Turizam u Dubrovniku 1978. godine: Policajci svedočili ko je pravio probleme

U najlepšem gradu Jadrana, reklo bi se, i policija je najgostoljubivija...

O tome kako je danas u Dubrovniku, a na osnovu onoga što smo boraveći ovde videli, sigurno nije kao pre deset godina.

"Nije kao što je bilo nekada", kažu Bilođerić i Šimac iz Sekretarijata unutrašnjih poslova . "Malo je mirnije, rasteretio se stari grad. Mladi turisti, koji su ponekad pravili probleme dubrovačkom turizmu, povukli su se na periferiju. Bila je to i namera našeg urbanističkog plana. Svi objekti sa bučnom muzikom sada su na periferiji grada, Babinom kuku, i drugim mestima."

Poznati ste kao policija koja čuva red i mir u jednom od najživljih turističkih gradova. Imali ste dosta problema, ali ih nikada niste rešavali nekim bučnim intervencijama, koje bi dobile i odgovarajući publicitet. Kako ste u tome uspeli?

"Nismo mi baš toliko mirni kao što biste hteli da nas predstavite. Nemojte to ni da napišete, jer će onda svi oni besprizorni duž jadranske obale da pohrle ka dubrovačkoj 'blagoj policiji'. Znamo mi, itekako, da budemo oštri, ali moramo da budemo i fleksibilni. Mi u principu živimo od turizma, pa moramo svesno, misleći na sve građane Dubrovnika, da žrtvujrmo malo svog mira.

Eto, na primer, pre desetak godina na nas su bili navalili svetski i jugoslavenski hipici. Nisu to bili neki za rušenje, raspoloženi dečaci i devojčice. Bila je to prilično mirna grupa mladih ljudi koji, po našem mišljenju, nisu znali šta će sa sobom, pa smo ih mi pustili da po ceo dan leže na tim stepenicama i da se peku na suncu.

Intervenisali bismo samo ukoliko su zaista prekršili neki od zakonskih propisa, a ta naša intervencija nije se sastojala od batina, nego od ljubaznog pozdravljanja sa njima i - otpraćivanja iz Dubrovnika."

"Bilo je slučajeva", priseća se zamenik komandira, "da neki turisti napadnu našeg policajca na dužnosti. Pre dve godine jedna grupa pijanih Italijana, njih jedanaest, počela je fizički da se obračunava sa jednim našim policajcem.

I onda se na delu videlo ono što nema ni jedna policija na svetu - koliko je uz nas svaki građanin. Da nije bilo građana, naš drug bi očigledno izvukao deblji kraj, ali, zahvaljujući građanima, deblji kraj je izvukla grupa besnih Italijana."

"Meni se jednom lično dogodilo", nastavlja Šimac, "da mi je jedna žena od osamdeset godina javila da je neko provalio u radnju preko puta njene kuće. Povezali smo njen telefon sa našom radiostanicom i ona nam je svo vreme govorila kuda se provalnik kreće - bilo nam je lako da ga uhapsimo."

"A bilo je bogami i takvih primera", umeša se u reč sekretar Bilođerić, "kad naši organi javne sigurnosti, posle nekoliko dana, na nekom od dubrovačkih stepeništa nađu iznemoglog i izgladnelog čoveka, pa onda, ne znajući kuda će i šta će sa njim, skupe između sebe dobrovoljni prilog, kupe mu nešto da jedu i kartu za prvi autobus, brod ili voz.

Opet, da se vratim na ono od pre, nije baš lepo o tome da se govori, jer se bojim da će svi oni koji nemaju čime da se vrate sa mora doći u Dubrovnik, da bi im to osigurala dubrovačka policija.

Nismo mi samo na udaru raznih ljudi i turističkih grupa tokom leta. Događa nam se to često i zimi, a onda imamo najviše problema baš sa mladima iz naše zemlje.

Dobije neko dete iz Beograda, Zagreba, Skoplja, Maribora ili Kolašina jedinicu iz nekog predmeta, padne na nekom ispitu, pa u onoj svojoj nerazumnosti pokupi prvo što mu dođe pod ruku, ne javi se roditeljima - i pravac Dubrovnik.

Dođe ovamo i, kako to mladi kažu, gluvari dva-tri dana, dok ga glad ne otera i u greške.

Onda mi takvu decu odvedemo u jedan Dom koji nam služi kao prihvatilište, smestimo ih tamo, damo im da jedu i da spavaju, a onda tražimo njihove roditelje, koji na kraju dođu po njih i, u najvećem broju slučajeva, plate njihovo zadržavanje."