Izuzetno obrazovan Sergej je nesumnjivo najbolji i najuspešniji glumac svoje generacije. Jedan je od retkih naših glumaca koji je uspeo da napravi internacionalnu karijeru.
Pošto voliš vožnje na vodi je l' bi izabrao da igraš ulogu Džejmsa Bonda u nekim akcionim stranama, na brzim jahtama ili da igraš ulogu u filmu kao što je naprimer "Titanik"? "Titanik" je veliki brod za moje kapacitete. Ne bih bio ni jedan, ni drugi, bio bih Kejt Vinslet. Ustvari, ne bih bio na Titaniku pošto ne bih mogao da podnesem da slušam Selin Dion, stvarno, mislim da bih popizdeo.
A da ti Leonardo di Kaprio bude partner? Ne, bože sačuvaj, pre bih se ljubio sa Džoni Depom i s njim bih se prošetao pod ruku na Paradi ponosa.
Šta je tvoja najveća strast? Moja najveća strast? Ima ih više, šne nokle, princes krofne, dobra baklava, što je retko...
Je l' kuvaš? Ne, još uvek ne, nemam vremena za to.
Je l' živiš sam? Živim sam... trenutno ne, ne živim sam, živim sa Oliverom. Oliver je mačak koga smo zapatili na Hvaru moja devojka i ja.
Ali Oliver ne može da ti pomogne u obavljanu kućnih poslova, je l' sve sam obavljaš? Veruj mi, Oliver je uvek tu, ja kad god nešto prčkam Oliver je odmah tu da vidi o čemu se radi i šta on tu može da doprinese.
Dobro, i dalje nam nisi rekao šta radiš po kući? Sve. Ja u principu imam jako retko ženu koja dolazi i čisti, što se i vidi u mojoj kući. Šalim se, ne, sve, brisanje prašine, usisam... Juče sam recimo pravio generalno spremanje. Tako, treba dva sata za to i to je dosta bitno pogotovo što se ja u tom trenutku i mentalno pospremim, to je meni dosta, stabilizujem se. Organizuješ svoj život onako kako znaš da ga organizuješ. Mene je keva naučila kad sam pošao u osnovnu školu da šijem, tj. da ušijem dugme na uniformi i naučila me da ispržim jaje sebi. Kao što sam znao u drugom razredu osnovne škole da peglam, uvek sam sam peglao svoje košulje, majice, pantalone itd. Kasnije sam naučio foru, da ono kad se suši samo razapneš lepo veš, pa ne moraš ni da peglaš.
Super, ti ćeš biti savršeni suprug onda. Ne kažem da ću to raditi u braku, nemojte ovo shvatiti kao reklamu.
Je l' razmišljaš da se oženiš? Razmišljam o tome...
Je l' veruješ u ljubav i vernost za ceo život? Ljubav i vernost za ceo život? Pa, recimo da verujem, mislim, ne znam koliko je to u praksi održivo, ali recimo da verujem.
Jesi zaljubljen? Da.
Kakve devojke voliš? Šta prvo primetiš na devojci? Sisate, guzate, lomljive u struku... Grudi... Šalim se, oči ako ne nosi naočare.
A koje su ti osobine onako najbitnije? Najbitnije osobine? Zadnjica i dosta bitna osobina je noga kao takva, kao karakterna osobina.
Je l' se sećaš svog prvog poljupca? Da.
Gde je to bilo, malo nam opiši? To je bilo u Bečićima... najromatičnije mesto na svetu...
Zato se uvek vraćaš u Crnu Goru? Daleko bilo.
Taj prvi poljubac kako je izgledao? Uf, jezivo... Jezivo zato što je bio... nekako je bio užasno onako isforsiran, nisam prosto bio.. nisam bio zaljubljen u tu osobu, niti sam uopšte želeo da se poljubim s njom. Nekako sam samo osetio momenat u toj sobi da to može da se desi i onda sećam se da mi je srce tuklo nenormalno, kao nikad u životu, mislio sam da će da iskoči iz grudi. Osećao sam se malo čudno, bilo mi je to malo užasno ono... To kad su mi pričali ranije, sećam se neka komšinica mi je pričala kad sam imao... bio sam jako mali, možda 10-11 godina i kao video sam neko dvoje se ljube u nekom filmu na televiziji i to sve s jezikom u usta. Rekoh - jao, kako je to odvratno. Bilo mi je prosto odvratno da ti neko stavlja jezik u usta, meni je to bilo nekako... nisam to uopšte doživljavao.. nisam imao nikakav seksualni nadražaj po tom pitanju.
A šta misliš o devojkama koje prve prilaze muškarcima ili si ipak za to da žena treba da bude osvajana? Ne mislim ništa loše, ja volim da osvajam žene, uživam više da budem lovac nego lovina, ali uopšte ne mislim ništa loše o devojkama koje prilaze muškarcima. Prvo, zato što to sasvim je normalno... to su opet robovanja predrasudama. Ako ti se nešto sviđa - go for it, mislim, ništa spektakularno u tome nema.
Kako se ti udvaraš devojkama? Umele su recimo žene da me osvajaju zaista onako... tako da ostanem zapanjen, ostanem bez reči, zato što može to jako šmekerski da uradi, vrlo decentno i jako onako... prosto neodoljivo, ostavi te razoružanog, ne možeš ništa da uradiš po tom pitanju. Kako se ja udvaram devojkama? Pa, tu apsolutno nema recepta kao i nizašta na svetu. Sve zavisi od situacije, zavisi od inspiracije, zavisi od nadahnuća, zavisi od momenta, zavisi... I to je ono što je najlepše u tome, pošto su to stvari koje ne mogu da se ponove dva puta i ne treba da se ponavljaju dva puta.
Kao mali šta si hteo da budeš kad porasteš? Ja nikad nisam bio mali... nikad nisam bio mlad, bio sam uvek star...
Ti si Bendžamin Baton? Pa, ja sam rođen sa nekih... bar jedno 700 godina... Neka deca su stvarno stari duhom, ja užasno verujem u to. Kad se rodi dete pa vidiš oči neke, vidiš da je star milion godina. Imam neke prijatelje koji su stari jako...
Odmah si se mudar rodio? Pa, nema to veze sa mudrošću, prosto ja verujem u inkarnaciju i te gluposti, zaista verujem da duh... da se duh vraća... Ja zaista mislim da se duh vraća da savlada neke stvari, da svi mi samo prolazimo neke lekcije. Ti si stara duhom.
Je l' da? Po čemu si to zaključio? Da, rekao bih... Pa, po očima se to vidi, sreli smo se neđe u Egiptu. Kad sam bio mali hteo sam da budem... ja sam živeo u stripovima, onda sam hteo da budem Zagor, pa sam pravio ono sekirče i vežbao da ga bacam. Pa sam jedno vreme želeo da budem Spajdermen, pa sam imao i paukove mrežice, imao sam celu onu mašineriju... sve sam to pravio... Onda sam želeo da budem... nikad nisam želeo da budem pekar kao moj deda, mada sam jako voleo da blejim kod njega u pekari. Onda moj deda bi meni dao moje parče testa, pa onda bih ja napravio sam svoj neki hleb, nešto, pa je izgledao kao neki zamak ili ne znam šta ili traktorska guma, šta god bi mi palo na pamet tog dana. Onda bih ja čekao da deda izvuče sve hlebove i moj ispečen hleb, da bih ja sam jeo svoju kreaciju, što je užasno divno. Šta sam hteo da budem? U jednom trenutku sam hteo da budem, kad me odvukla muzika tamo negde na ulasku u pubertet, već sam imao nekih 14 godina, onda sam želeo da se bavim rokenrolom, zapravo i ličim baš... I uvek sam tripovao... zapravo, nikad nisam želeo da to bude moj poziv... Sećam se kad su došli... u tom trenutku, neki student FDU je radio svoju diplomsku predstavu u Užicu, onda su došli njegovi mentori Borina Prodanović koji je profesor režije i tadašnji asistent, kasnije dekan, dok sam ja studirao Toza Rapajić. Pa su onda... valjda su oni videli neki talenat u meni pa su krenuli da pričaju sa mnom na temu to, pa kao da li bi ti upisao akademiju, ja sam rekao - ne, mene to uopšte ne interesuje da se bavim glumom profesionalno. Pa, kao, kako ti vidiš sebe, pa rekoh - ja sam klinac 14 godina, ja želim da budem arheolog koji ima svoj bend. A arheolog, to verovatno dolazi od Martija Misterije i Indijana Džonsa, opet naravno...
Sve je nekako povezano... Ceo život živim u nekim filmovima, u nekim stripovima, u nekim tripovima.
Glumce prati i glas da su poročni, koji su tvoji poroci? Evo jednog s kojim ne znam kako ću da se izborim, a žene ne smatram porokom uopšte, već jednom neminovnom lepotom. Nikola Kojo me navukao na kocku, mangup. Nikola Kojo me navukao... mislim, navukao me na poker, a poker je stvarno igra...
Društvena igra... Da, to je već društvena igra i to je malo igra na mozak...
Malo i na glumu i blef... Naravno, apsolutno, recimo, tu ima glume, ali vidiš, recimo, koliko sam ja loš glumac u privatnom životu. Nema šanse ta ekipa koja s nama igra, ne znam, Vuk Kostić, Kojo, sve je to rekreativno, nema šanse da izblefiram, znači, oni uvek vide kad ja... čak i kad stavim naočare, oni uvek vide da ja blefiram. To je neverovatno, ja kažem - pa, dobro, čekajte ljudi, kako, objasnite mi, ja se trudim da držim taj poker face, ali....
Moraš više da uvežbavaš... Većina holivudskih glumaca jako pridaje važnosti svom izgledu, vodi računa o fizičkoj kondiciji, telu. Koliko je to tebi bitno, je l' vežbaš? Mada ne mogu da te zamislim baš da dižeš tegove u teretani. Znaš šta, vežbam, imam super trenera koji se zove Vlasta i u ovoj novoj teretani dole kod Magacina u ovom Melnesu... koji ima pogled na reku. Pre svega ima super stav, Vlasta je fenomenalan lik. Vozim bajs otkad znam za sebe i bajs je isto fenomenalna stvar i za meditaciju...
Je l' ti neprijatno kad snimaš ljubavne scene? Ne, to mi je apsolutno... to mi je jedna od prirodnijih stvari.
Sa kojom glumicom bi voleo da snimiš ljubavnu scenu, a nisi do sada? Pa, sa ovom s kojom ću sada snimati film u novembru, ali nažalost neću imati ljubavnu scenu s njom, a ona se zove Monika Beluči.
Hoćeš da nam kažeš nešto više o tom filmu? Pa, to je film koji moja drugarica koju sam upoznao u Los Anđelesu, koja se zove Larisa Kondracki, inače reditelj i pisac na HBO je ona napravila jedan film, napravila je scenario..... Larisa je napisala jedan scenario koji je istinita priča o osobi koja se zove Ketrin Boljkovac, inače Amerikanka hrvatskog porekla koja je radila u misiji UN u Bosni, odnosno radila je u okupatorskim snagama, pošto je Bosna pod okupacijom još uvek, kako-tako. I Ketrin je otkrila da američki vojnici bez znanja svojih pretpostavljenih ili možda čak i sa znanjem, u patronatu, ko zna, na pijaci koja se zove Arizona market, do koje sam čak i bio, ali ne mogu da se setim gde se nalazi, nešto oko Banjaluke ili Bijeljine... Oni preko dana prodaju tu CD-ove, neke narukvice koje sami prave, ne znam šta, a uveče organizuju trgovinu belim robljem, odnosno - they provide. I onda je Ketrin Boljkovac ukazala na to svojim pretpostavljenim u UN, oni su to naravno zataškali, gurnuli pod tepih da ne pukne bruka i onda su njoj dali otkaz naravno. I tu je bio neki bosanski pandur koji joj je pomagao u celoj priči, jedini tip koji je pomagao, koga igram ja, nju igra Rejčel Vajs‚ ne znam šta igra Monika Beluči. To je film o tome, zove se "Whistle blowers". Naučiš na svakom snimanju...
I kako gledaju na srpskog glumca i koliko je teško dobiti ulogu u američkom filmu? Ljudi tamo nemaju predrasude da li si ti... pogotovo u Americi koja je multikoloralna i multi kultularna, koja je stvarno melting pot ili topeći lonac. Nisu ksenofobični, jer su napravljeni od stranaca, nisu kao mi, mi i dalje živimo u kesi. Znaš, tamo je čovek stvarno jedinka, čovek.
Tamo su neki polusvet, poput Paris Hilton, Kim Kardašian i slično, idoli mnogima i zvezde. Je l' misliš da je ovde malo bolje ili...? Pa, evo, ovde su Jelena Karleuša, Seka Aleksić, ti sad proceni da li su one bilje ribe ili pametnije od Paris Hilton... Ima Edo Majka, super stih, kaže, nešto - male curice, sve Alke Vuice, samo što su kod Alke u ruci njezine marke, a u njihovoj ruci preplaćeni fudbalerski kurci... Ne mislim pritom naravno na Jelenu Karleušu, pritom uopšte ne želim da.......
Koja je razlika u snimanju filma u Americi i Srbiji, osim naravno u visini honorara? Apsolutno nema nikakve razlike. Set je set, ljudi su ljudi, radi se posao, svako radi svoj posao... Uvek je ovakva ili onakva atmosfera, uglavnom dobra. Zaista nema nikakve razlike, ne vidim... Uvek se nađe neka budala koja će nešto da...
A kako ti se sviđaju domaći filmovi, je l' voliš da ih gledaš? Ja obožavam domaći film, da. U zadnje vreme retko gledam filmove uopšte, generalno nema mnogo nešto dobrih filmova, koji meni barem privlače pažnju. Ali volim, eto, sad ne znam... uvek se pojavi nešto, uvek se pojavi bar jedan dobar film kod nas.
A je l' ne misliš da su previše bazirani na patnji našeg naroda, mračnoj, sumornoj sudbini Srbije, a da ipak ljudima nekad treba da pobegnu iz realnosti u lepši i bolji svet ili, pak, da se zabave uz neki horor ili triler? To je sve istina, ali ti sad recimo u realno maloj produkciji kao što je ova gde se snimi 7 do 10 filmova godišnje nemaš sad neki veliki izbor. A druga stvar je, ustvari nemaju... moraš negde da... film može da bude i jedno i drugo, film može da bude i san, film može da bude i totalna imaginacija, film može da bude ono što zaista okružuje. To je u suštini sad pitanje pristupa, kako ko šta doživljava. Ja mislim da je "Treba da cveta hiljadu cvetova", mislim da da, mi jašemo na tom crnom talasu već 30 godina i nikako da se oslobodimo toga, tako da je sve uvek neka socijala... Mislim da će i to malo da se... popravi, ne znam, možda se promeni.
Kada bi ti snimao film o svom životu kog žanra bi bio? Ja nikada ne bih snimao film o svom životu, zato i snimam filmove. Moj život je... nije uopšte zanimljiv za film.
Koje je tvoje omiljeno mesto u Beogradu? Moje omiljeno mesto u Beogradu? Pa, evo, reka. Ja nikad pre, recimo do 2000. godine nikad nisam u životu proveo leto u Beogradu, kad dođe 1. jul ja zapalim i nema me do 1. septembra. I onda sam sticajem nekih okolnosti tu ostao i bio sa prijateljem koji ima čamac i onda sam potpuno doživeo Beograd s vode, perspektiva u kojoj sam zanemeo.
Ali ja sam čula da ti jako voliš zimu i planinu, voziš snoubord. Volim zimu i planinu... Vidiš, to je vezano za aktivnost, ti moraš da imaš neku... Ja sam uvek bio morski čovek, onako mediteranski ustvari i onda sam u jednom trenutku... Ja volim zimu i planinu, ali u smislu, ono, OK, lepo dva dana, brvnara, vatra, ajmo sad kući. I onda sam otišao sa kumom svojim koji ima nezvanični nadimak Tomba, pošto skija stvarno nenormalno. On ima kuću na Kopaoniku i onda su me odveli oni skijaši, među kojima je bio i naš kapetan lađe, odveli me do Jarma, evo ti, nađi instruktora i vežbaj sam i ajde, ćao. Zapališe oni. Srećom ekipa u Jarmu koju ja znam, Mika, Davor, ta ekipa koja drži taj snoubord klub Jaram, oni me videli i kažu - otkud ti, rekoh - došao, doveli me kao nesrećnika ovde, dajte, nađite mi nekog instruktora za skijanje, ne znam šta da radim. Kaže, ma kakvi skijanje, baci to, ideš ti odmah na dasku. I na bord me staviše i ja otad poludeh za bordom...
A šta je najluđe što si morao da radiš za potrebe snimanja nekog filma? Uf, dosta stvari u suštini. Više puta sam mogao i da zaginem, ozbiljno, padao sam s konja, onda me je na Stršljenu su me izrešetale fulminate, koje su postojale, one male eksplozivne naprave su popucale oko mene, imao sam onako milion rana na nozi, srećom samo na nozi. Snimanje filma je pomereno stanje svesti, u trenutku, ja sam više puta bio u fazonu - nemojte da zovete kaskadera, pustite mene, ja ću. Ne, ne, ne može, i naravno neće da te puste zbog osiguranja, neće da se mlate s tobom. Znam da sam jednom Paskaljeviću, došli smo na Rio Grande, snimali smo Tuđu Ameriku i sad kao na Rio Grande na nekom brodu, koji je veliki brod užasno, ima neku platformu, sprat gore. I ja gledam Rio Grande ispred sebe, imam 21 godinu i.... kako da ne skočim u Rio Grande. I naravno, ne bi me nikad u životu pustili da se okupam u Rio Grande, ali sam samo đipnuo onako sa te platforme, šljusnuo sa jedno 5 metara i onda su počeli da urlaju na mene - izađi iz vode, nisi osiguran, jesi li lud, hoćeš da nam snimanje filma......
Ali neće grom u koprive‚. Ali neće grom u koprive, nego u Rio Grande nema ništa opasno, nije Amazon, nema pirana, ne može ništa da te iz'ede.
A šta nikad ne bi nikada radio za potrebe filma, na šta nikad ne bi pristao? Pa, veliki je spisak.
Je l' bi snimao recimo ljubavnu scenu s muškarcem? Bingo, dobro pitanje, razmišljao sam o tome gledajući Vilijama Hurta i onog fantastičnog kubanskog glumca... Kako se zove, glumac iz „Poljubac žene pauka“? Raul Hulia, bravo. Oni su se ljubili... hm... pa, pitanje je s kim... možda bih...
Dobro, sa kim bi od naših glumaca? S domaćim ne, ali sa Džoni Depom bi možda mogao da izvedem french kiss.
Đuričko... Nikola Đuričko... sudar noseva...
Pa, nije tvoj nešto veliki... Ne, sviđa mi se njegov nos... moj nije... S kim bih se...? Ne znam, ni sa kim...
Je l' imaš svest o tome da si jako poznat glumac kod nas i naprimer, je l' ti se dešava da te saobraćajna policija pusti, da ti progleda kroz prste i da ti ne napiše kaznu? Na to drugo pitanje ti neću odgovoriti, a na prvo pitanje ću ti odgovoriti. Imam svest o tome da sam javna ličnost, moram da priznam da je to... poznata ličnost ili šta god, nekoga koga prepoznaju... Ali moram da priznam da je to veliko opterećenje. Znaš, to tek shvatiš kad odeš u Ameriku, pa ti onda treba jedno 2-3 dana da se opustiš ili se odmah opustiš i onda se vratiš ovde. I tako si uživao u toj svojoj anonimnosti, što možeš da šetaš ulicom i da blejiš, da te niko ne zna...
A šta te to opterećuje ovde, to što ti ljudi prilaze ili...? Ljudi me opterećuju, ljudi su dosadni i naporni.
Dobro, a je l' imaš neke beneficije, tipa ne moraš da čekaš redove u prodavnicama, banci...? Imaš beneficije naravno, ali čašu meda niko ne popi dok je čašom žuči ne zagrči. Opterećujuće je biti javna ličnost, to je užasno dosadno, užasno naporno i dosadno. Znaš, ono, imaš svoje probleme, svoje brige i onda dođe neko da te smara. Niti znaš kakav je bio moj dan, niti znaš šta mi se desilo...
Je l' ti smeta kada pišu neistine o tebi po žutoj štampi? Meni ne smeta, ali smeta onome ko je sa mnom uvek, to uvek boli, pogotovo... Ja nešto poslednjih ne znam koliko godina nisam se zabavljao sa nekim poznatim devojkama koje su navikle na tako nešto, i onda to njima naravno smeta. Znaš, užasno je to, užasno je veliki pritisak, ja to potpuno razumem. Ja se trudim da sačuvam prvo svoju intimu za sebe, a onda svaku svoju devojku sačuvam od toga koliko god je to moguće, ali novinari koji su uglavnom svi sad žuta štampa, jer misle da samo senzacija prodaje novine, oni su lešinari. I oni kopaju po tuđim životima onako beskompromisno. Znaš, to je ono, kad sam bio mlađi onda me pita... dođe mlada nabudžena novinarka i pita me - e, a ovaj, a s kim se trenutno viđaš, s kim se zabavljaš. Ja kažem - a s kim se ti jebeš, odgovori ti meni, evo, kad ti meni odgovoriš s kim se ti karaš ja ću tebi odgovoriti na to pitanje.
A koje knjige voliš da čitaš, hajde da mi preporučiš neku koju si skoro pročitao? Trenutno čitam jednu fantastičnu knjigu koju je napisao gospodin koga bih ja voleo da upoznam, koji se zove Nenad Simić, koji je inače predsednik, koliko sam shvatio, Saveza borilačkih sportova Srbije. Mlad čovek, mislim da je dve godine stariji od mene, napisao je fantastičnu knjigu u dva dela koja se zove "Samuraji". Istorija ratničke klase i filozofija ratničke klase, i potpuno mi je... fasciniran sam tom kulturom japanskom kao takvom. Ima nešto neverovatno čisto u sebi, recimo neke stvari gde su celu filozofiju iscrpli iz opet kineske kulture, sa kojom imaju antagonizam. Znaš, Japanci i Kinezi, Srbi i Hrvati... To su dve užasno slične kulture, zato se valjda toliko i ne vole.
A koje bi kulture i tradicije drugih naroda još želeo da upoznaš? Sve, apsolutno sve. U ovom trenutku, kad se ovo bude emitovalo ja ću se vratiti sa Tibeta, gde idem sa Draganom Aćimovićem. Dragan Aćimović je čovek koji je popeo prvu srpsku ekspediciju na Mont Everest pre 3-4 godine čini mi se. I pošto je već bio na Himalajima desetak puta sad vodi neku treking turu, znači ono, ranac na leđa i pešačimo, sa Šerpasima spavamo desetak dana i do baznog kampa na 5.100 metara odakle ustvari počinje osvajanje Mont Everesta.
Zabavnu Emisiju "Vrlo važni" možete pratiti na TV B92 svake subote u 19 časova
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 26
Pogledaj komentare