala o tome. Neki su za Palestinu, a neki su za Izrael. Šta oni uopšte znaju o tom konfliktu?! Mislim da bis vi trebalo više da pazimo na sebe, da radimo na sebi, i svet možda postane bolji. Ali dok god se borimo idejom protiv ideje, za nekakve príncipe…“

Foto: Mihailo Milovanoviæ

Šta umetnik može da uradi po tom pitanju?

“Isto što može i običan čovek. Da radi to što radi i da radi najbolje što ume. Znate, ja ne želim da se igram Isusa. Kada vidim šta Bono radi, mislim da je to smešno. Mislim, zašto se on stavlja u situaciju u kojoj će da kaže ljudima šta je dobro a šta je loše. Ne… Mislim da svi treba da radimo na sebi.”

Odmah se ograđuje, tvrdeći da se bilo ko kao osoba može politički uključiti i deliti sa drugima pogled na svet, ali da svako treba da ima na umu da ne vredi više od bilo koga drugog.

“Mislim da treba zaključati ljude koji misli da vrede više od drugih ljudi. Mislim da bi trebalo da zaključaju i papu. Kako vi možete da kažete da predstavljate boga na zemlji. Ko ste vi da to kažete? Kako možete da vodite ljude, da budete predsednike i da im govorite šta da rade. Obamu bi takođe trebalo zaključati”, žustro priča polako se smešeći. “To je šala naravno, ali razumete šta hoću da kažem. Kako možete da imate toliko velik ego… Znate, malo skromnosti ne bi bilo na odmet.” Čak ni novoizabranog papu ne smatra pozitivnim junakom, uprkos tome što se, bar prema slici koja se predstavlja javnosti, on nameće kao papa koji može da promeni stvari.

“Menja li ih? Kako ih menja? Lako je da izdaje svakava saopštenja, ali on i dalje stoji tamo u smešnoj haljini. Kada je bio proglašen papom, imali ste sve one poglavare, važne ljude sa smešnim šeširima. Zar ne možemo to da promenimo ? Za njega kažu da je “papa koji predstavlja siromašne”. Da li znate koliko novca koštaju njegovi kostimi. To je presmešno. Mislim se, dajte…”

Ipak, ponavlja kako nema ništa protiv religije i ne želi da je neko pogrešno shvati.

“Ja samo verujem da niko ne bi trebalo da govori u ime boga. Ako verujete u boga, verujte, to je vaša lična stvar i veza sa njim. Ali mislim da niko nije odabran da u ime nas govori sa njim.”

To ne znači da je često nisu pogrešno shvatali i dovodili u vez usa religijom. Kako i ne bi, kada peva u bendu koji se zove “Vaya Con Dios”.

“Najzabavnije nešto što mi se desilo bilo je tokom snimanja jedne televizijske emisije. Izvodili smo jednu našu pesmu, a jedan od gostiju u studiju bio je sveštenik koji je radio sa zatvorenicima. U jednom trenutku pauze ljudi su se okupili da nešto jedu i popiju, i on je prišao meni i rekao: ‘Dobar dan, sestro.’ Bio je obučen kao sasvim običan mladić, u kožnoj jakni, nije imao onu pravu svešteničku odoru. I rekao mi je: ‘Dobar dan, sestro.’ Mislio je da sam njegov alter ego, ženska verzija. Ali ne, ja ne verujem u boga, što ne znači da ne postoje pravila. Mislim da postoje osnovna pravila koja bi svi trebalo da poštujemo kao na primer da ne ubijemo nikoga, da ne krademo, da poštujemo druge. Ali ne verujem u boga.”

Foto: Mihailo Milovanoviæ

Šta je sa pravilima u muzici? Muzika benda Vaya Con Dios ukrstila je mnoge sasvim različite pravce. Da li je “Vaya Con Dios” nekada imao problem zbog toga, jer kritičari nisu mogli nigde da ih svrstaju?

“Činjenica da smo mešali toliko žanrova, da smo pevali na francuskom, engleskom, imali špansko ime, zbunila je sve. To je bio jedan od razloga što nikada nismo uspeli da potpišemo ugovor u SAD. Bili smo nekoliko puta tamo, pozivao nas je i Dejvid Gefen. Mislili su: ‘Ooo, oni se dobro prodaju u Evropi, snimili su mnogo albuma, možda možemo da uradimo nešto sa njima i zaradimo još novca ako bi objavljivali i albume u SAD.’ Ali problem sa tamnošnjom industrijom je u tome što je sve kategorisano. Ili ste folk muzičar, ili ste reper, ili ste roker. Ne postoji mešanja. Tako da nisu mogli nigde da nas smeste. Govorili su nam: „Kako možemo da radimo sa vama ako ne možemo da vas svrstamo u jednu od kategorija. Ne možemo da prodamo konačan proizvod, jer to smo mi za njih – proizvod. Pitali su nas da li želimo ipak nešto da uradimo, ali je trebalo da ponovo snimimo jedan album od početka, sa američkim producentom, da promenimo tekstove pesama kako bismo bili više američki. Želeli su da promenimo sve i ja sam rekla: ‘Ne.’ Ja nisam Amerikanka. Zašto bih morala da menjam ono što jesam samo da bih prodala još ploča. Ne, nisam želela da prodam svoju dušu. Nikad ne bih mogla to.”

Ni trenutno aktuelnom muzičkom scenom nije oduševljena. Kaže kako muziku sluša najviše dok vozi, pa tako čuje i nešto od novih trendova. Mada, sve joj to zvuči kao nasilno cepanje starih radi stvaranja novih žanrova. Prati i preporuke na svom ajpedu, ali kada želi da sluša nešto za svoju dušu, uglavnom je to klasika. I Bob Dilan, naravno. Unapred upozorava da zbog toga ni ne voli da daje savete mlađim kolegama. Sve što može da im poruči jeste da se ne plaše da krše pravila. Kršenje pravila je dobro, smatra, sve dok ne povređujete druge. A saveti…

“Mislim da savete možete pronaći u knjigama. Možete ih dobiti odlične savete i od vaših taksista. Ti vam ljudi nekada kažu stvari koje su neverovatne.”