Foto:gettyimages/ Pool
Foto:gettyimages/ Pool

Na nišanu, kroz minsko polje: Turistički obilazak sa glavom u torbi

Podeli

Kako bi bilo kao turista posetiti granicu između Severne i Južne Koreje?

Seul je samo sat vremena vožnje od granice. Glavni grad Južne Koreje je metropola otvorena prema svetu. Od kraja vojne diktature 1979. se grad veoma brzo razvio. Bio je domaćin Olimpijskim igrama i mnogim svetskim kupovima.

Zanimljivo je pomisliti – tako blizu Severne Koreje i diktature su sedišta Hjundaija, Samsunga ili LG.

Odatle krećem ka takozvanoj demilitarizovanoj zoni. Poluostrvo je podeljeno još od Korejskog rata 1953. godine. Između Severne i Južne Koreje je 250 kilometara širok koridor sa bodljikavom žicom, minama i topovima koji drže na nišanu svakog ko se približi.

Južna Koreja me pomalo podseća na Zapadni Berlin koji je bio kao ostrvo u Hladnom ratu. Iako ova azijska zemlja nije okružena komunističkim susedima, kao što je bio Zapadni Berlin, ipak se u nju može doći samo avionom ili brodom.

Osim toga još uvek nije postignut mirovni sporazum između Severne i Južne Koreje.

Foto: gettyimages/ Chung Sung-Jun
Foto: gettyimages/ Chung Sung-Jun

Putovanje bez garancije

Postoji mnogo ponuda za one koji žele u organizovanim turama da posete deo demilitarizovane zone u koji turisti imaju pristup. Sve je pitanje novca. Za 30 evra možete priuštite pogled na granično područje, a za 75 možete proći putem kojim su prolazile političke vođe dve zemlje kada su zajedno posetili zonu.

U slučaju nepredvidivih događaja, visokih političkih napetosti ili čarki između graničara – tura se otkazuje. U tom slučaju se novac ne vraća.

Odlučujem se za turu na kojoj možemo da razgovaramo sa jednim od onih koji su pobegli iz Severne Koreje. Ulazimo u autobus ispred skupog hotela. Poslednji pogled na luksuz i blagostanje Seula.

Jer, samo nekoliko kilometara van grada scena je potpuno drugačija. Bodljikava žica okružuje put. Turistički vodič objašnjava da bi to trebalo da spreči severnokorejsku invaziju. Ljudi su ovde verovatno već navikli na ove odbrambene kulise. Kod nas pak to izaziva lako depresivno raspoloženje, što vodič pokušava da razbije vicevima o Severnoj i Južnoj Koreji.

Nešto pre kontrolnog punkta ka demilitarizovanoj zoni zaustavili smo se kod jednog centra za posetioce. S obzirom na hor različitih jezika, izgleda da se ovde zaustavlja svaki autobus sa turistima. Pored prepunog parkinga su američki i korejski restorani brze hrane, ali i jedno dečje igralište. Naš turistički vodič kaže da se ovde igraju deca dok su odrasli u ratu.

Foto:gettyimages/ Jean Chung
Foto:gettyimages/ Jean Chung

Biće ozbiljno

Sada nas od demilitarizovane zone deli samo jedan kontrolni punkt. Oseća se lagana nervoza. Vojnici savesno kontrolišu naše pasoše. Tokom prebrojavanja jedan nedostaje. Sad sve mora ispočetka, još jednom prebrojavanje i još jedna kontrola. Bez pardona, bez obzira što vide da smo turisti.

Sve se više približavamo Severnoj Koreji. Vodič je ponovo pokušao da nas razgali humorom dok se vozimo putem pored minskih polja na strmim brežuljcima. Vodič je očigledno često bio na ovom putu i nije odleteo u vazduh.

Na jednom brežuljku je platforma sa koje može da se vidi severno susedstvo. Vidljivost je doduše ograničena po oblačnom danu, i samo se nazire ogromna zastava fantomskog severnokorejskog sela Kidžong-dong.

Dalje idemo kroz Treći tunel. To je jedan od četiri severnokorejska tunela koje je Južna Koreja otkrila do 1974. godine. Pjongjang tvrdi da su tuneli služili za kopanje uglja, a južnokorejska strana sumnja da bi tuneli trebalo da posluže tokom eventualne invazije Severne Koreje.

Na putu ka poslednjoj stanici ture stavljamo šlemove. Od granice sa Severnom Korejom deli nas svega 200 metara. To je stroga vojna zona – zabranjeno je fotografisanje. Odavde bismo mogli da prepešačimo do Severne Koreje. Tu je samo nekoliko prepreka i jedna ograda od bodljikave žice koja nas deli od severnog suseda.

Foto:gettyimages/ Chung Sung-Jun
Foto:gettyimages/ Chung Sung-Jun

Impresionirani i radoznali

Dok su strani gosti u našoj grupi impresionirani i radoznali, mlada Korejanka izgleda potpuno nezainteresovano. Uglavnom sedi ravnodušno pognuta nad mobilnim telefonom. Kao da na ovaj način potvrđuje sve predrasude o mladim Korejancima.

Tek na povratku saznajemo da je ona osoba koja je pobegla iz Severne Koreje, i koju je trebalo da sretnemo tokom obilaska. Pomalo stidljivo nam priča kako je pobegla.

Odrasla je na kineskoj granici, uspela je da preko Kine i Vijetnama dođe do Južne Koreje. Održava kontakt sa svojim bližnjim u Severnoj Koreji i redovno im šalje novac.

Pitam je kako se oseća na ovim turističkim turama u neposrednoj blizini domovine. Priča da je u početku bila prestravljena kada bi se autobus približavao granici. U međuvremenu se oseća sigurno i zna da joj se na ovim turama ne može ništa dogoditi dok priča svoju priču.

Na početku ture vodič nam je rekao da na ovom putu treba da se osećamo „kao kod kuće“.

To mi u Seulu pada lako, bez obzira na vojne tunele i rakete usmerene na grad. Izgleda da je moguće to zaboraviti. Većina ljudi u Seulu ne ignoriše svog severnog suseda, ali radije se bave sobom.

Berlinski zid je stajao 30 godina, a ovi ljudi sa demilitarizovanom zonom žive već više od 65 godina. Hladni rat još traje.

Piše: Kaj Dambah

Izvor: DW

strana 1 od 346 idi na stranu