Novinar svedoči o napadu nacionalista u Rijeci

Incident se dogodio na dan obeležavanja 20. godišnjice akcije “Oluja”, u kojoj je iz Hrvatske proterano i ubijeno oko 250.000 Srba, a za razliku od Srbije, u kojoj je proglašen Dan žalosti, u Hrvatskoj je “Oluja” slavljena dva dana, najpre u Zagrebu, a potom u Kninu.

“Vraćali smo se s tribine 'Žene u ratu', održane u riječkom Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca ,na kojoj je pet žena različitih nacionalnosti s publikom delilo lične ratne traume. Napali su nas oko 22.30 dok smo stajali na Korzu, u neposrednoj blizini pozorišta, čekajući autobus za Zagreb. Čopor od desetak pijanih muškaraca, s kriglama u rukama, najpre je na nas nasrnuo verbalnim uvredama. To je bio set kletvi koji je standardan za ovdašnji fašistički folklor i obeležavanje godišnjice Oluje”, napisao je Šimičević.

foto: Beta/Hina

”Nešto ranije imali smo priliku da ih čujemo ispred HNK, gde je pedesetak desnih ekstremista, zajedno s napadačima, preko ramena oklopljenih specijalaca bljuvalo najsiroviju mržnju u smeru posetilaca tribine. Na njihov školski primer govora mržnje policija nije reagovala, kao niti na ”merenje visine kukuruza“ koje se pred pozorištem odigralo u više navrata”, dodaje Šimičević.

“Nazivali su nas četnicima, izrodima, skotovima, urlali da nas sve treba ubiti, dok bi intelektualke koje su brojčano sačinjavale najveći deo napadnute grupe “četnici trebalo da j**u u usta”. Jedan se verbalno “po**ao na te vaše diplome”, a drugi je iz gaća izvadio hrvatsku “k*****u” veličine Pavelićeve NDH”, piše Šimičević.

On dodaje da su ga potom nasilnici okupali pivom, njega i druge okupljene, kao i fotografsku opremu.

foto: Beta/Hina

”Gologlavi domoljub se okuražio. Uneo se u lice N.K. i počeo da ga gura. Stao sam pored njega, pokušao sam da ga smirim. Vikao je da prestanem da ga snimam, a nije pomoglo ni kada sam mu rekao da ne snimam jer aparat, kao što vidi, ne držim u rukama. U glavu mi je doletela prva šaka, ubrzo i druga. Hijene su nanjušile krv”, ističe Šimičević.

“Pogodili su N.K. šakom u glavu, a potom nogom u bedro. Unosili su nam se u lice i nazvali nas četnicima. Nekoliko mladunaca među njima je urlalo, zavijali, škrgutalo zubima i neverbalnim gestovima sugerisalo da mogu s nama da rade šta hoće. Pokušali smo da se pomerimo, ali je to pojačalo junačku agresiju. Dok su pljuvali u našem smeru, deo fašista je primetio dečaka koji je nekoliko metara dalje stajao s kamerom u ruci. Krenuo je da beži, za njim su pošli i fašisti čije su se dve staklene krigle razbile po Korzu, nakon što su glavu mete promašile za nekoliko centimetara”, dodaje Šimičević.

“Posle fizičke i verbalne torture, Hrvatine su napustile poprište iživljavanja. Za njima je iščezavao i eho u mraku: mamu vam j****o četničku. Naknadno je došla policija koja je zabeležila detalje napada i napadnutima uzela lične podatke. Pouka ove priče je da je dilema sastavljena od pitanja gde pravi Hrvat treba da obeleži Dan pobede, u Zagrebu ili Kninu, potpuno pogrešna. Istinske patriote ne slave Oluju. Oni je rekonstruišu”, zaključio je Šimičević.