Duško Gojković ponovo svira u Beogradu

Atmosfera je bila opuštena, ali se osećalo da sešn nije završen. Ispivši džin i tonik, Duško se popeo na ono što se u klubu Plato zove binom i odsvirao nekoliko stvari. Ne sećam se kojih. Ali ih nikada neću zaboraviti. Od tog vremena ne propuštam Duškove koncerte. Čekam da čujem one stvari, odsvirane za tridesetak još budnih ljubitelja te noći u Platou, koje pamtim kao jedno od najjasnijih iskustava u vezi muzuke uopšte.

Slično mi se deslio na još nekim konceratima, ali nikad tako jasno kao kada je Duško svirao trubu na tri metra od nas. Posle je popio još jedan, možda i dva džin tonika, prošao kroz kraću razgovorljivu fazu, da bi najzad saopštio da mora na spavanje. Moj drug je sve vreme uz sebe stiskao najnoviji Duškov albub „Soul Connection“ koji mu je bard potpisao sa posvetom. Ako nešto pamtim od te večeri osim muzike koja me je ponela kao da sam perce, onda je to demode tzv. džez sako žućkasto sive boje na kvadratiće, zaštitni znak Duška Gojkovića, i pomalo bedan osećaj jer nisam imao para da kupim novi „Soul Connection“ CD, pa da i ja imam ploču sa posvetom jednog od istinskih džez velikana.

Velikan ponovo svira u Beogradu. Duško je, davno već brend, jedan od onih retkih za koje važi da je svetski, ali i naš. Nema, od onih ma koliko opskurnih, pa do najzčajnijih, džez enciklopedije koja nema stavku: Duško Gojković. Spisak muzičara sa kojima je Duško svirao je izvod iz „Ko je ko u džezu“: Miles Davis, Dizzy Gillespie, Gerry Mulligan, Sonny Rollins, Duke Jordan, Slide Hampton, Chet Baker, Stan Getz.



Nabrojani, iz opravdanih razloga, neće sutra svirati uz Duška. Ne brinem za njega, a ni za to kako će koncert da ispadne: svira Duško Gojković. Ukoliko ima potpuno neupućenih u Duškov rad, skoro da im zavidim. Osećaće se kao ja kad sam po prvi put poslušao kako Duško Svira (veliko slovo nije štamparska greška). Tačno je, za Majlsa bih prodao i oca i majku, a Duško se sentimentom svog instrumenta naslanja na Majlsov glas. Štos zbog kojeg je Duško Gojković postao toliko priznat je baš u tome: on nastavlja tamo gde bi Majls stao, puni oružje (instrument) gde bi Majls možda tek vapio za municijom, opet sve vreme ostajući tu, na Majlsovoj strani, isti kao Majls, a opet drugačiji. I to drugačiji na samo svoj način. Kome to uspe, uspelo mu je sve.

Trubači ređe kreću tim putem, onim koji je izmislio Majls: delikatnim. Na tom putu je velika opasnost da ćeš zvučati BAŠ kao Majls. To je truba. Postigavši svoj zvuk Duško Gojković je imao trasiran put uspeha. Mogao je sa tim tonom da radi šta hoće. Tako se naprimer, od sviranja muzičkih formi koje su svoje korene tražili u balkanskim tradicionalima (Swinging Macedonia), sa pločom "Samba do Mar" (2003) okrenuo po prvi put latino vodama.

Poslednji album nosi naslov "Samba Tzigane". Mislim da ću za koncert obući svoj žućkasti jazz sako na kockice, staviti primerak „Soul Connection“ u džep i sačekati na šanku, naručujući džin tonike.