Sleš: Uvek mora da postoji izazov!

Bilo da volite ili ne volite hevi-metal, hard rok ili Guns’n’Roses, nekako je red da znate ko je Sleš - jedan od najcenjenijih i najvoljenijih gitarista našeg vremena, prava old skul rok zvezda, ‘vlasnik’ čuvenih rifova i solaža u himnama ‘Sweet Child of Mine’, ‘Welcome To the Junge’, ‘Paradise City’ ili ‘November Rain’..

Njegov svirački stil i imidž odavno su nadmašili granice žanra u kom se proslavio, a najšira publika mogla je da čuje za njega u nekim od velikih svetskih pop hitova. Posle avanture sa Slešovim Snakepitom i all-star Velvet Revolverom, prošle godine je objavio prvi solo album ‘Slash’ na kom su gostovali Ozi Ozborn, Igi Pop, Kris Kornel, Lemi, Dejv Grol, Adam Levin, Fergi kao i Majls Kenedi, koji je i glavni pevač na aktuelnoj turneji, koja se završava koncertom u Beogradskoj areni 31. jula.

B92: U muzičkom biznisu si skoro 30 godina, a tek prošle godine objavio si prvi solo album. Zasto si čekao toliko dugo?
Sleš (Saul Hudson Slash): Ranije uopšte nisam razmišljao o solo karijeri. Nije me zanimalo da budem glavni i da kontrolišem sve oko sebe. Oduvek sam bio deo benda, a bilo ih je dosta. Moguće je da sam se zasitio te dinamike i atmosfere grupe do te mere da sam konačno poželeo da uradim nešto sam, a da ne moram nikome drugom da polažem račune i da ne moram da se uklapam u tuđu viziju. I to je u osnovi to - jednostavno sam želeo da nešto uradim sam za sebe.

Kako to da se nisi odlučio i da pevaš?
Umem da pevam, čak imam i ono što mnogi smatraju pravim rokerskim glasom, ali ne uživam dok to radim. Kada slušam ljude koji žive od pevanja, tačno osetim da se oni lože na to, uživaju. Ja baš i ne volim pevanje. Ima još jedna stvar, ja sam previše introvertan da bih mogao da izađem na binu i glasom ’istresem’ svoju dušu pred publiku. Ali kad to gitara radi za mene, nemam nikakav problem. Takođe, nisam želeo ni da snimim album na kome pevanje neće biti ni približno dobro kao sviranje gitare, što se često desi kada gitaristi objave solo albume – da ne bude da je svirka poenta, dok je pevanje tu reda radi. Za mene, pevanje je verovatno najvažnije, a gitara je tu da prati i dopunjava.

Ali ima i primera gde je to odlično usklađeno – Džimi Hendriks, Erik Klepton, Ričard Tompson...
Naravno, ima puno odličnih gitarista koji su se snašli i sa pevanjem - Džimi Hendriks je to radio savršeno, a ni on nije nešto voleo da peva. Rori Galager, Erik Klepton - naravno, Bi Bi King, mnogi bluz gitaristi, naročito crnci, su to radili sa lakoćom i bili su redom fantastični, ali njih ne računam. Ali u rokenrolu ima puno sjajnih gitarista koji nisu tako dobri pevači, ali ih neću imenovati... Evo, setio sam se i Džoa Volša koji je podjednako dobar gitarista i pevač.

Kada uzmemo u obzir s koliko si muzičara, poznatih i nepoznatih, iz svih mogućih žanrova, sarađivao, čini se da si mogao da pozoveš koga poželiš da peva na tvom albumu. Kako je izbor pao baš na ovih petnaestak ljudi koji su gostovali na ploči?
Dok sam pisao instrumentalne delove pesama, razmišljao sam čiji vokalni stil ili senzibilitet bi mogao da se složi, uklopi u njih. Po tome sam i birao pevače. Svaka pesma je bila gotovo napisana za određenog pevača.



Zadovoljan si kako je to ispalo?
Da, veoma. Za jednu potencijalno katastrofalnu ideju, koja je imala puno ’pokretnih’ delova, i sam sam bio iznenađen kako je sve lako leglo na svoje mesto. Pevači su uradili sjajan posao, i oduševilo me koliko su svi bili prirodni i opušteni u studiju.

Još jedan problem koji može da se pojavi kada je takav koncep u pitanju su koncerti. Ti si se na ovoj turneji ipak odlučio samo za jednog pevača, Majlsa Kenedija, a nastavićete saradnju i u studiju na tvom novom albumu, gde će on biti glavni vokal.
Majls je bio jedan od retkih ljudi koje sam pozvao, a da nisam bio upoznat sa njegovim prethodnim radom. Ime mi je bilo poznato, jer se on pojavljivao na audiciji za Velvet Revolver. Onda se pročulo da ga zovu Led Zepellin i baš sam bio zaintrigiran. Tokom pravljenja albuma, ostale su dve pesme koje nisam ’dodelio’ pevačima, ni sam ne znajući ko bi ih najbolje otpevao, pored svih tih silnih ljudi koje sam mogao da pozovem. Onda sam pomislio, hajde da se malo kockam, pozvaću tog Majlsa Kenedija, pa šta bude. Poslao sam mu muziku i bio sam oduševljen kako je on to otpevao, tako da je jedna od pesma ’Starlight’ odmah završila na albumu. Kasnije smo snimili još jednu, ’Back to Kali’ . On je vrlo prijatan i drag momak i pošto smo odlično sarađivali, odlučio sam da ga pozovem na turneju jer sam imao neki osećaj da sa lakoćom može da otpeva sve pesme Guns’n’Roses, Snakepit, ceo moj album i čak neke pesme Velvet Revolver. I ispostavilo se da sam u pravu – znam malo pevača koji bi mogli da otpevaju sve to. Pošto smo na turneji već godinu dana, razvili smo dobar odnos, tako da sam nove pesme počeo da pišem imajući u vidu njega kao pevača. Na jesen, kad se završi turneja, ulazimo u studio i snimamo novi album.

Pričali smo o pevanju, a kakav je za tebe značaj ostalih delova pesme (tekstova, aranžmana, izbora drugih instrumenata), koji se ne tiču direktno tvoje sviračke veštine? Samim tim što nisi rešio da objaviš album sa instrumentalima, računam da je format rok pesme važan za tebe..
Ja ne pripadam onoj školi učenja koja se zalaže za više i više sviranja. Volim da džemujem, ali instrumentalni albumi su mi zaista dosadni. Odrastao sam na pravovernoj rok pesmi i za mene je gitarska solaža samo deo jedne skladne celine. Na ovom albumu snimili smo samo jedan instrumental sa Dafom i Dejvom Grolom, i ne bih voleo kada bi bilo više od toga. Džef Bek je recimo uspešano u tome, i ja volim kako to zvuči ali često dok slušam njegove albume poželim da čujem glas. A mislim da Džef ima veći promblem sa pevačima od mene, tako da je verovatno u fazonu, ’Ma zajebi, ja ću ovo sam da odradim..’

Od početka karijere si se nametnuo ne samo kao sjajan gitarista, već si i imidžom skrenuo pažnju na sebe – ti definitivno imaš harizmu prave rok zvezde. Koliko se razlikuje to kada si ’samo’ gitarista u nekom bendu (mada ti to realno nikad nisi bio) i sada kad si ’šefa parade’, a i dalje gitarski heroj?
Za mene je veliki kompliment kad mi kažu da posedujem kvalitet ’zvezde’, ali to u stvari nije istina. Kad sam tek počinjao, sa Gansima, bio sam definitivno najmlađi i najpovučeniji od svih, u pozadini. I pošto sam smatrao da mesto glavnog gitariste pored veštine doprinosi i imidžu benda, malo po malo sam počeo da se isturam u prvi plan zajedno sa Akselom, a ubrzo mi se i Daf priključio. Sva trojica smo uspeli da se nametnemo, dok Izi nije mario za to. Ali ranije, uopšte nisam bio u tom fazonu, bio sam samo glavni gitarista, pisao sam neke pesme, skakao sam tu i tamo na koncertima, ali nisam se trudio da postanem ’faca’ u bendu. Godinama kasnije sam od običnog gitariste postao ’zvezda’ ali to je došlo nekako spontano. Tako da i danas kad je moj tzv. solo angažman u pitanju, volim da prepustim pevaču da bude glavni na bini - ja se tu, naravno, šetam, odradim svoje, ali za mene je fokus uvek na pevaču.



Kako si sticao samopouzdanje tokom godina, i kao muzičar i kao javna ličnost?

Ma i dalje sam u strahu. Pazi, ja imam muda, umem da stisnem petlju i uradim to što treba, ali i dan danas osećam nervozu pre svake takve situacije. Tako da ne bih rekao da imam neko samopouzdanje, više je to ’bacanje u vatru’ – nateram sebe da budem najbolji što mogu u onom u čemu sam se zatekao. Takav stav je dosta uticao da se menjam tokom godina. Ali van toga, i dalje sam prilično nesiguran, drmaju me nervoza i anksioznost, ali kad izađem na scenu, obuzme me nešto što ne mogu da kontrolišem. Mislim da sam ja dosta drugačija osoba na bini nego van nje.

Kako je Les Pol (Les Paul) postala ’tvoja’ gitara?
Sasvim je spontano došlo do toga. Moja prva električna gitara je bila Les Paul kopija. Tokom godina ekperimentisao sam sa različitim gitarama, ali me kod Les Pola uvek iznova osvajao izgled. Kad sam počeo da sviram, nisam imao pojma kakav zvuk ima koja gitara. Definitivno sam je birao na osnovu izgleda. Među gitaristima koje cenim, nekolicina svira Les Pol i taj zvuk zaista volim. Što sam bivao iskusniji, sve mi je više prijao njegov zvuk, u odnosu na sve ostale. Posle nekoliko godina bilo je jasno da je to moja gitara. Dakle, nije tu bilo nikakvog plana ili predumišljaja, estetski element je bio presudan, a ostalo je sve došlo prirodno. U studiju sam povremeno svirao i druge gitare Bi Si Rič (BC Rich), Greč (Gretsch), razne vrste Fendera, ali samo kad želim da dobijem taj konkretan zvuk u nekoj pesmi. Međutim, vremenom sam shvatio da više volim da sve te efekte dobijem na jednoj gitari, nego da menjam nekoliko različitih. Tako da poslednjih šest godina sviram samo tu jednu.

Koliko ih nosiš sa sobom na turneju?
Nosim četiri glavne i četiri rezervne, što i nije tako puno. Na poslednjoj turneji sa Velvet Revolver nosio sam oko osamnaest.

Reci mi nešto o odnosu talenta i vežbanja, kako da nadahnuta veština ne postane dosadna ’umetnost’. Kako si uspeo da sve ostane zabava, da ne shvatiš svoj talenat previše ozbiljno?
U svemu što radim u muzici mora da postoji neki izazov, potrebno je da osetim uzbuđenje prilikom otkrivanja nečeg novog. S druge strane, mora da postoji nešto što će da mi drži pažnju. Sve počne od trenutnog nadahnuća, ali mora da se spakuje u jednu prijemčivu formu, kao što smo ranije pričali - mora da ima početak, sredinu i kraj - kroz aranžman rok pesme. Taj praktični deo priče je važan. Normalno je da prvo istražuješ, vežbaš, trudiš se da isprobaš što više rešenja, ali je na kraju presudno da napraviš izbor i definišeš to svoje iskustvo. Što se tiče same gitare, to je ’igranka bez prestanka’. Trudim se da pre svakog koncerta vežbam kako bih zvučao najbolje moguće, jer sam u suštini veoma nesiguran gitarista. Potrebno mi je puno koncentracije i fokusiranja. Dakle, izgled može da prevari.

Jelen Live i Arena Beograd vam predstavljaju gitarsku ikonu SLEŠA u Beogradskoj areni, u nedelju 31. jula od 20h, čime potvrđuju imidž prepoznatljiv po dovođenju atraktivnih svetskih, regionalnih i domaćih izvođača! Kao predgrupa nastupiće domaći pank rok bend Tea Break.