(Moj) Četvrti dan na Exitu

Stižemo taman na početak Big Audio Dynamite. Nikada nisam bio veliki fan The Clash, a ovih još manje. Kolike dredove ima basista (do kolena)! I koliko je samo kul Don Letts! Bend zvuči odmorno i prilično “big”, ali, kao što rekoh… Jarboli sviraju u Jack Daniels Backstageu (JDX-u). Sabijeni u dva sa dva oni odavno nisu bend koji uspeva da me zaintrigira. Sa Sonjom Lončar u timu oni paradoksalno i sve upornije zvuče kao da ih je sve manje u bendu dok njihov rokenrol više nema boemski šarm i prkosni artizam koji je krasio njihove početke. Kad su jednom davno pevali, kao pred kraj ovog nastupa, u Samo ponekad kako su “sasvim obični i nimalo ludi” oni su bili sve samo to ne. Katarina Žutić se ne bi složila sa mnom. Njoj je bilo super. Nakon toga, “kad već nije gužva”, pravimo još jedan “krug” po Festivalu. Na rege stejdžu krckaju ploče. Ponekad i jače od muzike. Dab, a ne dža, je tu da nas spaja. Pored Silent Disco stejdža postoji jedna kanjonasta niša u kojoj super može da se bleji. Prekasno otkrivamo. Treba(lo) je jesti kod Bubija, jer mu je roštilj prva liga. Novosađani nikad nasmejaniji, grad nikad lepši, EXIT Festival i dalje uspešno “brani pravo da bude od koristi”.

Od Portishead sam očekivao mnooogo. Moja očekivanja su bila protkana zebnjom da će njihov ne-koncertni, ne-dinamični i ne-komunikativni zvuk biti razočaranje i pokazatelj da programski menadžer Mejn stejdža (slavni Dragan Gaga Ambrozić) možda i previše eksperimentiše sa EXIT publikom. U ostalom šta (stvarno- ŠTA?!) očekivati od benda koji svoj nastup počinje temom Silence. Beth Gibbons, tradicionalno obučena u crno-smeđi komplet farmerki i kratke majice, sa vratom zaturenim među ramenima i kosom koja je prigušila lice, počinje sa vapajima. Da sam Englez, rekao bih- oumajfakingad!

Foto: Beta

Portishead i Srbija imaju poseban odnos. Tačno kada nam je domovina pala u depresiju nakon što je već na prvim bitkama bilo jasno kakav će biti ishod rata, 1994, ispred SKC-a pojavio se njihov debi, Dummy, sedativan, opor, mračan. Prepakivan u sto (“bugarskih”) verzija on je bio instantni bestseler i to je važilo i za potonja izdanja, uživo u Roselandu i drugi, po bendu nazvani, album. Susret sa njima na bezbrižnom Exitu susret je sa sećanjima na dane koje su prvo pojeli skakavci, a onda se po njima iskenjali gmazovi koje smo jedared zvali “našima”. Za građane Srbije čije duše nije otuđio Pink, Portishead uživo su hipnotička sesija kojom ćemo, ako smo dovoljno hrabri, zaviriti u najmračnije delove svoje intime.

I, da, o, da! Portishead su r.a.z.v.a.l.i.l.i! Rušeći zidove, već porušene mostove, suze, osmehe, prespojili su nas i reanimirali… Bez mnogo truda. Zapravo, sa toliko malo truda da su i oni (a mislim na Beth) bili iznenađeni. Na kraju smo se grliili i ljubili.

U koncertnoj izvedbi svojih pesama Portishead su samo podigli njihov gabarit, dali su im snagu bez mnogo promene u tempu. To su i dalje mehaničke, teške triphopijade iz kojih kao voda iz kamena izbija očaravajući, jecajni glas Beth Gibbons. Već nakon Mysterons reakcija publike (salve aplauza i zviždanja i urlanja) tera evidentno stidljivu i ćutljivu Beth da progovori i kroz osmeh nam se zahvali. Kada ti aplauzi postanu još burniji ona će prizanti da ne zna ni sama šta bi nam rekla, u ovakvim prilikama. Statičnost, minimalizam i muzika koja je za najmračnije uglove spavaće sobe melju publiku svojom savršeno odmerenom emocijom. Portishead su jedini koncert od šest na kojima sam bio na Mejn stejdžu gde je broj ljudi na početku i na sredini koncerta ostao isti. Slušajući Sour Times još jednom se uveravam u besmrtnost izabranih semplova Geoffa Barrowa i pitam se da li bi i kako aranžman ove pesme mogao da se promeni da bude “koncertniji”. Ali, zašto? Kad on i ovako uspeva da prožme desetine hiljada okupljenih. Sa Wandering Star, izvedenu samo uz gitaru, apsolutno je jasno da je publika omađijana i da uprkos svim onim ironijama, cinizmima i pametnijm poslovima koje imamo, jedna obična, iskrena emocija ume da nas baci na kolena. Na kraju Beth silazi u publiku i pozdravlja prve redove. Što je više nego nepotrebno s obzirom da nam je malopre dala srce na dlanu.

Nakon tog švajcarski perfektnog (i nekima, prihvatam, možda upravo zbog toga hladnog i “neradećeg”) seta, na scenu izlazi demonoliki džentlmen Nick, kao prvi Grinder među jednakima, sa potpuno drugačijim konceptom živog nastupa. Cave još nije ni izašao na scenu, a već je bio na barikadama gazeći po prvim redovima i urlajući u ždrela okupljenih I LOVED YOU FAR TOO LONG (u briljantnoj Worm Tamer). Ni pet minuta u koncertu, a G-man je već zakucao skalu na najjače, najvatrenije, najluđe, najfurioznije… I tako još sat i dvadesetak minuta (tj. još samo četrdesetak koliko sam ja izdržao pre nego sam buknuo od dosade i buljenja u Warrena Ellisa, krenuvši put ugodnijeg smeštaja).

Foto: Beta

Grinderman nisu bend Nick Cavea (kao što su mnogi zamerili diskretno zbunjujućim plakatima i najavama Exita). Oni su zajednički egzorcizam paganskih bluz bradersa, Cavea i pomenutog Ellisa, tokom koga među njima postoji nezvanično takmičenje u tome ko će “manijačkije”. Cave skače po sceni, udara i grebe po klavijaturama, šutira daire, baca stalak od mikrofona, dok njegov poslušni roudi sve vraća u pređašnji položaj (valjda nisam jedini koju u tom trenutku škrgutavim zubima Caveu poručuje- Sagni se sam, p***o, i pokupi to što si bacio kad je sve već razulareni rokenrol!). Za to vreme Ellis je u svom transu, sa gudalom zataknutim u košulju na leđima, upleten u kosu i bradu… Ako ste ikada videli pesnika Adama Puslojića – e, pa takav. Samo demon. U magičnoj (i što se mene tiče najboljoj) izvedbi Evil, Ellis leži na podu i samo povremno, kao drmnut elektrošokom, ustaje iz mrtvih i u mikrofon urla EVIL! EVIL! EVIL! Suva suština rokenrola. Tu pred nama.

Ali, Grinderman baš nisu jaki sa pesmama. Nakon pola sata sav taj bes pretočen u večito iste krike protkan skoro istim aranžmanima počinje da zamara. Kao krik koji traje i traje i traje… Udovi su mi puni Grindermana. Ne treba mi više. Hvala ti, Niče! Ali moglo je to i sa manje krize srednjih godina.

Hvala Novosađanima. Hvala Exitu. Hvala Marku (BG-NS) i Kepi (NS-BG). Možda se sledeće godine vidimo i u Beogradu. Nikad ne recite nikad.