Hrana u belom svetu

Kada sam bila mala, moja mama je svakog jutra ispred ulaznih vrata ostavljala prazan lončić od dva litra, pa nam je baba Draga mlekarica u njega sipala mleko kad naidje u toku pre podneva. Baba Draga je stanovala na obodu gradića u kome smo živeli i čuvala dve krave. U lončić smo onda stavljali staklenu pločicu, tzv. čuvar, koja je lupkala kad mleko počne da vri, što je bio znak da je skuvano.

Baba Draga više nije medju živima, moji roditelji i dalje žive u srpskoj provinciji, ali zato kupuju mleko na pijaci, u bocama od litar i po, koje je pomuženo tri sata pre iznošenja na tezgu. Staklena pločica je odavno izašla iz upotrebe, zamenio ju je lonac sa duplim dnom i pištaljkom, a mleko koje se skuva u njemu i dalje ima na vrhu tri prsta kajmaka. Snajka koja ga je donela na pijacu nema belu kecelju, ni kapicu, sačuvaj-bože sanitarnu knjižicu, deklaraciju o dezinfikovanoj ambalaži, temperaturi na kojoj se mleko čuva, ili etiketu o hranljivoj vrednosti mleka, holesterolu, kalorijama i sadržaju masti. Boca je plastična, na njoj je isprana i ispucala etiketa kabeze iz lokalnog sodadžijskog pogona, snajka je rumena i nasmejana, a mleko još toplo od muže. I punog, savršenog ukusa. Pravo mleko.

I tako pričam ja tu priču mojim drugaricama u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu. Jedne mi ne veruju, druge kažu kako standardi Evropske unije to nikada ne bi dozvolili. U Evropi i Severnoj Americi pije se providno obrano mleko sa 1% mlečne masti (ali na kutiji piše da ima ukus kao ono sa 2%, aha!), a usput je fino nafilovano aditivima, pa se neće pokvariti ni ako ga zaboravite tri dana u šolji. Savršeno! Mleko koje se ne kvari. Etiketirano povrće koje je uglavnom ogromno, živih kolačarskih boja i postojano u frižideru po nekoliko meseci. Svaki paradajz, paprika, plavi patlidžan nosi na sebi urednu nalepnicu. Dinja sa ukusom oraha i orah sa ukusom slanine. Jagode sa mirisom jagoda, ali sa nepoznatim ukusom.

Po staroj narodnoj da zdravlje ulazi na usta, nije loše zamisliti se ponekad nad onim što jedemo. U mom detinjstvu mi nije padalo na pamet da bi nešto što unosim u stomak, osim žvaka obojenih “umjetnom” bojom, moglo da ima drugo poreklo osim svog prirodnog okruženja. Povrće se kupovalo na pijaci, meso u mesari, mleko u mlekari. Sve je imalo svoju sezonu. Paradajz se nije jeo pre jula, lubenice pre avgusta, a u septembru nije bilo pomena o mladom luku i tikvicama. Ne sećam se da smo jeli nešto sa ukusom nečeg drugog. Moje prvo iznenadjenje bilo je u Engleskoj, pre 18 godina, kada me je miris serviranog mi paradajza strašno podsetio na prodavnicu Jugoplastike u kojoj smo kupovali gumene lopte i kišne kabanice. Sećam se jednog Holandjanina, vlasnika velikog kompleksa staklenika za proizvodnju paprike, koji je svoje povrće hvalio rečima: “Naša tehnologija je toliko napredna da možemo da vam proizvedemo papriku u bojama kluba za koji navijate”. Ko te pita za ukus.

Sredinom osamdesetih je prikazan i čuveni dokumentarac Ta Amerika, gde se kokoške na farmi, od pileta do odraslog primerka, ne mrdaju sa one šipke, zbijene jedna uz drugu, za života ne vide svetlost dana i jedini im je zadatak da ćopaju koncentrat i posle smrti se časno pretvore u pohovani batak u nekom od restorana brze hrane.

Interesantno je da se sa usavršavanjem goriva za mašine zanemaruje osnovno gorivo za ljude. Da li je moguće da se mase u nabogatijim zemljama sveta pokreću putem goriva od hamburgera, tovljene piletine, pice, genetski modifikovanog i dobro zaprašenog povrća? Svi smo povezani internetom, na dva različita kraja sveta možemo da kupimo istu haljinu, jurimo za najnovijim modelom iPod-a; kolekcije muzičkih diskova i DVD filmova merimo u metrima, oblačimo se u potpisanu garderobu, prelazimo po nekoliko hiljada kilometara da odemo na plažu, a jedemo povrće koje je u nekoj zemlji, gde je proizvodnja jeftina, a radnik mizerno plaćen, proizvedeno do pola, ubrano zeleno, pa doradjeno u putovanju. Beli svet retko kupuje hranu direktno od proizvodjača. Ogromne, savršene jabuke u kojima možemo da se ogledamo isprskane su tečnim voskom, a zatim uglancane somotskom krpicom.

Invencija belog sveta u poslednjoj deceniji je takozvana organic food – hrana životinjskog ili biljnog porekla proizvedena bez upotrebe veštačkih djubriva i pesticida, bez hormona rasta i drugih aditiva. Nektarine sa etiketom na kojoj piše da su sazrele na drvetu – tree ripe (što povlači neumitno pitanje gde sazrevaju one druge?). Jaja na kojima je naznačeno da su ih snele kokoške koje žive u slobodi – free run eggs (živele slobodne kokoške!).

Moje drugarice u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu pitale su me više puta kog je ukusa srpska kuhinja i koji se začini kod nas koriste. Kao što na internetu možemo da se vidimo i čujemo, tako ne možemo virtuelno da prenesemo ukus zdravog mesa ili zrelog paradajza. Da objasnimo da nam nije potrebno tri rafa dresinga za salatu u samoposluzi, jer povrće liči na sebe. Da kolači koje smo im poslužili i zbog kojih one skiče od zadovoljstva, ne mogu da se kupe u samoposluzi, vec ih pravimo kod kuće. Da večeru kuvamo, a ne podgrevamo gotovo jelo u mikrotalasnoj. Da se supa kuva od mesa i povrća u loncu, a ne sipa se iz tetrapaka u tanjir. Da “nemanje vremena” za kuvanje manje provodimo u shopping-centrima i ispred kablovske, a više u kuhinji.

Eh, to nemanje vremena kao izgovor za bežanje glavom bez obzira iz kuhinje! Srela sam sigurno na desetine i muškaraca i žena koji prosto ponosno znaju da izjave - Ja ne kuvam, nemam vremena. Kuvanje je out? Zar Jamie Oliver ( Džejmi Oliver) ili Nigella Lawson ( Najdžela Loson) nisu od svog zanata napravili umetnost i postali zvezde? U knjižarama u belom svetu nikada nije bilo većeg izbora knjiga-kuvara, a Carrie Bradshaw  (Keri Bredšo) u kući nema čak ni aparat za kafu, a šporet koji slučajno ima koristi kao ostavu. S obzirom na popularnost serije, može se zamisliti broj njenih sledbenica.

Uz večitu istinu da je domaća klopa najbolja klopa, a paradajz najlepši kada se ubere iz sopstvene bašte, zapitah se nismo li zaboravili koliko su srećni oni krajevi sveta gde proizvodnja hrane još uvek nije dostigla taj nivo tehnologije da bi prirodno proizvedena hrana bila luksuz? Tamo gde nema para za genetsku modifikaciju paprike i za doživotno konzerviranje voćnih sokova? Zemlje gde nema potrebe da Jamie sprovodi revoluciju u školskoj trpezariji jer deca stiču kod kuće shvatanje da se čips i čokoladne kokice mogu jesti samo povremeno? Gde se u džemove još uvek stavlja više voća nego želatina i gde baka za unuke odvaja najlepše primerke jagoda iz bašte?

U belom svetu ne prodje dan, a da se ne objave rezultati nekog novog istraživanja iz oblasti onkologije. Mozda bi deo para za istraživanje trebalo preusmeriti na prevenciju? U tom svetu gde ljudi imaju po dva mobilna telefona, tri kompjutera, deset kreditnih kartica, skupoceni kućni bioskop, poslednji model automobila, bazen u dvorištu i gde im je nezamislivo da se odreknu dobrog dela onoga sto zovemo bogatstvom življenja zapadne civilizacije, nisu li katastrofalni ekološki, duhovni i zdravstveni rezultati dovoljni da podstaknu jednostavniji i sporiji život, gde ćemo pre svega raditi na očuvanju svog zdravlja? Ma koliko imali ili nemali novca, teško ćemo naći da se ono bilo gde kupuje.

Inače će civilizovanom belom svetu uskoro zapeti u grlu dve njegove nadaleko reklamirane tekovine: hamburgeri i gazirana pića. Jer pre i posle pušenja cigareta, loša ishrana ubija najviše stanovnika severno-američkog kontinenta.