Augusto Pinoče: Kako su kompleksi iz detinjstva kreirali monstruma

Ipak, postavlja se pitanje, koje okolnosti od nevinog deteta stvore monstruma. Kakvo odrastanje rezultira time da dobijemo beskompromisnog generala, neosetljivog na ljudsku patnju, koji je spreman da zarad vlasti žrtvuje desetine hiljada svojih sunarodnika.

Tereza Pinoče, Augustova najmlađa sestra, svedočila je svojevremeno o snažnoj povezanosti svog brata i majke.

"Bio je njen miljenik, uvek sladak sa njom. Svakog dana bi je posećivao pre posla. To je bilo prvo što bi uradio ujutru" - prisećala se Tereza. "Rekla bih da je to čvrsta veza koja je potrajala ceo život".

Pinoče je pohađao školu Sagrados Korazines. Jednu od najstarijih privatnih škola (osnovana 1837. godine) u Južnoj Americi. Njegova mlađa braća su bila smeštena u internatu, ali ne i Augusto. Nije mogao bez mame, preselio se sa roditeljima u Valpraiso.

Ni kao đak nije blistao. Deca su mu nametnula nadimak "magarac". Navodno zbog karakterističnog, grohotnog smeha. Međutim, postoji i verzija da je razlog nadimku bio njegov (ne)uspeh u školi. Dosijei pokazuju da nije bio najgori, ali da je bio i daleko od najboljih.

Uglavnom je dobijao jedva prelazne ocene, ali je zanimljivo, briljirao u predmetima koji su imali veze sa umetnošću. Uživao je u časovima francuskog i latinskog koji je praktikovao i učestvujući na misama. Jedne godine, neočekivano, nagrađen je na matematičkom takmičenju. Međutim, to je bio usamljen događaj tokom njegovog školovanja.

Magarac u savršeno krojenoj uniformi

Foto: Profimedia

Ipak sve nedaće odrastanja padale su u senku ogromne podrške njegove majke, Aveline Ugarte, moćne žene baskijskog porekla, čija je i ambicija bila da joj sin dosegne visoki vojni čin. Otac, Augusto Senior, potomak bretonskih proizvođača sira koji su se naselili u Čileu početkom 18. veka da bi izbegli ratove za špansko nasleđe, želeo je da mu sin bude lekar.

Pinoče je diplomirao 1937. kao pešadijski oficir. Kasnija karijera bila mu je stabilna, ali rutinska, oslonjena na njegovu stručnost u „geopolitici“, predmetu koji je predavao na čileanskoj "Ratnoj akademiji". Ova kvazi-nauka, posmatrala je nacionalne države kao živa bića i bila je jedan od izvora nacizma.

Prema njegovim memoarima, Pinoče je prvi put bio upozoren na "zaista đavolske privlačnosti marksizma" 1948. godine, dok je komandovao zarobljeničkim logorom za zabranjene komuniste. I ovde je prvi put sreo dr Aljendea, koji je 1973. godine izvršio samoubistvo u bombardovanim ruševinama vladine palate "La Moneda", umesto da preda mesto predsednika. U to vreme, Aljende je bio mladi lekar i socijalistički senator koji je dolazio da poseti zatvorenike. Tadašnji poručnik Pinoče je zapretio da će ga upucati ako to pokuša - iako je Aljende uvek povezivao drugog oficira sa incidentom.
Članovi Aljendeovog predsedničkog štaba pamtili bi Pinočea pre puča kao snishodljivog oficira i ulizicu – "čoveka koga bismo pozvali da nam treba džip", rekao je jedan. Tri nedelje pre puča, kada je konstitucionalista general Karlos Prats podneo ostavku na mesto vrhovnog komandanta usred sve veće političke krize, Aljende je imenovao Pinočea da ga zameni u uverenju da je on jedini preostali lojalan član vrhovne komande vojske.
"Pitam se šta su uradili sa jadnim Pinočeom", pitao je odlazeći predsednik svoje saradnike kada su se pojavile prve vesti o puču i ne sluteći da je upravo čovek za koga pita ustvari pretedent na njegovo mesto.

Izdaja "Bogorodičinog miljenika"

Foto:Profimedia/AFP photo

Sam Pinoče će kasnije tvrditi da je, iz bezbednosnih razloga, dve godine sam planirao puč sa studentima oficirima na vojnoj akademiji. Drugi generali, koji su svakako bili umešani u zaveru, rekli su da je on smatran nepoverljivim i da nije igrao nikakvu ulogu. Ono što nije sporno jeste da mu je tri dana pre puča postavljen ultimatum od vrhovnih zapovednika mornarice i vazduhoplovstva da im se pridruži ili snosi posledice.

Na sam dan nije bilo sumnje da je Pinoče glavni. "Shvatio je šta mu je palo u krilo i nije imao alternativu osim da to prati", rekao je kasnije jedan od njegovih najbližih civilnih saradnika. Amaterski snimci radio prenosa između komandnih mesta golpiste tog dana otkrivaju Pinočea kog će svet upoznati. Dok je pregovarao o Aljendeovoj predaji, grubo se našalio kako je odveo predsednika iz zemlje i srušio avion na putu.

U roku od godinu dana, pošto je vojska potvrdila svoju ogromnu snagu na državnom nivou, planovi za rotirajuće predsedništvo između četiri člana vladajuće hunte šefova službi su odbačeni i Pinoče je imenovan za predsednika Republike. Tesna grupa civilnih i vojnih savetnika osmislila je režim fokusiran na njega kao inkarnaciju vojne "istorijske misije da prepravi zemlju". Potencijalni rivali su bili ili penzionisani ili su umrli u misterioznim okolnostima. Godine 1974., general Prats je postao jedna od žrtava - ubijen je sa svojom ženom u egzilu u Buenos Ajresu od bombe postavljene pod njihov automobil - napad koji je kasnije pokazalo da su ga izveli Pinočeovi agenti.

Specijalno za Pinočea ponovo je ustanovljen vojni čin general-kapetana, koji je do tada imao samo oslobodilac zemlje od Španaca početkom 1800-ih, Bernardo O Higins. Njegova uniforma je bila brižljivije krojena od svih drugih. Jako mu je to bilo važno. Sebe je predstavljao kao vizionara koji je, vođen "tajanstvenom rukom Božjom", učinio Čile "jedinom zemljom u istoriji koja se oslobodila jarma komunizma". Oko njega se širila propaganda da uživa posebnu zaštitu Bogorodice, zaštitnice vojske i zemlje. Kultu ličnosti doprinele su statuete nalik onim verskim kao i posteri "Besmrtnog" koji su se pojavljivali na demonstracijama podrške nakon njegovog hapšenja u Londonu.

Izvukao se, kao i nekoliko puta naknadno. Sud u Čileu je 2002. godine odbio da ga procesuira za ubistva i odmazde počinjene tokom sedamnaestogodišnje vladavine, jer nije bio zdravstveno stabilan za suđenje. Preminuo je 10. decembra 2006. godine od posledica srčanog udara, u vojnoj bolnici u Santjagu.