"Grejanje na biomasu samo uz pomoć države"

Koji su regioni i zemlje vodeći u povećanju korišćenja bio-mase i koja im je pokretačka snaga?

U mnogim zemljama Afrike bio-masa pokriva preko pedeset odsto primarnog snabdevanja energentima, uglavnom u formi tradicionalnog korišćenja bio-mase. Ipak, situacija u Africi je prilično različita nego u Jugoistočnoj Evropi. Stoga ću se ograničiti na evropske zemlje. Vodeće po udelu bio-mase u konačnoj potrošnji su Švedska i Finska, sa po preko trideset procenata, a slede baltičke zemlje sa po 20 do 30 odsto. Onda dolaze Danska i Austrija, kod kojih je udeo oko dvadeset odsto, a zatim su Rumunija, Portugal i Bugarska, gde važnu ulogu ima tradicionalna bio-masa.

Nagli razvoj korišćenja bioenergije u severnim zemljama i Austriji bio je rezultat promišljene politike tamošnjih vlada da poboljšaju energetsku bezbednost korišćenjem domaćih izvora bio-mase, umesto uvoznih fosilnih goriva, da stvaraju radna mesta u ruralnim područjima i da smanjuju emisiju ugljen-dioksida u okviru mera za ublažavanje klimatskih promena.

Koji model državnih podsticaja je najbolji i kako ocenjujete politiku Evropske unije?

Ne postoji jedan i jednostavan model. Prvo morate razlikovati tržišta grejanja, struje i goriva za transport. Sva tri tržišta su bitna za bioenergiju; za njih su potrebni različiti podsticaji. Podsticaji obuhvataju širok raspon mera, kao što su: podizanje svesti, obuka, dodatno oporezivanje fosilnih goriva, državna pomoć u ulaganju u bioenergiju (pogotovo u grejne sisteme), fidin tarife ili zeleni sertifikati za električnu energiju iz bio-mase i propisi o mešanju goriva u kombinaciji sa poreskim olakšicama u sektoru transporta. Na početku ovog veka, Evropska unija je pokrenula važne inicijative u oblasti bioenergije, pogotovo za struju iz bio-mase i goriva za transport. To se poslednjih godina promenilo.

U većini evropskih zemalja, 50 odsto konačne energije se koristi za grejanje, uglavnom iz nafte, gasa ili struje. U zemljama koje predvode na polju bioenergije, velik udeo bio-mase se koristi u sektoru grejanja. Tržište grejanja nudi najbolje mogućnosti za bioenergiju, ukoliko vladina politika podržava tu opciju. Na žalost, Evropska unija dosad nije razvila uspešne mere za grejanje na obnovljive izvore.

S kojim glavnim izazovima se suočavaju vaše članice u našem regionu?

WBA nema mnogo članica u balkanskim zemljama i Turskoj i nijednu na Kipru. U balkanskim zemljama i Turskoj energetska politika je fokusirana na fosilna i nuklearna goriva, umesto na obnovljive izvore. Nije dobro razvijena svest o pretnjama klimatskih promena i potrebi da se smanji emisija ugljen-dioksida. Za razliku od zemalja na severu Evrope. U ovakvom okruženju se teško omasovljuje korišćenje obnovljivih izvora energije i bio-mase. Potencijali bio-mase su veliki – iz šume, poljoprivrede i otpada – ali koristi se samo mali deo.

Često se previđaju prednosti kao što su otvaranje radnih mesta, ušteda novca za energente u regionu, veća energetska bezbednost i smanjenje emisija ugljen-dioksida i posledica je nedostatak podsticajnih mera za bioenergiju. Pored toga, konkurencija u oblasti gasa i uglja je jaka. Glavni izazov je uveriti donosioce odluka u prednosti bio-mase, kako bi uveli mere podrške, pogotovo u sektoru grejanja. U naglom razvoju tehnologije, da li je bilo nekih proboja koji vas čine optimističnim po pitanju korišćenja bio-mase?

Nauka i istraživanja stalno unapređuju tehnologiju za korišćenje bio-mase u smislu efikasnosti, smanjenja emisija štetnih gasova, povećanja komfornosti i tako dalje. Poslednjih godina su se dobro razvile tehnologije za najvažnije tržište bio-mase – grejanje; dok u sagorevanju bio-mase možemo da očekujemo stalna poboljšanja ali ne kakve velike prodore.

Zanimljiva su nova kretanja koja vidimo u oblasti gasifikacije bio-mase – u projektima malog i velikog obima – i konverziji celuloze u šećere i zatim u bio-goriva – napredna bio-goriva. Ove nove tehnologije su prilično skupe i korisne su uglavnom u regionima s visokorazvijenom industrijom bioenergije.

Iako je kriza cena hrane s kraja prošle decenije velikim delom izazvana akutnim špekulacijama na tržištu, činjenica je da se sve više plodne zemlje koristi za uzgajanje izvora goriva, konkretno i useva koji se inače koriste u ljudskoj ishrani. Koje su lekcije izvučene? Nejestive biljke od kojih se pravi gorivo se opet gaje na zemlji koja može da se koristi za proizvodnju hrane, zar ne?

U tom kontekstu mogu samo da navedem sledećih nekoliko činjenica: – Zemlja se oduvek koristila i koristi se u razne svrhe, poput uzgoja hrane za ljude i životinje, proizvodnje vlakana, sirovina za industriju skroba i drugih biohemijskih proizvoda, ranije za uzgoj hrane za životinje koje se koriste u transportu (konje), a danas za bio-goriva.

– Raspoložive zemlje je dovoljno. U zemljama o kojima ste govorili u vezi sa krizom cena hrane, preko milion hektara obradive zemlje se ne koristi. Mnogo je bolje upotrebiti tu zemlju za energente nego je ostaviti da tavori.

– Neuhranjenost širom sveta ima druge uzroke. U gotovo svim slučajevima, reč je o deficitu u snabdevanju belančevinama. Ukoliko proizvodite bio-gorivo kao što su etanol ili bio-dizel, za energiju koristite samo deo roda – skrob, šećer ili biljno ulje. Biljke kao što su kukuruz, druge žitarice, uljana repica i soja takođe sadrže proteine, ukupno koliko i druge komponente. Oni se koriste u ishrani u obliku proteinske pogače ili druge vrste proteinske hrane za životinje. Stoga, korišćenje zemljišta za proizvodnju bio-goriva istovremeno podrazumeva dodatnu proizvodnju belančevina. Proizvodnja bio-goriva unapređuje snabdevanje belančevinama širom sveta.

S druge strane, ukoliko se zemlja ne obrađuje ili je izostave iz proizvodnje iz ekoloških razloga, umesto da je iskoriste za bio-goriva, smanji se i proizvodnja proteina. U Africi ima primera gde proizvodnja bio-goriva unapređuje poljoprivredu i, samim tim, donosi više hrane i energije iz obnovljivih izvora.

– Variranje cena poljoprivredne robe je poslednjih godina uglavnom izazvano promenama klimatskih uslova – sušama u delovima sveta – a ne proizvodnjom bio-goriva. Zemljište koje se koristi za proizvodnju bio-goriva i belančevina činilo je oko tri procenta obradivih površina, manje nego neiskorišćena obradiva zemlja i manje od napretka u proizvodnji u vidu rasta prinosa.

– Umereno povećanje količine bio-goriva u transportu smatram neophodnošću koja ne narušava sistem snabdevanja hranom, već nam pomaže da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva u oblasti transporta, kako bismo oborili emisije ugljen-dioksida i poljoprivredi dali nove mogućnosti.

Kada ste se zainteresovali za potencijale bio-mase i koji vam je bio prvi profesionalni angažman u toj delatnosti?

Moje interesovanje je počelo osamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Austrija odlučila da napusti nuklearnu energiju, a havarija u Černobilju je pokazala rizike te tehnologije. Istovremeno, održane su prve konferencije o negativnom uticaju emisija ugljen-dioksida koje izaziva sagorevanje fosilnih goriva. Pored toga, poljoprivreda i šumarstvo u Evropi su imali velike probleme zbog hiperprodukcije i zatrebala su im nova tržišta. U mnogim raspravama u krugu prijatelja zaključili smo da bi razvoj korišćenja bio-mase za proizvodnju energije doprineo rešavanju tih problema, pošto ona delimično može da zameni fosilna goriva i doprinese obaranju emisija ugljen-dioksida, jer bio-masa je neutralan energent u pogledu ispuštanja ugljen-dioksida.

Energetika kao novo tržište u poljoprivredi i šumarstvu može da doprinese prihodima farmera i vlasnika šuma, a osim toga možemo da otvaramo radna mesta u ruralnim područjima, izgradimo industriju energije iz obnovljivih izvora i smanjimo svoju zavisnost od uvoznih energenata. Radeći u upravi za poljoprivredu u Austriji pomagao sam u primeni tih ideja putem razvoja raznih programa obuke i podrške upotrebi bio-mase.