Šta se zapravo dogodilo Grčkoj i Balkanu?

Nakon deset godina Grčkoj se citira jedna Slovačka kao primer, a njenog premijera preslišavju poslanici Evropskog parlamenta kao u osnovnoj školi na kraju tromesečja. Evropsko zaleđe Grčke, u koje spada i Srbija, danas ima nadimak „otomanska grupa“, a njegova integracija u EU je suspendovana.

Da li se ovakva promena u tako kratkom vremenskom roku zaista može objasniti „nedostatkom reformi“, ili je situacija kompleksnija i traži dublje razumevanje? Jedno je sigurno: bez shvatanja grčke drame, nećemo naći odgovor ni na naše dileme.

Da bi se razumela današnja Grčka, moramo imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, za savremene pojmove Grčka je siromašna zemlja, bez resursa. Glavni energent je lignit, što je kočnica razvoja, kao i u slučaju Srbije. Obradive zemlje nema puno, a balkanskim planinskim lancima surovo je odvojena od plodne Panonske nizije i ostatka evropskog kontinenta.

Drugo, imajući u vidu nepristupačnost velikog dela terena kontinentalne Grčke i razuđenost njene obale, postaje jasno da je uspostavljanje jake centralne vlasti, univerzalnih javnih usluga i efikasne poreske kontrole izuzetno komplikovano i skupo. Treće, Grčka ima egzistencijalni imperativ da sačuva kontrolu nad Egejskim morem i da parira Turskoj, što isto košta. Očekivati da Grčka ima vojni budžet kao Slovačka, ili da, uprkos svim prethodno navedenim hendikepima, bude efikasna država sa malim javnim sektorom poput Estonije, jednostavno nije realno.

Važno je razumeti i da postojanje samo nekoliko lokacija i aktivnosti koje su isplative na međunarodnom tržištu (Atina, Solun, međunarodna trgovina i turizam), utiče na neravnomernu koncentraciju kapitala i veliko raslojavanje društva. Tu treba tražiti uzroke istorijskog rascepa na levicu i desnicu, još od 1946. godine. Setimo se iz našeg primera da tamo gde postoji kvaziideološka podela (demokrate-radikali, evrofanatici-antievropljani, itd.), tu počinje populizam, klijentalizam i partijska država.

Sve ove okolnosti do nedavno nisu neizbežno podrazumevale bankrot Grčke. Evropa je do 2009. godine imala ambiciju da bude globalni akter, kao i da kroz internu evoluciju preraste u istinsku političku uniju. Takva unija bi imala snage i sredstava da neutrališe hendikepe pojedinih država članica, kao i da pomiri razlike u stepenu razvoja članica, kroz finansiranje kohezije i solidarnost. To je bila ta Evropa koja je svesno Grcima progledala kroz prste za neke stvari kako bi postali deo evrozone, a zauzvrat dobila stratešku stanicu na Mediteranu i svetionik za druge balkanske države.

Međutim, od izbijanje krize 2009. godine, Evropa postaje uniformna, sa jednim ekonomskim modelom, koji je izdignut maltene na nivo ideologije. Budžetska disciplina i štednja se moraju primeniti odmah, bez obzira na specifičnosti pojedinih država i njihove različite razvojne cikluse. Odstupanja od propisanog modela se ne mogu pravdati, niti objasniti objektivnim uslovima i ograničenjima. Uzrok odstupanja leži isključivo u nedostatku hrabrosti i odlučnosti da se sprovedu reforme, u lenjosti i antimodernoj svesti, kaže aktuelni narativ. Videli smo iz opisa Grčke situacije da to nije baš tako.

EU se od potencijalne političke unije ponovo svela na ekonomsku organizaciju, zasnovanu na tehničkih pravilima i uniformnim receptima, a vizija Evrope kao globalnog aktera je mutirala u ideju Evrope-tvrđave. U današnjoj „karolinškoj“ Evropi, nema mesta za specifičnu „mediteransku“ ili još manje „helensku“ Evropu. Uz sve to, Grčka ima i dodatni problem.

Kraj Hladnog rata označio je gubitak relevantnosti istočnog Mediterana za Zapadni svet. Grčka je u drugoj polovini 20. veka bila važna karika u sprečavanju Rusije da prodre u Mediteran. Grčka armija i trgovačka flota su decenijama bile na američkim steroidima. To vreme je međutim prošlo, a završni čin se desio 2007. godine, kada je ulaskom Rumunije i Bugarske, Grčka prestala da bude jedina ispostava EU na Balkanu. Grci nisu do kraja razumeli te promene. Zvuči poznato?

Siriza predstavlja očajnički krik davljenika kome niko sa strane ne pomaže, ideološki odgovor na ideologiju liberalnog poretka i štednje, ali ne i trajno rešenje. Činjenica da se Evropa uplašila skoka u nepoznato, što bi bila amputacija Grčke, ne menja suštinu. Činjenica da je Novi hladni rat najbolja stvar koja se sa geopolitičkog gledišta Grčkoj mogla dogoditi, neće učiniti da razlike i problemi nestanu.

Grčkoj neće pomoći levičarska ideologija, već razumevanje sopstvene pozicije, pomenutih trendova, racionalno povlačenje poteza i izgradnja elementarnog društvenog konsensuza za novo vreme koje dolazi. To je važna lekcija i za Srbiju.