Interkontinentalne improvizacije

Iako je veći deo publike nestrpljivo čekao Davea Rempisa, pre njega je sledilo zagrevanje na „kinesko-švajcarski“ način.

Duo koga čine Kineskinja sa prebivalištem u Nemačkoj Xu Fengxia i Švajcarac Lucas Niggli bili su zaduženi za improvizovanu egzotiku. Dok je Niggli sve vreme za bubnjem delovao kao riba u vodi, Xu se predstavila sviranjem na (pretpostavljam tradicionalnim) kineskim instrumentima guseng i sanksian. Ako vam imena instrumenata znače isto koliko i meni, evo pojašnjenja – oba su žičani, s tim da guseng podseća na harfu koja se svira slično kao slajd gitara, dok je sanksian vizuelno negde između bendžoa i tambure, samo sa ekstremno dugim i uskim vratom.

Čim je Fengxia počela prebiranje po gusengu, nije bilo sumnje iz koje zemlje potiču zvuci, dok je Niggli pratio u stopu preciznim ritmom. Prva kompozicija je bila možda i najubedljivija – da li zbog toga što je delovala manje improvizovano od drugih ili što (nam) je kasnije pala koncentracija, nisam siguran. Kada je zapevala, Xu je u jednom momentu podsetila čak na krhke zvuke Joanne Newsom čiju harfu smo mogli naslutiti u nežnim tonovima gusenga. Veći deo koncerta imao sam osećaj da slušam muziku odsviranu na tradicionalnim instrumentima, na tako netradicionalan način. Niggli je bio vrlo ubedljiv, bilo kada pravi raznorazne šumove svojim „letećim“ palicama ili precizno diktira ritam. U drugom delu koncerta, atmosfera je malo pala, uglavnom zbog toga što su nas u prvih pola sata navikli na egzotiku. U svakom slučaju, za sve nas koji nikada nismo bili u Aziji, Niggli i (naročito) Fengxia su nam približili kulturu istoka.

Svako ko voli free jazz a sinoć nije bio u prilici da gleda i sluša Rempis Percussion Quartet verovatno ima dobar razlog. Sastavljen od mahom čikaške all star ekipe, Rempisov kvartet je potpuno „oduvao“ Rex i to bez ijednog mikrofona. Pored Rempisa na saksofonu, za bubnjevima su bili Tim Daisy i Frank Rosaly, a kontrabas je svirao Norvežanin Ingebrigt Håker Flaten (znamo ga iz grupe Thing). Kada je ovaj koncert u pitanju, nema tu velike filozofije ili potrebe za nekim preterano deskriptivnim rečima, ali ako bi udovoljavali ljubiteljima stilskih figura i simbolizma, mogli bi reći da Rempis Percussion Quartet zvuče kao težak, brzi voz koji preskače sve stanice. Gledali smo 4 muzičara slobodnog duha koji uživaju u sviranju bez ikakvih pravila, klišea i ograda. Flaten, Daisy i Rosaly su krivi za najbrže cupkanje nogom koje mi se ikad desilo, a Rempis za „krv iz ušiju“ koja tako retko „teče“ van Ring Ringa i ponoćnih koncerata Jazz festivala. Nepredvidivi tonovi koji su dolazili iz Daveovog saksofona su bili u savršenoj sinhronizaciji sa ritmom ove trojice, iako je reč bila o potpunoj improvizaciji. Razlog tome verovatno leži u činjenici da se gotovo svi odlično poznaju i da zajedno sviraju dugi niz godina (naročito Rempis, Daisy i Rosaly).

Znam da ovakvi koncerti nisu preterano isplativi, ali ne mogu se oteti utisku da su free jazz svirke nešto što tako fali Beogradu. A nakon dva poziva na bis, gromoglasnog aplauza i dugih ovacija, čini mi se da slično razmišlja i veći deo sinoćnje publike.