Srbin po difoltu

Zasipani tuđicama. Zagušeni slengom. Zatrpani frazama. Jezik nam se polako gasi, skapava, odumire. Protivnici globalizacije govore o konfliktima, fizibiliti studijama, lošim intencijama. Pobornici jezičke čistote komentarišu kako bratu ide biznis, koja pevaljka ima bolji stajling, kad će da čekiraju novi kafić, a marketing, japije, agende i slično ni da ne spominjem.

Jezik nam se ubrzano kvari, propada, ugrožen sa svake strane, istina, najviše od engleskog, ali hej, tu je i nemački, pa hrvatski, bugarski i još poneki.

O čemu se ovde zapravo radi? Je li u pitanju neka sumanuta zavera protiv srpskoga naroda i našega dragoga jezika? Jezik je, istina, duša jednog naroda. Kao i duša, podložan je kvarenju ako se sa njim ne postupa pravilno. A mi smo se zapustili...

Možemo govoriti o bezbrojnim načinima na koje ugrožavamo svoj jezik. Možemo raspravljati šta se sve na tom polju dâ uraditi kako bi se stanje popravilo. Ali ništa se neće promeniti pre nego što budemo shvatili koliko ovo pitanje treba da nam bude bitno i kakve su prirode pretnje koje srpski svakodnevno podnosi.

Jedan narod bi naročito mogao da nam posluži za primer. Radi se o Islanđanima. Pored poznate pevačice Björk (čije ime, uzgred budi rečeno znači breza), taj narod i te kako ima šta da ponudi, ako bismo se samo malo više zainteresovali za njihovu jezičku kulturu. Naime, od svih nordijskih zemalja, Island vodi najstrožu purističku politiku. To znači da se nijedna nova reč ne može potkrasti ukoliko prethodno nije odobrena od strane islandskog jezičkog saveta Íslensk málnefnd-a.

Za to nije potrebno mnogo truda – radi se o prostoj odluci da se jedan drevni jezik, više-manje nepromenjen još od 9. veka, očuva na takav način kako bi i generacije koje će naseljavati Island u vekovima koji dolaze bile u stanju da prepoznaju svoje korene i narodni duh koji i dalje provejava gramatikom i leksikom.

Evo, dakle, kako su Islanđani rešili problem prirodnog razvoja i obogaćivanja jezika. Jezička politika za njih ima dva cilja: očuvati islandski jezički sistem u pogledu gramatike i osnovnog fonda reči i omogućiti razvoj savremenog islandskog na takav način da on ni u kom pogledu ne zaostaje za modernim svetskim jezicima. Kako to u praksi izgleda?

Neguju se i čuvaju reči i fraze koje su u upotrebi od davnina, poput: höfuð (glava), himinn (nebo), bók (knjiga), þú (ti), koma (doći), móðir (majka), faðir (otac), flaska (flaša) itd. Neke od ovih reči su vam svakako poznate iz engleskog ili bilo kog germanskog jezika. Što se, pak, novijih pojava tiče, prosto se „izmisli“ reč koja sadržinski i smisaono odgovara stranoj reči.

Evo nekoliko primera: avion – flugvél, telegram - skeyti, bicikl - reidhjól, džepna lampa – vasaljós.

Raščlanjivanjem ovih reči dobijamo sasvim jasnu logiku prilikom osvetljavanja njihove etimologije (porekla). Flug je let, vél – mašina, motor. Glagol skeyta znači brinuti, a skeyti je onda telegram, dakle, brinemo se za nekoga. Reidhjól nastaje od reið – jahati i hjól – točak. I konačno vasi – džep a ljós – svetlost, dakle baterija. Istina, ima i reči poput kaffi, apótek ili mínúta koje su odmah prepoznatljive i usvojene u više-manje prilagođenom obliku.

U srpskom, međutim, ne zna se ko pije a ko plaća (da se izrazim odgovarajućom narodnom frazom). Mi još uvek muku mučimo (evo još jedne!) sa tim šta je uopšte književno a šta ne, kojim pismom treba pisati, koja narečja koristiti, i, eto, odnedavno, da li je Vuk Karadžić zaista bio genije koji nam je podario pismenost ili najobičniji paor koji je upropastio divni jezik učenih ljudi, zamenivši ga jezikom balkanskih seljana.

U prošlost da zalazim ne mogu i neću, za to više nema vremena. Okrenimo se sadašnjosti, ili, još bolje, budućnosti i sagledajmo bliskosežne ako ne i dalekosežne posledice nekritičkog usvajanja tuđica. Mislim, da se razumemo: jedno je odati počast Madoni kao sjajnoj umetnici koja utiče na muzičke tokove širom sveta, a drugo je govoriti “sori”, svaki put kad nekog zgazite u prevozu. I to sa sve srrrpskim ‘rrr’... Nisam u prilici da delim savete ili briljantne ideje o tome kako bismo mogli sačuvati jezik (mada ih imam nekoliko!). Daću vam, zato, konkretan predlog, u bojazni da poprimam odlike papagaja.

Kad god ste u prilici da umesto strane reči upotrebite srpsku, učinite to! A ako je nema, pokušajte da je izmislite. Ko zna, možda će i vaša reč ući u neki budući leksikon. Uostalom, i smaranje, žurku, neizdrž, bedak smislio je jedan čovek, poznatiji kao Anonimus.Srpski je predivan jezik, zadivljujućih mogućnosti. Ograničavamo ga samo mi, sopstvenom skučenošću. Jeste li primetili da zlopamtilo nema svoj antonim, tj. dobropamtilo? Pitam se zašto...

Vratimo se na početak. Nemojte stalno nešto daunloudovati sa interneta, pokupićete virus dok to izgovorite. Prosto ga skinite. Žurka je ionako uvek zabavnija od ukočenog partija, baj d vej, uzgred, ima sasvim finu zamenu a što se psovki tiče, za savetima, verujem, nema potrebe, ima ih sasvim dovoljno!