Info / 0

"Političari u Srbiji i Hrvatskoj žive od neprijatelja"

Novinar Drago Hedl je odbio mito i objavio snimak sa ponudom koju mu je uputio uticajni državni funkcioner i preduzetnik. Šta takva vrsta ponude govori o društvu i profesiji, kako se odupreti i na druga pitanja koja nameće stalno disciplinovanje novinara, Hedl odgovora u intervjuu sa Jelkom Jovanović i Nadeždom Gaće.

Izvor:
Drago Hedl, novinar, Izvor: NM

Osiječki novinar Drago Hedl održao je sredinom jula javnosti, političarima i kolegama novu lekciju iz profesionalnosti! Ne samo da nije prihvatio ponuđeni mito nego je ponudu obnarodovao, što je ovom poznatom novinaru i spisatelju posle mnogo loših etiketa zbog antiratne angažovanosti i u domovini donelo zasluženo priznanje. Ne samo zbog toga što je odoleo iskušenju “nadoknade” već što je tu vrstu napada na novinarsku profesiju i integritet raskrinkao.

“To je za mene bilo novo iskustvo. Gospodin Franjo Lucić, zastupnik u hrvatskom Saboru i visoki dužnosnik vladajuće stranke HDZ, ponudio mi je mito, bio je spreman platiti za nepisanje tri puta više nego što mi plaća redakcija za pisanje. Ranije ‘ponude’ su bile ‘razbiću te’, ‘ubiću te, ‘prebiću te’, ‘istuć ću te’, ovaj put je čovjek ponudio – novac”, objašnjava Hedl, koji je i stalni dopisnik Novog magazina iz Hrvatske, situaciju koja ga je ponovo dovela do suda javnosti. Ovog puta povoljnog: “Naravno, ponudu sam odbio. Kako sam imao snimku razgovora, pustio sam da javnost čuje kakve zastupnike imamo u Saboru. Htio sam da se bjelodano vidi na kakve su sve načine spremni političari reagirati da bi zaustavili tekstove koji su negativni za njihov imidž u javnosti, njihov poslovni ugled i za sve ono što se veže uz politiku.”

Šta je rekao poslanik Lucić na objavu snimka?

Prvo je kazao da je izvađeno iz konteksta, onda da to nije njegov glas, pa da se tako raspitivao koliko ja zarađujem. No, zanimljivo je da je tog dana kad je snimka objavljena podneo ostavku na sve stranačke dužnosti i rekao da je o tome obavestio stranački vrh i predsednika stranke Plenkovića. Moja pretpostavka, koju su potkrepili neki kasniji razgovori, jeste da je bilo obrnuto, da mu je rečeno da podnese ostavku da ne bi štetio stranci.

Prema zvaničnim podacima, Lucić spada u najsiromašnije poslanike, a postoje indicije da se bavio zloupotrebom državnog novca.

Jedan kolega me je u nizu razgovora koje sam imao kroz šalu pitao: “Kakav si ti to, Drago, čovek kad nisi uzeo novac koji ti je ponudio”. Ja sam rekao: “Vidi, kakav bih tek bio čovek da sam uzeo novac od čoveka koji nema ništa?” Lucićeva imovinska kartica u Saboru pokazuje da on od sve imovine ima samo njivu koja vredi oko dve hiljade evra, nema ni stan, ni kuću, ni automobil, ni jahtu, što ima svaki bolji političar, nedajbože, helikopter. Ništa od toga nema, samo njivicu koja mu služi da bi mogao uzgajati raštiku, paradajz, krompir.

Neobično od čoveka koji je toliko dugo u visokoj politici i jednako dugo u biznisu jer je imao dve svoje prilično velike firme. A nema ništa jer je svu imovinu koju ima I firme prepisao deci i rasporedio po članovima familije, pa je postao najsiromašniji poslanik. Naravno, samo formalno. U ranijoj imovinskoj kartici imao je porodičnu kuću koju je procenio na dva i po miliona kuna i prodao je decembra 2009. svojoj deci! Istoga dana njegova su deca kupila stan u Zagrebu koji je bio u vlasništvu firme. No, znao je da će mu poreski organi i istražitelji leći na kičmu, pošto je izdao i brdo menica i sve je rasporedio deci.

Njegova sfirma se bavila drvnom industrijom, posebno su izrađivali burad za vino od slavonskog hrasta, a za taj su posao dobijali subvencije od Ministarstva branitelja i Županije, za razvoj malog poduzetništva i zapošljavanje branitelja. Kredite je dobijao sa 1,5 posto kamate, sa počekom od dve godine, no novac nije ulagao u razvoj firmi nego za gradnju apartmana kraj Vodica. U jednom trenutku su on, žena i deca bili vlasnici 30 apartmana. Kasnije su ih prodavali, a ne zna se gde je novac. No, ipak su banke i vlast u Županiji, koju je tada držao SDP, shvatili šta on radi i pokrenut je postupak da mu se oduzmu ti subvencionirani krediti. Ministarstvo branitelja je tada vodila Jadranka Kosor, koja je bila i potpredsednica Vlade. No, odluka Jadranke Kosor povučena je posle sedam dana, a to je mogao uraditi samo neko moćniji od nje – premijer Ivo Sanader ili ministar finansija Šuker. I Županija je povukla odluku posle dolaska HDZ-a na vlast.

Kako je reagovala javnost, kako kolege i šta očekujete od istražnih organa?

Imao sam punu podršku javnosti. Za živo čudo, svi relevantni mediji u Hrvatskoj preuzeli su priču i ona je postala tema dana, ispunjavala je udarne termine televizijskih emisija, naslovnice hrvatskih medija i, naravno, moja redakcija Telegram.hr doživela je vrlo veliku posećenost tih dana na stranicama. Mediji su priču preuzeli zato što je bila zaista intrigantna, neobično je da neko nudi platit za nešto što niste napravili, mada to nije nepoznata praksa u Hrvatskoj; zna se da je, ne novinaru nego pevaču Marku Perkoviću Tompsonu HDZ u jednoj izbornoj kampanji platio pola miliona evra da ne peva za konkurentsku stranku.

Zašto su ponude novinaru tako niske?

Nisko cene nas novinare. Da su u pitanju neki drugi, ponuda bi sigurno bila veća.

No, nisam odgovorio na deo pitanja šta se očekuje od istražnih organa; za živo čudo istražni su organi bili ažurni, kontaktirali su me već sledećeg dana, tražili snimak kao mogući dokaz, element moguće optužnice ako dođe do sudskog procesa. Koliko se ozbiljno na tome radi vidi se iz podatka da je ovih dana zastupniku Luciću u Saboru skinut imunitet; dakle on će biti podvrgnut postupku. U Hrvatskoj je postojao sličan slučaj kad je jedan drugi zastupnik druge opcije, SDP-a, nudio mito jednoj drugoj osobi, i tu je brzo reagovalo i pravosuđe i istražni organi i bio bi presedan da se sada nije tako postupilo.

Kolika je moguća kazna?

Kazna je rigorozna; taj drugi zastupnik Željko Sabo, iako mu se malo gledalo kroz prste jer je bio zastupnik i branitelj, dobio je godinu i po zatvora, koja mu je kasnije smanjena i odležao je osam meseci. Kako će biti sa Lucićem, ne znam. No, reč je o kaznenom delu, a kako je Uskok utvrdio da sam ja kao novinar s honorarom “odgovorna osoba”, kako to zakon nalaže, sprovešće se ozbiljna istraga. Ja lično ne želim zatvorsku kaznu, samo želim da shvati da podmićivanje novinara nije način da ih se spreči istraživati i raditi svoj posao.

Lucić je podneo ostavku na sve funkcije u HDZ-u, a u Saboru?

Nije, ni u Opšinskom veću; od nečega se mora živeti. Šalim se, verujem da posle oduzimanja imuniteta neće dugo ostati ni zastupnik. On nije neka popularna ličnost u Hrvatskoj, čak zna govoriti notorne gluposti. Jednom prilikom u Saboru, kad se raspravljalo o elektroničkom potpisu i trgovanju, on nije znao pročitati napisanu diskusiju, pa je sve vreme govorio “električni” potpis i “električno” plaćanje. U svojoj kartici je napisao da je “menađer” sa višom spremom, a u sabornoj biografiji piše da ima SSS – ekonomsku školu i da je – prodavač. Napokon, iako je napisao da nema automobil, od Sabora je naplatio putne troškove od 124.000 kuna za prevoz sopstvenim automobilom. Dakle, verujem da je Plenkoviću laknulo jer nastoji da se odmakne od tipova kao što je Lucić i mislim da će ga stranka stisnuti da odstupi.

Hoće li to štetiti ionako tesnoj većini HDZ-a?

Ne, stranka će predložiti nekog drugog sa liste.

Ali, kako je tako dugo opstao?

Bio je važan za HDZ jer je dobijao sve izbore…

Kako ako je takav?

Kupovinom glasova, zapošljavao je ljude u svojim tfirmama, pa mu je cela familija “dugovala”, davao je iz opšinskog budžeta po sto kuna za ogrev i na razne druge načine sitnim novcem iz budžeta plaćao glasove.

Da li vas je kontaktirao neko iz vrha HDZ-a?

Ne, nije bilo pritiska. Čak sam zvao portparola HDZ da ga zamolim da mi odgovori na pitanja, no Lucić je na sve načine to izbegavao. Mislim, na svoju štetu jer bi konačni tekst sigurno bio nešto blaži, a uostalom i on bi kazao šta ima reć.

Ovaj slučaj je dobar povod za ocenu stanja u medijima i novinarstvu i u Hrvatskoj i u regionu. Kakva je presuda?

U Hrvatskoj je kao i drugde najtragičnije u štampanim medijima, vrsti koja izumire, gubi u trci u kojoj je jasan rezultat. Zbog toga i u nekim ozbiljnim redakcijama koje su nekada imale novca za istraživačke priče toga više nema i novinarstvo grebe po površini. Nema redakcija koje mogu platiti takve tekstove, a i takva je klima stvorena da se samo prenosi i prežvakava šta je ko rekao i tako se stvaraju “priče”. Čak su i nedeljnici potonuli u nekakvu estradu i žutilo. Ima, naravno, i dalje pritisaka na medije, samo su suptilniji nego u Tuđmanovo vreme, pa je sada malo mrkve, malo batina, ali politika i dalje nastoji da stavi šapu na medije, pogotovo na javnu televiziju, koja je sve samo ne javna. Komercijalne televizije, i Nova, i RTL, i N1, informativnim programima su daleko nadmašile HRT i u temama i u pristupu. Jačaju portali, događa se pravi bum, pa zato i imaju sve veći udio u oglašavanju. Prošle godine su imali 21 odsto kolača, što je dramatičan porast, dok su štampani mediji i televizije imali tri odsto.

Mi u Telegramu.hr smo na onu temu o Luciću imali deset hiljada lajkova, a na tekst sa snimkom 200.000 ulaza u samo prvih nekoliko dana.

Čini se da su odnosi Srbije i Hrvatske gori nego ikada posle rata, posebno posle Tadića i Josipovića.

Mislim da je političarima i u Srbiji i u Hrvatskoj još poželjno imati neprijatelja “tamo”, to jedino vidim kao logično objašnjenje. Ratovalo se i u Nemačkoj i u Francuskoj, pa su mnogo pre shvatili da je suludo ratovati u ratu koji je završen. Mi smo nebitni i u pričama o naoružavanju, tu se pitaju mnogo veći igrači. I sami ste pomenuli Tadića i Josipovića…

Da nije to bilo samo slaganje na individualnom nivou?

Bravo, nije se to spustilo niže. Recimo, ja u Hrvatskoj ne mogu čuti meni drage autore, kao što su Bajagić i Balašević….

Ali možete Cecu…

Zanimljivo, te najveće “ustaše” su srećne uz turbo folk, a problem su im mirni tipovi kao Balašević. Sve je to šizofreno.

Ali ako, dalje, pogledamo odnos prema srpskoj manjini, on je strašan, ali rekao bih strašniji u politici nego što je na ulici. To što govore neki zastupnici Pupovcu u Saboru nećete čuti, recimo, u Vukovaru, gde sam često. Ima incidenata, ali taj suživot kakav-takav postoji, neće biti dramatičnih situacija ako dođu mladi iz Srbije. Može ako neko popije piće, dva više, ali ni približno kao u politici, gdje generalno odnos prema manjinama nije dobar, gdje se stalno priča da srpska manjina ugrožava Hrvatsku, a ja pitam kako pet odsto može ugrožavati 95 odsto!

Ima još jedan fenomen koji ne mogu razumeti – povezivanje hrvatskih desničara sa mađarskim, i to ne sa Jobikom nego sa Pokretom 64 županije koji je još radikalniji, a s kojima “pravaši” imaju bliske odnose iako taj pokret zastupa viziju velike Mađarske kojoj pripada pola Hrvatske.

Sve slabiji mediji, ali opet su svuda novinari “krivi” ako se nešto dogodi.

To radi politika. I Plenković, iako nastoji da se ponaša diplomatski, vrlo nervozno odgovara na neugodna pitanja. Vlast ne voli neugodna pitanja i zato su intervjui na javnoj televiziji toliko poltronski, da se to ne može gledati i slušati.

Region?

Pratim medije u Srbiji, ima svetlih tačaka, naravno moj omiljeni Novi magazin, iznenađuje me i NIN, koji se sve više ponovo nameće. Pratim rat Kurira i Informera i moram reći da je takav odnos nezamisliv u Hrvatskoj, kao i taj vulgaran način obraćanja medijskim i političkim suparnicima. Neću reći da je situacija u medijima u Hrvatskoj puno bolja, ali bar smo toga pošteđeni. Pratim medije u Bosni, nešto u Crnoj Gori, manje u Sloveniji i Makedoniji zbog jezičke barijere, no svi smo mi postali zarobljenici politike i bavimo se dnevnom politikom, što je opasno jer i ljudi postaju taoci takvog nazovinovinarstva.

Spadate u kolege koji su uz mnogo osporavanja dobili i niz nagrada. Pre šest godina Josipović vas je odlikovao “Redom Stjepana Radića”. Kako ste to doživeli i kako danas gledate na odlikovanje?

To je priznanje koje nisam očekivao jer sam do Josipovića bio neka vrsta državnog neprijatelja, proskribiran kao jugonostalgičar, kao čovek koji mrzi sve hrvatsko, kao nedomoljub, kao nekatolik. Svi su znali što radim i čime se bavim, ali nisam imao dobar imidž, politike što se tiče. To je, dakle, bilo prvi put da se službena politika pozabavila sa mnom u pozitivnom kontekstu. Ja sam, naravno, predsedniku zahvalan zbog toga, ali rekao sam već ranije: kad dobijete jedno takvo priznanje na neki način morate biti oprezni da se s tom politikom ne biste previše zbližili. Nikada nije dobra simbioza politike i novinarstva, to nikada ne završi dobro po novinara, po političare možda, po novinare nikada.

Neizbežno je pitanje kolika je odgovornost nas novinara za takvo stanje duha i profesije?

Nema tu mnogo prostora, nažalost, ali jasno je i da svako od nas ima izbora. Može se reći “imam troje dece, kredit”, ali niko ne može reći da je nešto morao napisati jer – nije morao. Može reći “čuj, ja ovo neću”, to je tačka na kojoj se podela mora napraviti. Mogu razumeti kolegu koji nije spreman ući u bitku s moćnim političarom jer zna da će je izgubiti, ali ne i poginjanje glave; svi smo mi mogli svinuti kičmu, dobiti bolju poziciju, sinekure u ambasadama, što su neki radili. Ne zameram im, ali znam da to nije dobro i nemojmo govoriti da smo svi isti. Nismo.

Znam da je u Srbiji postojao nekakav pokušaj lustracije kolega, znam i kako se to završilo po predlagače, u Hrvatskoj toga nije bilo, ali bilo je ružnih pljuvanja kolega, recimo ljudi oko Ferala i nekih drugih medija koji su se držali pristojno. Pokazivalo se prstom na njih kao udbaše, komuniste, jugonostalgičare, loše Hrvate. Ima toga i danas, posebno kad malo zaiskre odnosi između Srbije i Hrvatske.

Komentari 0
Čitajte
Pošalji komentar

Info

"Zna se ko odlučuje o BG izborima, a opozicija već kasni"

Održavanje beogradskih izbora početkom decembra najviše odgovara Srpskoj naprednoj stranci i aktuelnoj vlasti jer niko iz opozicije ne zna kako će na izbore, navodi u intervjuu za B92.net doktorand na Fakultetu političkih nauka i osnivač Grupe za analizu i kreiranje javnih politika Boban Stojanović, ali i ističe da bi i pored toga izbori u glavnom gradu mogli da budu prvi neizvesni izbori posle dosta godina.

intervju utorak 26.09. 11:00 Komentara: 36

Princ Aleksandar: Da li vam se sviđa ovo što vidite? Monarhija je rešenje, kralj nije član stranke

Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“.

intervju sreda 20.09. 13:05 Komentara: 235

Pupovac: Nazovimo stvari pravim imenom

U intervjuu za "Telegram" Pupovac objašnjava zašto, premda je nezadovoljan rešenjem za ploču HOS-a s pozdravom 'Za dom spremni', njegova stranka još uvek podržava Vladu. Predsednik SDSS-a govori i o politici premijera Plenkovića i njihovom odnosu, Veću za suočavanje s prošlošću koje smatra nepotrebnim i obrazlaže zašto smatra da je teza o borbi protiv dvaju totalitarizama pogrešna i štetna za zemlju

intervju petak 15.09. 10:08 Komentara: 2

"Sudija mora biti pošten i hrabar"

Ono što je od najveće važnosti, a uopšte nije prisutno u javnosti, to je da i sama država ne ispunjava svoje obaveze i ne ponaša se u skladu sa vladavinom prava. Odatle se zapravo sve generiše. Država, javna preduzeća i lokalne samouprave morali bi da počnu da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonom, bez sudskih postupaka

intervju petak 1.09. 14:48 Komentara: 5