Privatizaciju treba što pre dovršiti

Jer, ako je pravilo da na aukciji firmu može da kupi bilo ko, onda taj bilo ko može biti i sestra, kum ili prijatelj tog osuđenog lica. Šta onda da radimo. Zar bi trebalo da proširimo uredbu i zabranimo nadmetanje rodbini i prijateljima optuženih?!

Suština je u tome da vlada ne sme da dopisuje sudsku presudu i da unosi dodatne kazne, ako želimo da Srbija ostane pravna država. To što će neko ostati lopov i kriminalac, sasvim je druga stvar. Ovako trapavom uredbom to se neće promeniti, niti popraviti, samo će izazvati dodatne štete.

Sličan izlet u populizam imali smo sa Zakonom o ekstraprofitu, koji je isto tako neslavno propao, iz potpuno istog razloga – državna politika sa suviše populizma, a premalo znanja iz oblasti u kojoj se interveniše“.

Ovako je dr Dana Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta i članica Centra za liberalno-demokratske studije, odgovorila, u intervjuu za Ekonometar, na pitanje kako komentariše nedavno usvojenu uredbu vlade kojom se predviđa da ubuduće na aukcijama za prodaju firmi neće moći da učestvuju osuđeni za krivična dela, kao ni oni protiv kojih je stupila na snagu optužnica.

Spomenuli ste i dodatne štete?

Ovakva uredba doneće sa sobom jednu novu unosnu aktivnost u vidu odlaganja datuma kada optužnica stupa na snagu. Trenutno je, barem pretpostavljam, ova usluga besplatna, ali ako to bude uslov za kupovinu firme, bojim se da će se u našem korumpiranom sudstvu pojaviti još jedna „zlatna koka“.

Partijske kombinatorike

Kakvo je Vaše viđenje, zašto privatizacija tako dugo traje, a ipak je ostao neprivatizovan veliki broj društvenih preduzeća, ceo javni sektor, zemljište?

Osnovni problem su DS, DSS, G17 plus.

Dakle vodeće političke partije, kojima ostaci socijalizma garantuju besmrtnost na srpskoj političkoj sceni.

Dok se ne privatizuju javna preduzeća, partije imaju pristup ogromnim finansijskim sredstvima i mogu da nekažnjeno, neprimetno i na štetu svih nas, postavljaju svoje ljude na vitalna mesta, da obavljaju javne nabavke u korist svojih donatora, političkih miljenika ili dodvorica, a da Srbija zbog toga samo gubi.

Ove partije znaju da će to trajati do okončanja privatizacije društvenih i državnih preduzeća, a da će kasnije sve teže moći da se objasni zašto su sve druge firme postale efikasna privatna preduzeća a samo ove nisu. Stoga je logično da će političke partije odlagati privatizaciju, tamo gde je to moguće.

Da ironija bude veća, ovakvo stanje kakvo je danas zaista im garantuje – „besmrtnost“, naročito malim partijama. Pristupom državnoj kasi, male partije postaju „velike“. Lako kupuju ljude, te postaju veliki gospodari. Zbog toga se u Srbiji nikada neće formirati dvopartijski sistem u kome bi stranka koja dobije vlast imala punu odgovornost za postupke koje sprovodi.

Ovako imamo da Velja Ilić nije kriv, niti mnogo mari za ono što radi Đilas, a Dinkić nije kriv niti može da utiče na ono što radi Đelić, tako da naša ekonomska politika, u najboljem slučaju, postaje jedan kompromis koji svakako ne odražava volju većine birača.

Često se može čuti da Srbija sporo napreduje u poboljšanju svoje ukupne ekonomije? To naše zaostajanje nije više tako vidljivo. Zamerke se mogu davati zbog različitih stvari, ali se, ipak, mora priznati da su se za poslednjih sedam godina mnoge stvari izmenile.

Današnja ponuda robe izgleda sasvim drugačije nego što je bila 2000. godine, kad u radnjama nije bilo mleka, ulja, šećera, a naša prosečna plata nije iznosila više od 80 nemačkih maraka.

Današnja prosečna plata od 320 evra veća je nego što je bila 1989. godine, a ono čuveno pitanje – kada ćemo dostići tu zlatnu godinu postalo je deplasirano, jer ne samo da smo je dostigli nego smo je, mereno ličnim dohocima, i prestigli.

Ljudi masovno uzimaju kredite, kupuju kola, idu na letovanje i planiraju svoju budućnost. Mislim da je to velika stvar, da smo konačno okrenuti budućnosti, barem u ovom segmentu.

Ali, sve to prati i veliko raslojavanje?

U svim zemljama u tranziciji došlo je do velikog raslojavanja stanovništva. To se ne može izbeći. Naravno da mnogima nije prijatno da gledaju kako njihov komšija ima mnogo više od njih, a da se dobro zna kako se u poslovanju, najblaže rečeno, koristio sumnjivim sredstvima. Ali, setimo se, tako je bilo oduvek.

Taj isti komšija bi pre dvadesetak godina postao visoki funkcioner Saveza komunista i prigrabio bi sebi opet sve – i stan i dobar auto i vikendice i kredite i stipendije. I još bismo morali da posmatramo kako nam, onako bahat i neuk, kroji sudbinu. Jedina je razlika što tada nismo smeli o tome ni da pisnemo, a sada smemo.

I u tome što sada pokušavamo i zakonima da se branimo od takvih „komšija“, dok su tada upravo oni pisali zakone. Danas ih ne pišu, dakle, ne kroje nam sudbinu pa njihovo bogatstvo neće više direktno kočiti naš napredak.

To znači da smo, generalno gledano, na dobrom putu?

Sa stanovišta ukupne privrede, ovakav kapitalistički model pruža šansu zemlji koja je 2000. startovala sa nivoa ispod hiljadu dolara po glavi stanovnika da ove 2007. ostvari skoro pet puta veći dohodak (ocene MMF-a su da će Srbija završiti ovu godinu sa dohotkom od 4.790 dolara po stanovniku), a da to ipak ne bude samo zbog toga što dolar pada a dinar jača.

I što je još važnije, taj kapitalizam, osim tih bolnih raslojavanja, nudi ovoj zemlji šansu da u narednih deset godina realno utrostruči dohodak, da uđe u EU i da time našoj deci obezbedi život u zajednici koja ima tri velike blagodeti: tamo nema ratova, životni vek je najduži, a životni standard najviši. Nijedan socijalizam ne vodi u tom pravcu, a ovaj naš kapitalizam, koliko god da je trapav i klimav, ipak vodi tamo.

To otvara i pitanje efekata dosta velikog priliva novca u Srbiju?

Ti efekti nisu mali ako se ima u vidu ono o čemu sam upravo govorila, a naročito visok privredni rast. Kad pogledamo otkud taj veliki privredni rast poslednjih godina, zaključićemo da on u celini potiče iz privatizovanih starih firmi, kao i grinfild projekata. A upravo ovim uspešnim firmama najviše smeta ovakvo ponašanje vlade – puno populizma, nedoslednosti, ambijent sa visokim porezima i slabom pravnom zaštitom.

Koja je „terapija“ još potrebna za domaću ekonomiju?

Najpre treba otpočeti doslednu primenu Zakona o stečaju, pored ostalog i zato da bi firme koje učestvuju u tržišnoj utakmici bile sigurne da neće i same stradati jednostavno zato što im kupci nikada neće platiti isporučenu robu. Treba hitno dovršiti privatizaciju.

Učiniti sve, što uključuje i reformu pravosuđa i izgradnju institucija, da dođe što više grinfild investicija kako bi se nekako smanjio broj nezaposlenih i povećala poslovna kultura u zemlji. Mora se neprestano insistirati na tome da političke partije nisu sposobne da upravljaju našim a ne njihovim javnim preduzećima.

Usklađivati zakone sa Evropskom unijom. Pristupiti Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Parama od privatizacije vraćati dugove, a ne bacati ih na razna krečenja od nacionalnog značaja. Bilo bi od presudnog značaja umanjiti barijere ulasku, jer se jedino tako efikasno ruše monopoli.

Predstavnici Svetske banke i MMF-a ukazuju da bi glavna orijentacija prilikom izrade budžeta za 2008. trebalo da bude smanjenje javne potrošnje i efikasnije trošenje novca. Kako Vam se čini, da li će to ostvariti? Koliko znam, srpska vlada nije odustala od smanjenja javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu za jedan odsto. To je sasvim u skladu sa preporukama Svetske banke i MMF-a koji neprestano govore o smanjenju učešća a ne obima javne potrošnje.

Dakle, visok privredni rast sam po sebi obezbeđuje da, uz isti nivo javne potrošnje, njeno učešće u bruto domaćem proizvodu pada, što posledično povoljno utiče i na pad spoljnotrgovinskog deficita. Da ponovim, nama je potrebna sve veća javna potrošnja, sve veći izvoz i sve veća lična potrošnja.

Radi se samo o tome da održivi privredni rast podrazumeva da se učešće ovih agregata u bruto domaćem proizvodu dovede u red, a ne njihov nivo. To mi se ne čini preterano teškim zadatkom ako se nastavi brzi privredni rast.

Uz to, ministar Cvetković je obećao zamrzavanje plata u državnoj administraciji, što će dodatno oboriti udeo javne potrošnje i ostaviti prostor, nadajmo se, za još brži rast privatnog sektora, koji jedini može da obezbedi održivo visoku stopu privrednog rasta.

Pošto je u Srbiji sad aktuelna priča o njenoj otvorenosti za kapital iz drugih zemalja, dok domaće kompanije nailaze na prepreke kad žele da kupe neku firmu u Hrvatskoj i Sloveniji, pitaću i Vas za komentar ovakve situacije?

Ovo pitanje ima dva bitna dela. Najpre treba definisati interes Srbije, koji se svakako ne poklapa sa interesom pojedinih srpskih firmi koje imaju ambicija da deo kapitala sele u inostranstvo.

Sećam se događaja iz aprila prošle godine kad je srpski premijer dao bezrezervnu podršku gospodi Miškoviću i Beku da kupe slovenački Merkator, zanemarivši činjenicu da bi u tom slučaju svi trgovinski lanci u Srbiji postali vlasništvo, praktično, jednog čoveka.

Srećom, ovaj pokušaj nije uspeo, ali je srpsko tržište ipak i dalje ostalo veoma zatvoreno. Stoga tvrdim da ko god dođe, a da nije u dosluhu sa postojećim firmama, taj će nam učiniti dobro – sladoled će biti jeftiniji, pegle takođe, nameštaj će pojeftiniti.

Da li će te firme biti slovenačke, hrvatske ili recimo francuske, to stvarno nije preterano važno za standard stanovnika Srbije. Što ih je više, to bolje za nas, u ovom scenariju gube samo domaći karteli, monopoli i tajkuni.

Drugi deo pitanja vezan je za Sloveniju, zemlju gde veliki broj „starosedelaca“ iz bivših ju-republika nema ni dokumenta, niti ih izgleda mogu dobiti, te ne znam vredi li trošiti reči. Ako vredi, onda se ja glasno pitam – kada je bilo koji srpski političar ovu temu pokrenuo.

Država treba da štiti ljude, a firme se štite same. Evo, kako iz medija saznajemo, i bez državne podrške su hrvatski Agrokor i srpska Delta, tačnije g. Todorić i g. Mišković, napravili zajedničko ulaganje, jer su ocenili da im je to u interesu.

Slovenački Merkator nije pristupio ovom zajedničkom ulaganju jer, kako kažu, nisu na isti način vrednovali osnivački ulog. Da ponovim, ovi dogovori su jedno, a interes građana Srbije je nešto sasvim drugo. A na državi je da stavi u prvi plan interese građana, a ne pojedinačnih firmi.

Krečenje od nacionalnog interesa

"Ja i dalje mislim da je potrebno odustati od NIP-a, predizborne dosetke koja je partijama na vlasti omogućila da na vlasti i ostanu, a Srbiju vratila mnogo godina unazad – u priče o raspodeli, pravdi, nepravdi, o državi kao tvorcu novih radnih mesta.

Evo, nedavno ste u novinama mogli pročitati kako će Poreska uprava potrošiti čak 321 milion dinara na ulepšavanje sopstvenih radnih prostorija, dakle na molersko-farbarske i slične radove. Šta je tu od nacionalnog interesa, zaista me interesuje?!

Jedina dobra stvar je što je razotkrivena farsa o budžetskoj ravnoteži i što je priznato da zbog NIP-a imamo deficit od preko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Pošto se ministar finansija latio ozbiljnog zadatka da zamrzne plate i smanji javnu potrošnju, očekujem da će od iduće godine ovako očigledne zloupotrebe, poput krečenja od nacionalnog značaja, postati predmet javne osude i kažnjavanja zbog nenamenskog trošenja državnog novca“, ističe dr Popović.