Novinari u borbi protiv monopola

Setimo se samo kako je ogromni izvor bogatstva Bogoljuba Karića bila ona jedna (jedina) izdata licenca za mobilnu telefoniju. Pa je linija koštala sedam-osam hiljada ondašnjih maraka, moglo mu se – bio je monopolista.

A u to isto vreme u Engleskoj je linija koštala tek nekih pedesetak maraka, pa ti vidi kakav je to monopol bio i koliki su tu pljuštali profiti, čak i kasnije, kada je cena polako počela da pada! Da stvar bude još smešnija, sa padom cene broj pretplatnika je rastao, tako da je profit „Mobtela” iz dana u dan bivao sve veći...

Ali ni novinari tada nisu bili kao ovi današnji. Da je tada iz vlade procurila vest država kreće u borbu protiv monopola u mobilnoj telefoniji, čak da je to i sam Milošević izjavio, ne znam stvarno koji bi novinar (uključujući one režimske) tako svečano i tako radosno izveštavao o tome, a barem kroz polovinu medijske scene bi se provuklo ono otrovno pitanje – pa zašto ne izdate još jednu-dve licence pa da taj monopol otpadne sam, kao zrela kruška?

I odgovor smo svi znali – nema tog monopoliste koji nije istovremeno i donator vladajuće partije, te ukidanje monopola za vlast nije baš mudar potez. Monopol će lako nestati, ali čime će onda drugovi (i drugarice) da pune svoju partijsku kasu, pitamo se?

Danas je, naravno, sve drugačije – pošto nema Miloševića. Sada država čuva monopole tek onako, za ukras. A mediji nas uveravaju da je država konačno krenula u rat protiv monopola i samo treba da istraju na tom putu, koji je, naravno, trnovit i dug. Dobri političari ulaze u rat sa zlim monopolistima – to tako lepo zvuči, kao da smo u terminalnom odeljenju neke psihijatrijske klinike.

Da stvar bude još tužnija, ni u onim retkim slučajevima kada sami tajkuni i monopolisti progovore, niko iz medija dalje tim tragom da krene. Tako je pre neki mesec progovorio Milan Beko, rekavši nekome u pero da su tajkuni zapravo najveći deo bogatstva stekli posle 5. oktobra 2000. godine, a da se niko iz medija na to nije nadovezao.

Kao da je to neka vest – koga su, kada i kako tajkuni „kupovali“ posle 5. oktobra i šta se sve od zakona u Srbiji ne sprovodi samo zato što bi to tajkunima zagorčalo život.

A na čuvenu Bekovu izjavu Ako smo uopšte nečiji tajkuni, pre smo Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi, mediji su potpuno ispravno reagovali – ćutanjem. Jer, šta tu ima da se istražuje, kakav je ovo uopšte trag, kad dobro znamo da je tu jedini kriv Milošević koji je tajkune svojim rukama posadio u srpski privredni ambijent.

Pa da. Jedino je šteta za sve one posthumne partijske priloge koje mu tajkuni u neznanju i dan-danas uplaćuju i koje verovatno niko još nije ni pokupio...

Ni stvaranje novog monopola za novinare nije vest, a za ovu tvrdnju imam i dokaz. Na prošlonedeljnom skupu posvećenom monopolima, na kome stvarno nije bilo medija koji nije prisustvovao, jedan je privrednik do detalja opisao kako je Ministarstvo poljoprivrede tokom 2008. godine stvorilo novi monopol u prodaji đubriva.

To su uradili tako što je ministar Dragin ukinuo (evropsku) praksu po kojoj se subvencije uplaćuju direktno seljacima na račun, i izabrao jednu jedinu (!) firmu kojoj uplaćuje sav taj iznos subvencija – a onda ta firma prodaje jeftinije đubrivo. Na stranu to što sada seljaci više ne mogu da biraju ni cenu ni kvalitet đubriva, možda to stvarno i nije neka vest, evo, priznajem.

Ali, ako toliko novinara na tom skupu čuje kako je taj novi monopolista istisnuo 1.673 mala preduzeća koja su se bavila ovim poslom, zar to nije vest? Niti je vest da je time preko 6.700 duša onemogućeno da radi, dok na drugoj strani ta jedna jedina firma (izvesna Viktorija grupa) ubira sav profit, pa zar ni to nije ni senzacija, ni vest, ni ništa?

Danima su mediji prenosili izveštaje sa tog skupa posvećenog monopolima, nema tog nesrećnika koga nisu citirali, samo ovoga čoveka niko, ali baš niko u medijima nije citirao. Nije to za naše novinare vest, kažem vam ja.

A ovamo, teorijski, mediji su četvrti stub demokratije. Što znači da će kad svi zataje (i sudstvo, i parlament, i vlada) upravo novinari biti ti koji će nam otkriti šta se u tom mraku zaista dešava. Pa ćemo onda, recimo, saznati čiju to partijsku kasicu-prasicu puni ovaj novi monopolista. Ili ćemo shvatiti i sami da je stvar čista kao sunce – kao što izgleda i jeste.