Moj grad - vrt dobre nade

Nekada davno, u praistoriji elektronske komunikacije i informatičkog društva, ljudi su i u mom gradu živeli prema načelima prirodnih zakona, što neizostavno uključuje koegzistenciju kako sa florom, kroz bašte, parkove, drvorede i zelene površine, tako i sa faunom – mahom uz pse, mačke, ptice i ribice, što kao kućne ljubimce, što kao čuvarkuće, koliko od humanoidnih uljeza sa rđavim namerama, toliko i od napasnih štetočina poput miševa i pacova.

A onda, kako se celokupno građansko društvo emancipovalo, a znanje o svemu i svačemu bivalo dostupno sve širem krugu narastajućeg građanstva, rasla su i interesovanja za egzotične krajolike naše planete. Bez televizije, radija i revijalne štampe (kakvu danas znamo), uz retke kafanske projekcije kinoskopa iliti bioskopa, putujući cirkusi, s predstavama u kojima su prikazivane svakojake divlje zveri sa dalekih kontinenata (o kojima se ponešto moglo pročitati samo u knjigama pustolova), bili su prvorazredna senzacija u mome gradu: građanstvo je hrlilo da vidi strašne lavove, džinovske slonove, opasne leoparde, pitome foke i vesele majmune, kako se pod strogim palicama krotitelja pokoravaju svim naredbama svojih čovekolikih gospodara.

Otmena, bogata gospoda koja su već videla nešto belog sveta tragajući što za novim saznanjima, što za špekulacijama (ili obrnutim redosledom), ponukana ne toliko filantropijom samom po sebi koliko poreskim olakšicama koje je svako filantropsko delanje donosilo prema ondašnjem zakonu, zdušno su pomagala emancipaciju svoje lokalne zajednice.

Tako je i ondašnji gradonačelnik mog grada, inače viđeni industrijalac gospodin Vlada Ilić, 1936. godine inicirao stvaranje, a potom i otvaranje ovdašnjeg zoološkog vrta, kao dar „opismenjavanju i naučenju“ (u najširem značenju) svom narodu. Štaviše, plan gospodina Ilića bio je daleko ambiciozniji - objedinjena izgradnja zoo vrta i botaničke bašte u kulturno-istorijskom i arheološkom kompleksu Kalemegdanske tvrđave, što bi činilo neviđenu celinu, na ponos ne samo gradu i državi, već celokupnom civilizovanom svetu.

Prvi stanovnici vrta bili su lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, papagaji i divljač ovdašnjih predela (srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove...). Njihovo stalno prisustvo u mom gradu namah je privuklo toliko pažnje, da su građani postali stalni posetioci Vrta, a čak je i kraljevska porodica neretko dolazila u njegov obilazak. Priča se da se mladi kralj Petar Drugi, koji je vrt redovno obilazio, naročito interesovao za planove i daljnju izgradnju vrta, što je njegovom utemeljivaču, gospodinu Vladi Iliću, donosilo dodatni prestiž i u Gradskoj upravi i među građanstvom.

I upravo interesovanje kraljevske porodice i prestiž samog gospodina Ilića omogućili su da se vrt, s nešto više od skromnih početnih tri hektara, vrlo brzo proširi na dvostruko veću površinu, a potom, izgradnjom restorana „Kalemegdanska terasa“ i pripajanjem jednog dela Donjeg grada proširi na čak 14 hektara stare gradske tvrđave. Na toj površini, koja je koliko-toliko omogućavala stvaranje ambijentalnih uslova neophodnih za preživljavanje stanovnika zoo vrta, dočekan je i Drugi svetski rat.

Moj bivši komšija Jordan Arnautović, kome su u naletu “prve kvazitranzicije“ s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka oduzete i srušene poslastičarnica i poslastičarska radionica na Slaviji, a koji i danas živi u Dušanovoj ulici, tik ispod zoo vrta, kaže da je bombardovanjima Nemaca 1941. i „saveznika“ 1944. godine, zoo vrt praktično uništen: ne samo da su staništa razorena i životinje masovno pobijene, već su i pukim slučajem preživele zveri naknadno ubijene, iz straha za bezbednost stanovništva grada.

Neverovatnim sticajem okolnosti bombardovanja su preživeli nilski konj Buca i aligator Muja, koji su oslobođenje grada i novu vlast dočekali u okrilju dobrih ljudi iz okoline zoo vrta. Štaviše, da bi tragedija bila veća stanari zgrada oko vrta, naivno verujući da sam vrt neće biti gađan, potražili su sklonište od bombi u današnjem zimovalištu za zebre i antilope, koje je tada takođe direktno pogođeno bombom iz vazduha i svi koji su se zatekli u njemu poginuli su.

A moja pokojna baba i majka pričale su mi decenijama kasnije o tome kako je pokojni deda, ugledni predratni modni krojač („za dame i gospodu“) u gradu, prvih ratnih godina u bašti svoje kuće na Dorćolu ljubomorno čuvao par pataka i pauna, odbeglih iz zoo vrta za vreme nemačkog bombardovanja. Kako je majčina, odnosno babina familija, u poznim ratnim godinama bila prinuđena da pobegne iz grada, ostavivši za sobom svu imovinu, razložno je pretpostaviti i da su par spomenutih pataka, jednako kao i paun, neveselo skončali u izgladnelom gradu.

Opet, vrt je uprkos svemu preživeo; najočitiji dokaz tome je ranije već spomenuti aligator Muja koji je stanovnik Vrta od 1937. godine i svi su izgledi da će postati apsolutni rekorder među aligatorima po svojoj dugovečnosti. Bez obzira na svoju vremešnost, hrani se jedanput sedmično sa pet do šest kilograma mesa. Ranije je dobijao i ribu, ali u poslednje vreme nju neće da jede.

Poratno življenje zoo vrta bilo je doslovno puko, slučajno preživljavanje; zaslužni "Partijski kadrovi" i komesari, kojima je kao nagrada dodeljivano upravljanje zoo vrtom, marili su isključivo za svoja zvučna upravljačka i direktorska zvanja pa su, shodno tome, brinuli o vrtu kao o lanjskom snegu. Bilo je tu, dakako, i prikrivene netrpeljivosti prema vrtu i samim životinjama, što zbog histerično ideologiziranog poimanja vrta kao "buržoaske zaostavštine", što zbog seljačkog mentaliteta shvatanja životinja kao "marve, nižih bića", pa je pravo čudo da je vrt u pojedinim dekadama uopšte opstao.

Istini za volju, bilo je i obrazovanijih, civilizacijskom kulturom zadojenih gradonačelnika, koji su pokušavali da zoo vrtu omoguće više od golog opstanka. Ipak, u celini i istorijskom kontinuitetu ovoga grada, sve do 1986. godine i dolaska na direktorsko mesto Vuka Bojovića, zoo vrt je bio na ivici mučnog zamiranja i doslovnog urušavanja.

Izgled i ugled gradskog zoološkog vrta danas ne može se ni po čemu porediti sa umirućim stanjem u kojem se nalazio pre tri decenije. Danas je to balkanska, evropska oaza, pa i svetska, bez imalo preterivanja, oaza čudesa planete Zemlje. Ne samo da je njegova primarna, zoološka komponenta dovedena na nivo u kojem životinje u faktičkom zatočeništvu doživljavaju drugu dimenziju svoje prirode i življenja, u kohabitaciji s ljudima, pa otuda neverovatno i za biologe neshvatljivo brojno potomstvo koje i najređe vrste u ovdašnjem zoo vrtu ostavljaju za sobom, već se polako i planski ostvaruje proširena zamisao osnivača vrta, pokojnog gospodina Vlade Ilića, ozelenjavanjem Vrta najrazličitijom florom. Štaviše, istorijsko-arheološkoj dimenziji pridodata je i evidentno umetnička, postavljanjem niza skulptura u neposrednoj tematskoj vezi s prostorom u kojem se nalaze, te izvorišta i fontana, "vrela života" naše planete.

A sve to ne bi bilo moguće bez entuzijazma i energije Vuka Bojovića, ali i njegove sposobnosti da animira ljude, sugrađane dobre volje: volonteri, od univerzitetskih profesora, preko umetnika, veterinara, učitelja, do đaka osnovaca, svakodnevno ulažu svoje vreme, znanje, energiju i nadasve ljubav u očuvanje i neprestano poboljšavanje uslova života u zoo vrtu.

Ljubav, ta ključna reč, bukvalno se vidi i oseća na svakom koraku u zoo vrtu. U gradu u kojem dobar deo stanovništva, polutana koji sebe bezobrazno bahato smatraju i nazivaju „građanima“, pse i domaće mačke tretira kao uljeze koje treba ne samo pobiti, već masakrirati, u kojem ludilo hipokrizije obezbeđuje "protest" zbog seče starog drvoreda, uz istovremeno divljačko lomljenje drveća u sopstvenom dvorištu, a krađe umetničkih skulptura sa javnih površina (radi njihove prodaje otpadima) imaju formu organizovanog kriminala, postojanje i opstajanje zoološkog vrta u današnjem stanju gotovo da je ravno - čudu.

S druge strane, naučno je dokazano da druženje sa životinjama čini ljude – boljima. Otuda je i njegovo ime "Vrt dobre nade" višesmisleno i tiče se jednako samog vrta i njegovih stanovnika, koliko i stanovnika ovog grada, možda ponajviše opstanka života na Zemlji kakvu znamo, uopšte.

Potonje su najpre, kako to već biva, prepoznali belosvetski gosti moga grada, od kojih se mnogi iznova vraćaju ovom gradu i zoo vrtu kad god im se ukaže prilika. Tako je "Vrt dobre nade", mimo bilo čije volje ili htenja, sasvim spontano i reklamom nesugerisano, sam po sebi, postao jedan od zaštitnih znakova ovog grada. Danas se to u proširenom značenju naziva brend, ako se ne varam! A brendovi se, u normalnim sredinama, štite zakonom! Prvi stanovnici vrta bili su lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, papagaji i divljač ovdašnjih predela (srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove...)

Vlada Ilić, gradonačelnik Beograda, inače viđeni industrijalac, 1936. godine inicirao je stvaranje, a potom i otvaranje ovdašnjeg zoološkog vrta kao dar „opismenjavanju i naučenju“ (u najširem značenju) svom narodu

Priča se da se mladi kralj Petar Drugi, koji je vrt redovno obilazio, naročito interesovao za planove i dalju izgradnju vrta, što je njegovom utemeljivaču, gospodinu Vladi Iliću, donosilo dodatni prestiž i u gradskoj Upravi i među građanstvom

Izgled i ugled gradskog zoološkog vrta danas ne može se ni po čemu porediti sa umirućim stanjem u kojem se nalazio pre tri decenije: danas je to balkanska, evropska oaza, pa i svetska, bez imalo preterivanja, oaza čudesa planete Zemlje