Proporcionalni – jedna izborna jedinica

Još od promene Izbornog zakona, neposredno posle Petooktobarske revolucije, Srbija glasa po proporcionalnom sistemu, sa jednom izbornom jedinicom, koja obuhvata celu zemlju.

Države sa različitim formama proporcionalnih sistema
Države sa različitim formama proporcionalnih sistema

U ovom sistemu političke partije kandiduju liste poslanika (redosled na listama u nekim zemljama mora da bude poštovan pri određivanju ko sa liste ulazi u parlament, u drugima to nije slučaj), a birači sa cele teritorije koja glasa daju poverenje toj listi, koja najčešće ima istaknutog nosioca.

Velika prednost proporcionanog sistema u odnosu na većinski je u tome što, kako mu i ime govori, preciznije preslika političke stavove biračkog tela na parlament. Dok u većinskom stranke sa desetak posto glasova često uopšte i ne dođu do parlamenta, u proporcionalnom sistemu one dobijaju izuzetno važnu ulogu (ne treba ići dalje od trenutnog rasporeda snaga u Srbiji, gde SPS i PUPS sa 7,58 posto glasova na prošlim izborima predstavljaju izuzetno bitan faktor).

To je, istovremeno, i najveća mana proporcionalnog sistema. Vlade se u njima po pravilu formiraju koalicijama, često i prilično različitih stranaka, pa su znatno nestabilnije. Takođe, da bi se formirala vlada stranaka različitih shvatanja, neophodni su kompromisi, koji često dovedu do postizbornih poteza koji odudaraju od volje birača.

Praksa pokazuje da gotovo nikada po proporcionalnom sistemu nije moguće ostvariti većinu jedne stranke, a često se koalicije sastoje iz većeg broja partija. Idealan primer za izučavanje problema koje pruža proporcionalni sistem je posleratni politički sistem Italije. Od prve posleratne De Gasperijeve vlade, formirane 10. decembra 1945, pa do kraja 20. veka na čelu te zemlje smenilo se 57 vlada, što je više od jedne godišnje. Čak pet vlada potrajalo je kraće od dve nedelje!

Italijanski sistem favorizovao je male stranke sa preniskim cenzusom, 630 poslanika i totalnom proporcionalnošću, pa je početkom sedamdesetih čak 17 stranaka bilo u parlamentu. To je stvaralo potrebu za bizarnim kombinacijama, u kojima su prilično redovno zajedničke vlade pravili demohrišćani i socijalisti. Tokom 47 godina (sve do potpunog sloma partijskog sistema u aferi Tanđentopoli 1993. i stupanja na scenu Silvija Berluskonija) tek svaka peta vlada Italije bila je jednopartijska, a zemlja je išla iz krize u krizu.

Proporcionalni izbori za sobom vuku i potrebu da se ustanovi sistem raspodele glasova i pretvaranja izbornih rezultata u poslanička mesta. Tri osnovna metoda podele glasova su D'Ontov, Sent Lageov i Herov metod, imena su dobili po naučnicima koji su ih prvi predstavili. D'Ontov metod, koji se primenjuje u Srbiji i većini evropskih država, blago favorizuje najveće partije. Sent Lageov je naklonjen najmanjim partijama, ali samo ukoliko je cenzus veoma nizak, dok je Herov metod potpuno neutralan, ali krije u sebi mogućnosti paradoksa (o tome više u odvojenoj temi).

Druga specifičnost proporcionalnih sistema su izborni cenzusi – zakonom utvrđen procenat glasova koje stranka mora da prikupi da bi ušla u parlament. Sve države koje sprovode izbore po proporcionalnom sistemu imaju neku vrstu cenzusa, u rasponu od 7 posto u Rusiji, do prirodnog cenzusa od dovoljnog broja glasova za jedno poslaničko mesto, koji važi za manjine u Srbiji.

Primer manjina u Srbiji, kod kojih se poštuje princip pozitivne diskriminacije, prilično je raširen u Evropi. U mnogim zemljama manjine imaju zagarantovana mesta u parlamentu, a i ovde se možemo vratiti na Italiju, ovog puta na sadašnje stanje. Italija ima cenzus na četiri nivoa: za stranke koje idu samostalno cenzus je 4 posto; za koalicije on je 10 posto; pošto su na listićima i stranke unutar koalicija, svaka od njih mora sakupiti dva posto da bi ušla u skupštinu. Konačno, predstavnici manjina (Nemci u Južnom Tirolu, Francuzi u Val d'Aosti, Slovenci u Frijuliju) treba da u svom distriktu obezbede 20 posto glasova.

Pitanje izbornih lista u proporcionalnom sistemu rešava se na dva načina – zatvorenim i otvorenim listama. U Srbiji bira se sa zatvorenih lista: stranke biraju kandidate koje će postaviti na listu, a posle izbora i one koje će sa liste poslati u parlament. Slilčan sistem postoji u Italiji, Izraelu, Rusiji, Ukrajini, kao i u Velikoj Britaniji na evropskim izborima (oni u celoj EU idu po proporcionalnom sistemu).

Nasuprot tome koncept otvorenih lista dozvoljava biračima da i unutar liste za koju glasaju izaberu konkretne poslanike. To komplikuje proces, ali omogućava veći uticaj građana na sastav parlamenta. U takvim sistemima najpre se odredi odnos broja glasova i poslaničkih mesta za stranke, a onda se unutar stranačke liste određuje ko ide u parlament na osnovu broja izborenih mesta i glasova koje je svaki od učesnika dobio. Ovako se glasa u Češkoj, Slovačkoj, Estoniji, Švajcarskoj, Holandiji i svim nordijskim državama.

I unutar otvorenih lista postoje varijacije, a u zemljama sa najotvorenijim listama (Finska, Brazil) stranački vrh nema pravo odluke čak ni u situacijama kad dva člana imaju isti broj glasova – Finci bacaju novčić, a kod Brazilaca u parlament ide stariji. U drugim zemljama direktno mesto od birača dobijaju samo oni članovi stranke koji prebace određenu kvotu, dok o ostatlim mestima koje je stranka osvojila odlučuje rukovodstvo.