Sajnfeld izbori: Kako se stvara američki predsednik

Svi se sećamo serije "Sajnfeld", a neki smo je baš i voleli. "Sajnfeld" je, ukratko, serija ni o čemu. Nema veliku temu, zaplet ili saspens, nema ništa eksplozivno, ne bavi se ni bitnim problemima; "Sajnfeld" je samo nekoliko drugara koji se po ceo bogovetni dan preganjaju oko efemernih stvari.

Američki izbori za ceo Kongres, guvernere i oko trećine (36 mesta) u Senatu - midterm elections, kako to ovde kažu - su, najblaže rečeno, Sajnfeld izbori. Na njima nema ideoloških razmirica, fundamentalnog sukoba vrednosti, oni su u najvećoj meri i u pretežnom broju država odlučeni davno pre utorka, 4. novembra. Očekuje se i nikada manja izlaznost, zasigurno ispod 40 procenata...

Ali tako je samo na prvi pogled, i samo dok se ne završi finale plej-ofa u bejzbolu, što je ipak najvažnija stvar svakog oktobra.

Da je uistinu ovako, ne bi dosad u ceo izborni proces, koji vrvi od imena što ništa ne znače ni prosečnom Amerikancu, a kamoli Srbinu, bile upumpane četiri milijarde dolara - mnogo više nego za predsedničke izbore na kojima je dva puta slavio Barak Obama - od čega dobar deo potiče od nepoznatih, "mračnih" donatora; ne bi bilo toliko negativne kampanje (republikanci optužuju demokrate da nisu "dovoljno Amerikanci", demokrate optužuju republikance da žele da vrate žene u 19. vek, i tako ukrug); ne bih, na kraju krajeva, ni ja sedeo u kabinetu čuvenog Alana Lihtmana, profesora istorije na American University i najuvaženijeg američkog političkog analitičara, jedinog koji je pogodio tačan ishod na svim predsedničkim izborima od 1984. naovamo.

"Nikada u istoriji Amerike nije postojala ovakva politička polarizacija", kaze Lihtman, sa imidzom Konana O'Brajena i sličnim smisaom za humor. "Najliberalniji republikanac sada je konzervativniji od najkonzervativnijeg demokrate, i 90 odsto glasova je već odavno podeljeno. Ostatak se može motivisati samo pomoću dve stvari: pohlepom ili strahom. A na ovim izborima vidimo i jedno i drugo."

Republikanci već kontrolišu Kongres, tako će ostati i posle novembra, a od 36 mesta za koje će se voditi bitka u Senatu, demokrate imaju 21, a republikanci 15. Za promenu rezultata na semaforu - trenutno demokrate vode sa 55:45 - potrebno je da osvoje šest država, a za to imaju dobre šanse. Ko bude imao većinu u Senatu, može lakše da usvaja zakone, ali i da crta nove linije izbornih jedinica i, što je možda i najvažnije, postavlja savezne sudije, što je u SAD ponekad i veći štih nego da imate čoveka u Beloj kući.

A izbori dolaze u čudno vreme za Ameriku. Alek Tajson, viši istraživač najvažnije kompanije za istraživanje javnog mnjenja, Pew Research Centra, kaže za Nedeljnik da je 67 odsto građana nezadovoljno putem kojim se zemlja kreće. I to uprkos činjenici da je nezaposlenost skoro nepostojeći problem u većini država.

Amerikanci su ljuti. Amerikanci su uplašeni. Amerikanci su anksiozni. Amerikanci su pesimisti. Amerikanci su podeljeni. Amerikanci ne vole svog predsednika. Amerikanci gledaju vesti i čitaju novine i pitaju se šta se to događa sa njihovom zemljom.

Više od 58 odsto ne podržava Baraka Obamu, a na kakve je grane spao predsednik govore i dva detalja iz kampanje: ama baš niko od demokratskih kandidata ne želi ni da ga vidi na nekom svom mitingu (zamislite da predsednik opštinskog odbora SNS-a u Prokuplju poruči Aleksandru Vučiću da nije dobrodošao, uplašen da će mu premijer smanjiti broj glasova!), a jedna od mladih lavica Demokratske partije, Elison Grajms, koja bi mogla na izborima za senatora Kentakija da bude veliko iznenađenje, odbila je da kaže da li je ikada glasala za Obamu, a kamoli da li ga sada podržava...

"Obama? I don't really know the guy", horski odgovaraju demokratski kandidati koji ne žele da se očesu o lošu karmu Nobelovca.

U takvoj atmosferi, kada su namirisali krv, republikanci ulažu nikad više novca u kampanju, a demokrate odgovaraju istom merom. Ekonomija, imigracija, terorizam, ebola - sve to pada u drugi plan.

"Idealan kandidat mora da ima četiri stvari", kaže za Nedeljnik profesor Robert Gatman sa Univerziteta Džon Hopkins, vrhunski poznavalac prilika na Kepitolu i redovni analitičar CNN-a. "Novac, novac, ličnost i ideje. Tim redosledom."

Sve se, zaista, vrti oko uloženih para, u toj igri koju će profesor Lihtman nazvati legalizovanom korupcijom. U Vašingtonu - valjda jedinom gradu u Americi u kojem još možete da vidite Obamine postere iz vremena kada je obećavao promene i nadu - vole to da kažu ovako:

Da bi učestvovao na izborima, pa još i pobedio, moraš da imaš novac. Ako nemaš novac, moraš da imaš prijatelje koji imaju novac. Ako nemaš prijatelje koji imaju novac, moraš da znaš ljude koji imaju prijatelje koji imaju novac.

Alan Lihtman

Uporedo sa trkama za Kongres i Senat, odvijaju se i izbori za guvernere država. A tek tu može da bude svašta. Amerikanci vole guvernere i, sem Obame i Kenedija, svi predsednici su prošli tu "školu".

I glavna vrednost ovih izbora na sredini drugog, poslednjeg mandata Baraka Obame je ta što će, uveren je profesor Gatman, oni izroditi novog predsednika. To sigurno neće biti, dodaje, Hilari Klinton, koja ima dva problema: sem toga što je žena, drugu agendu gotovo da i ne obznanjuje, a i Amerikanci je već vide kao luzera. Ako nešto u Americi ne prolazi, to su luzeri.

"Neko ko bude pobedio na ovim izborima, a za koga nismo ni čuli, biće sledeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Neko će biti 'ubica divova', neko će na pobedničkoj proslavi održati govor zbog koga će čitava nacija reci 'WOW!' i odmah ga promovisati u kandidata."

Zato sledeći utorak, 4. novembar, neće biti običan dan. Jer kada se začuju pobedničke konfete i kandidati - sa sve prisutnim izveštačem Nedeljnika - izađu da se zahvale biračima, to neće biti kraj izborne trke, već i zvanični početak kampanje za najvažnije političko mesto na planeti, za predsedničke izbore 2016.

Uostalom, "Sajnfeld", ta serija ni o čemu, bez velike ideologije i bitnih tema, bez zapleta i saspensa, i dalje je najuspešniji i najvoljeniji TV program svih vremena.

Ovaj tekst je originalno objavljen na www.nedeljnik.co.rs