Mala zemlja u raljama svetske krize

To je otprilike jednako (čak i nešto više) nego prosečan rast u prilično uspešnom razdoblju od 1965. do 1980. Ali, okolnosti tada i sada bitno su različite. Tadašnji rast nadovezao se na uspešan period posleratne obnove i izgradnje, i uveo prve značajne elemente ekonomskih sloboda.

U ovom najnovijem razdoblju, osnova je bila mnogo gora: privreda je bila potpuno razgrađena sankcijama, ratom i lošom ekonomskom politikom, a i svet je daleko od Srbije odmakao.

U neku ruku, krenuti od loše situacije je jednostavnije („gore ne može“), ali, s druge strane, relativno visoku stopu rasta od 5,1 odsto treba relativizovati saznanjem da, posle razaranja, postoji prirodno ubrzanje rasta i da je period od 2000. do početka svetske finansijske krize bio izuzetno povoljan, tako da je rast u Evropskoj uniji i istočnoj Evropi povlačio i brzi rast srpske privrede.

Tri osnovne karakteristike srpske (i nekada jugoslovenske) privrede ostale su i posle demokratskih promena: visoka stopa nezaposlenosti, visoki spoljnotrgovinski deficit i visoki obim državne potrošnje. Nezaposlenost se u poslednih nekoliko godina smanjuje, ali je još uvek na visokom nivou od 14 odsto (rezultati iz oktobra 2008).

O spoljnotrgovinskom deficitu piše se takoreći svakodnevno, te je suvišno to tretirati u ovom tekstu. Dovoljno je reći da je deficit od više od 20 odsto društvenog proizvoda jedan od najvećih u Evropi. Osnovni razlog leži u nedovoljnom izvozu.

Srbija izvozi tek nešto više od petine svog društvenog proizvoda, što je upola manje nego u slučaju Hrvatske, ili tek jedna trećina učešća izvoza u bugarskom društvenom proizvodu. Državna potrošnja nastavlja da „košta“ više od 40 odsto društvenog proizvoda, što je posledica stečenih velikih socijalnih prava iz vremena samoupravljanja i starenja stanovništva. Objektivno posmatrano, osam godina je bilo suviše malo vremena da bi se bilo koji od ovih strukturalnih problema srpske privrede rešio.

Šta se pozitivno promenilo?

Dve stvari koje se tiču ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Konvertibilnost dinara koja se danas čini tako običnom stvari, traje već osam godina, i to je prvi put da se, još od velikog (Prvog svetskog) rata ona održava toliko dugo. Konvertibilnost, naravno, olakšava razmenu sa svetom i priliv stranih investicija.

Kraljevina Jugoslavija, komunistička SFRJ i Miloševićeva Srbija nisu uspele, i pored svog „zaklinjanja“ u tržišne reforme, da održe konvertibilnost dinara za tekuće transakcije.

Liberalizacija trgovine sa svetom (ukidanje raznoraznih uvoznih kvota i smanjivanje carina) jeste druga veoma značajna stvar. I, na kraju, ne treba zaboraviti dve velike reforme, poreskog i bankarskog sistema. Sve to omogućilo je postavljanje institucionalnih osnova za relativno uspešnu kapitalističku privredu.

Razočaranja su verovatno opravdana u dve, međusobno povezane, oblasti: privatizacija i efikasnost pravnog sistema. Ovo drugo je samo način da se imenuje korupcija. Verovatno je korupcija, koja je po svojoj virulentnosti i beskrupuloznosti iznenadila mnoge, najveći minus tranzicije od 2008. do danas.

Koreni korupcije sežu, naravno, dalje, još od režima sankcija Ujedinjenih nacija i Miloševićeve Srbije kada je ponašanje mimo pravila bilo pravilo: to je bio ne samo način da se preživi, već je korupcija i svesno upotrebljavana da bi se režim duže održao na vlasti.

Ali, nema sumnje da su i nove, demokratske vlasti znatno doprinele širenju korupcije. To možemo svakodnevno da vidimo iz vesti o hapšenjima svakojakih mafija, besramnim platama u javnim preduzećima, crnim fondovima iz kojih se finansiraju političke partije, ogromnoj političkoj ulozi tajkuna i sličnog.

U suštini svega toga leži slabost pravnog sistema i njegova podložnost političkim pritiscima. Jer, ako istražni organi i policija rade dobro svoj posao (a čini se da to rade upravo zbog hapšenja različitih mafija), a potom se suđenja za ta nedela vuku godinama ili do njih uopšte ne dolazi, tada očigledno odgovornost leži na pravosuđu.

Štaviše, takav nedostatak rezultata destimuliše i organe gonjenja: čemu služe hapšenja mafijaša ako se oni sutra (ili kroz godinu dana), nađu na slobodi?

Srpska korupcija nije primarno „mala korupcija“ (kao podmićivanje saobraćajnih policajaca), već „velika korupcija“, to jest sposobnost da se zakoni i pravila kroje (ili ignorišu) kako to onima koji su moćni odgovara. Zato nije slučajno da se po oceni „male korupcije“ Srbija nalazi oko proseka zemalja u tranziciji, dok se prema „velikoj korupciji“ kotira znatno lošije. U oba slučaja, Srbija je lošije rangirana od Bugarske, Rumunije i Hrvatske. A znamo da ni u tim zemljama ne cvetaju ruže.

Poboljšanje u pravosuđu i borba protiv korupcije trebalo bi da predstavljaju osnovne zadatke vlasti. Ali, to je lakše reći nego učiniti. Problem je što je neka vrsta korupcije zahvatila sve „vladajuće“ sfere društva, te je nemoguće krenuti u obračun sa korupcijom a da se u isto vreme ne ugrozi sopstvenu politička baza.

Znači, osnova korupcije je političkog karaktera. Tek kada neko bude dovoljno moćan ili hrabar da i svoje političke kadrove prepusti nezavisnom „procesuiranju“, moći ćemo da govorimo o stvarnim naporima da se korupcija smanji.

Šta nas očekuje u godini (godinama) svetske krize?

Na početku 2009. jasno je da svet klizi ka globalnoj recesiji. Najnovije prognoze predviđaju porast svetskog društvenog proizvoda od oko dva odsto (što je upola od stope rasta u poslednjih pet-šest godina), ali je sasvim moguće, ukoliko dođe do značajnog usporavanja kineske privrede, da ta stopa bude još niža, možda čak i oko nule.

Za Srbiju je najvažnija činjenica da će rast u Evropskoj uniji, koja učestvuje sa oko 55 odsto u srpskom izvozu, biti negativan. Rast Rusije, u koju Srbija plasira sedam odsto svog izvoza, verovatno će biti još lošiji. Opadanje izvozne tražnje, uz visoku strukturnu zavisnost društvenog proizvoda od uvoza, znači da je za održavanje pozitivne stope rasta neophodno obezbediti još veći priliv sredstava iz inostranstva nego do sada ili stimulisati domaću tražnju.

Ovaj drugi, tipično kejnzijanski, pristup primenjuju sve razvijene države. Zašto ne može da ga primeni i Srbija? Razlog za to je što Srbija nema izvora iz kojih bi finansirala značajan budžetski deficit. Razvijene zemlje mogu da računaju na domaće ili inostrano zaduživanje. Za Srbiju su oba ova izvora nepristupačna ili veoma skupa.

Domaće finansijsko tržište je suviše malo i porast državne tražnje za novcem drastično bi povećao kamatne stope. Strani investitori ponašaju se upravo suprotno od onoga kako su se ponašali pre krize. Dok su tada finansirali sve i svašta, ne brinući mnogo o solventnosti dužnika, sada se novac povlači čak i kada su dužnici, na samo na prvi pogled, već i suštinski, ekonomski zdravi. To, naravno, produbljuje krizu i jeste u osnovi nacionalizacije bankarskog sektora u Velikoj Britaniji, i značajne participacije države u bankama u SAD.

Ali, ovakva neočekivana „plašljivost“ finansijera znači da će upravo „mlada“ i potencijalno nesigurna tržišta kao Srbija biti najviše pogođena. Jer ako se finansijeri povlače iz sigurnih i renomiranih firmi, utoliko će se više povlačiti sa novih tržišta ili onih koja su nestabilna. Ili će za rizik tražiti veće kamate. Tako vidimo da su oba potencijalna izvora za održanje domaće tražnje nepristupačna.

Ostaje, naravno, mogućnost povećanja izvoza čak i u spoljnim okolnostima koje su za Srbiju nepovoljne. Ovo leži u osnovi zalaganja za značajniju i naglu devalvaciju dinara. Ali taj „izlaz“ mi se čini problematičnim. On stvara više problema nego što ih rešava. Srpski (i jugoslovenski) izvoz uvek je bio cenovno neelastičan.

Jedna studija Međunarodnog monetarnog fonda nalazi da je dugoročna cenovna elastičnost jugoslovenskog izvoza od 1960. do 1990. bila tek oko 0,4 (devalvacija od 10 odsto povećava realni izvoz za četiri odsto) u odnosu na svetski prosek koji je veći od jedan (devalvacija od 10 odsto povećava izvoz za više od oko 10 odsto).

Problem Srbije nije u tome što su izvozne cene niske (zbog precenjenosti dinara), već što je srpska izvozna ponuda veoma siromašna. Naravno, cenovna elastičnost izvoza, kao što smo videli, nije nulta: realna devalvacija dinara prebacila bi neku marginalnu proizvodnju sa domaćeg na strano tržište. Ali, pozitivni efekti devalvacije bili bi mali, dok bi štete od inflacije koja bi je pratila bile mnogo veće.

Skoro sigurno opadanje izvozne, uz nemogućnost povećanja domaće tražnje znači da su opcije za vođenje agresivnije antikrizne politike veoma ograničene. Srbija, što nije iznenađujuće jer se radi o maloj zemlji, otuda jeste u pasivnoj poziciji, gde samo marginalno može da utiče na efekte krize. To jeste pomalo obeshrabrujući zaključak, ali, verujem, i realan: mali rade ono što moraju, a veliki ono što hoće. Srbija je mala.

*Autor je saradnik Karnegijeve zadužbine za mir u Vašingtonu