Kako lideri telefoniraju jedni drugima, ko sve sluša?

Kako je preneo “Njujork tajms“, američki inostrani saveznici su “na slepo okretani“ u Trampovoj kuli u danima nakon predsedničkih izbora.

Uznemirenost je usledila nakon što je Tramp saopštio da je direktno razgovarao sa predsednikom Tajvana Cai Ing-venom, iako su veze dve zemlje zvanično presečene već 40 godina.

Zbog svega toga, BBC je naveo nekoliko primera konvencijalnih razgovora između svetskih lidera.

“Halo, mogu li da razgovaram sa predsednikom?“, to nije improvizovani zahtev koji bi neki operater želeo da čuje od nekog lidera.

Sva pitanja, sve detalje, moraće iza scene da odrade predsednikovi ljudi.

“Kada postoje utvrđeni odnosi između dve zemlje, može biti jednostavna situacija kada jedan savetnik kaže drugom ‘moj šef države želi da razgovara sa tvojim’“, naveo je Stiven Jejts koji je radio kao savetnik bivšeg potpredsednika SAD Dika Čejnija.

Kada zemlje nisu u takvim odnosima, ambasador može prvi da podnese formalni zahtev sa stanovišta svog lidera. Postaviće agendu i navesti razloge za poziv, ako bude odgovor potvrdan, tim sa druge strane će obavestiti o rasporedu.

Svetski lideri su u najvećem broju slučajeva dobro informisani pre nego što stupe u kontakt jedni sa drugima.

U SAD, predsednik dobija podatke i od Nacionalnog bezbednosnog saveta (NSC), glavnog savetnika na nacionalnu sigurnost i inostranu politiku.

Ako je to jednostavan poziv, informacije su bazične, ali mora se nešto znati i o ličnim podacima, kako bi moglo da se upita o “bolesnoj ženi/mužu“.

Ako je tema osetljiva, NSC će predsedniku ponuditi još jedno kratko “predavanje“, a potom će i slušati sam razgovor.

Lideri uglavnom imaju ljude oko sebe koji slušaju razgovore, uključujući saradnike i prevodioce.

Čak i kada govore drugi jezik tečno, obično odaberu da pričaju na maternjem.

“Ponekad se radi o ponosu, ali takođe i kako bi se izbeglo pogrešno razumevanje bilo sve jasno“, naveo je Kevin Hendzel, lingvista u Beloj kući.

Prevodioci američkih predsednika prolaze kroz posebne bezbednosne mere, proverava im se prošlost, a idu čak i na poligraf.

“Nema početnika koji rade na predsedničkom nivou. Potrebno je vreme da bi se došlo do tog stadijuma. Oni su takođe eksperti o datoj temi, i oni znaju da preneti nešto pogrešno može da bude prekid dogovora“, dodaje Hendzel.

Jednom kada Tramp bude seo u fotelju, svi njegovi pozivi viće visoko obezbeđeni.

“Predsednik će se osećati kao da je uzeo telefon, kao i svaki drugi poziv, ali će on proći kroz nekoliko provera“, rekao je Jejts.

Takozvani “prank“ pozivi nisu česti, ali se događaju.

Španski premijer Marijano Rahoj postao je žrtva prevare u januaru, kada ga je jedan radio voditelj pozvao i imitirao novog lidera separatista Katalonije.

2003. je američka radio stanica u Majamiju prevarila tadašnjeg venecuelanskog predsednika Uga Čaveza i njegovog bliskog saveznika bivšeg lidera Kube Fidela Kastra.

Radio “El Zol“ je prvo nazvao Čaveza, pretvarajući se da je Kastro na vezi, a onda su pozvali Kubanca, pretvarajući se da je Čavez. Kada je Kastro shvatio o čemu se radio, osuo je paljbu psovki.

Drugi radio prevario je bolivijskog predsednika Eva Moralesa 2005. koji je tada tek bio izabran (pretvarali su se da su španski premijer Hose Luiz Rodrigez Zapatero), ali i kraljicu Elizabetu II (pretvarajući se da je u pitanju kanadski premijer 1995).

Linija Moskva – Vašington često se naziva i “crveni telefon“, posebno je pod proverama, a visoko obezbeđen sistem obezbeđuje direktnu komunikaciju lidera SAD i Rusije.

“Suprotno mitovima, to nije zapravo telefon“, objašnjava Hendzel.

“Linija“, koja može da šalje tekst i fotografije, mape, dijagrame, nastala je nakon Kubanske raketne krize.