Lejton Hjuit

Odmah na startu, 1997. godine, Hjuit je najavio veliku karijeru pošto je sa 15 godina i 11 meseci postao najmlađi kvalifikant ikada na Australijen Openu. Sledeće godine osvaja turinir u Adelaidu, i sa 16 godina i 10 meseci postaje najmlađi pobednika ATP turnira još od Majkla Čenga 1988. godine. U trenutku osvajanja trofeja bio je 550. igrač sveta, i tako je postao najlošije rangirani igrač u istoriji koji je trijumfovao na nekom turniru. Na putu do titule pobedio je Drejpera, Vudforda, Spadeu, Agasija i Stoltenberga. Te sezone igrao je i četvrtfinale u Singapuru. 1999. godine napredovao je za 91. poziciju, i sa Dejvis kup reprezentacijom je u finalu pobedio Francuze.

Poražen je u finalu Adelaida od Tomasa Enkvista, a finale je igrao i u Skotsdejlu gde je bolji bio Gembil. Kasnije u Delrej Biču osvaja prvu titulu na šljaci pobedom nad Malisom, a nakon toga je bio izuzetno uspešan na travi. Na Kvinsu je igrao polufinale, u Notingemu četvrtfinale, a na Vimbldonu je izgubio u trećem kolu od Borisa Bekera na centralnom terenu.

Sledeće sezone je eksplodirao osvojivši četiri ATP titule kao tinejdžer. Te sezone je takođe postao i prvi tinejdžer koji se kvalifikovao za završni Masters turnir i koji je završio sezonu u Top 10 posle Andreja Medvedeva. U Dejvis kupu njegova Australija je igrala finale drugu godinu u nizu, a borbi za trofej su poraženi od Španije.

Godinu je počeo sa 13 uzastopnih pobeda, i sa titulama u Adelaidu i Sidneju. Na prvom Gren slemu sezone u Melburnu izgubio je u četvrtoj rundi od Normana. Kasnije je osvojio i trofej u Skotsdejlu. U prvih deset turnira te sezone nije izgubio meč u prvom kolu. Na Mastersu u Majamiju igrao je polufinale (poraz od Samprasa), a sezonu na šljaci obeležio je polufinalom na Mastersu u Romi, i četvrtim kolom na Rolan Garosu. Usledio je Kvins gde je Hjuit zablistao. Osvojio je titulu pobedivši Ivaniševića, Piolina, Pocija i u finalu velikog Pita Samprasa. Ipak, taj trofej uzeo je danak, pošto je Hjuit na Vimbldonu poražen u prvom kolu od Gembila.

Svoje prvo Gren slem polufinale igrao je na U.S. Openu te godine kada je bolji od njega bio Sampras, a na tom turniru je osvojio titulu u dublu sa Maksom Mirnjim. Osvajanjem tog trofeja postao je najmlađi igrač u open eri koji je osvojio Gren slem u dublu. Imao je 19 godina i šest meseci. Do kraja sezone igrao je polufinale Mastersa u Štutgartu, a na završnom Mastersu takmičenje je završio u grupi, iako je u prvom meču rasturio Pita Samprasa – 7:5, 6:0.

Naredne godine stiglo je i prvo mesto na svetu. Osvojio je šest trofeja u sezoni, a šesti je bio završni Masters kup u Sidneju. Te sezone zabeležio je 80 pobeda, i u tom segmentu je takođe bio najbolji. Odigrao je 21 turnir, i samo jednom je izgubio u prvoj rundi. Treću godinu zaredom igrao je finale Dejvis kupa, a ovoga puta Francuska je bila bolja u finalu.

Sezonu je počeo odbranom trofeja u Sidneju. Na Rolan Garosu je u četvrtfinalu izgubio od Ferera, a na Kvinsu je odbranio titulu pobedivši Samprasa u polufinalu i Henmana u finalu. Posle Kvinsa stigla je i titula u Hertogenbošu, a seriju od 13 pobeda u nizu prekinuo je porazom od Eskudea u četvrtom kolu Vimbldona. Prva Gren slem titula stigla je na U.S. Openu. Pobedio je Blejka i Rodika posle pet setova, a u finalu je savladao Pita Samprasa.

Prvu titulu u Aziji osvojio je u Tokiju pobedom nad Kratočvilom u finalu. Na završnom Mastersu u Sidneju dominantno je došao do titule. Dobio je svih pet mečeva, i izgubio samo jedan set.

Sledeće, 2002. godine, momak iz Adelaida postaje tek četvrti teniser u istoriji koji je tokom kalendarske godine svake nedelje bio prvi na ATP listi. Pre njega to je poštlo za rukom Konorsu, Lendlu i Samprasu. Takođe je postao i sedmi igrač u istoriji koji je dve uzsatopne godine završavao na svetskom broju jedan (Sampras, Konors, Mekinro, Lendl, Borg, Edberg).

Dobio je 61. meč, i osvojio pet rofeja. Ponovo je osvojio završni Masters koji se ovoga puta igrao u Šangaju, ali kruna sezone, ali vreovatno i karijere, stigla je na sredini sezone kada je osvojio Vimbldon.

Na putu do svoje druge i, za sada, poslednje Gren slem titule, Lejton je ispustio samo dva seta, i to oba u četvrtfinalu protiv Šalkena. U polufinalu pobedio je Henmana, a u velikom finalu izneneđujućeg finalistu Davida Nalbandijana u laka tri seta – 6:1, 6:3, 6:2.

Sledeće godine usledio je pad u igri. 2003. je osovojio dve titule (Skotsdejl i Indijan Vels), i sezonu je završio kao drugi teniser Australije iza Marka Filipusisa. Ipak, vratio se godinu dana kasnije, i na kraju 2004. godine bio je treći teniser sveta.

Osvojio je četiri trofeja (Sidnej, Roterdam, Vašington i Long Ajland), a bio je uspešan i na Gren slemovima. Na Australijan Openu (četvrto kolo), Vimldonu (četvrtfinale) i U.S. Openu (finale) poražen je od Rodžera Federera koji je na kraju i osvajao titule. NA Rolan Garosu je ispao u četvrtfinalu od Gastona Gaudija.

2005. godinu Hjuit počinje titulom u Sidneju, a odličnu fomu zadržao je i na prvom Gren slemu sezone gde je u finalu izgubio od Marata Safina. Posle tih rezultata skočio je na drugo mesto na ATP listi, ali do kraja sezone nije osvojio nijedan trofej. Tokom godine je operisao palac, polomio rebro i godinu završava na četvrtom mestu.

Pad je nastavljen i 2006. godine, ali je na kraju uspeo da završi u prvih 20 na svetu sedmu godinu zaredom. Te godine osvojio je ponovo samo jedan trofej (Kvins), a u avgustu je povredio desno koleno.

Proteklu sezonu Hjuit završava na 21. mestu ATP liste, i desetu godinu u nizu uspeva da osvoji barem jedan trofej. Bilo je to u pustinji Nevade u Las Vegasu.

Hjuit je tenisom počeo da se bavi tek u 13. godini, pošto je pre toga igrao Australijski ragbi. Odlikuje ga izuzetna kompetitivnost, a većinu mečeva tokom karijere dobio je zahvaljujući agresivnim reiternima, sjajnom fizičkom sprremom i odličnim kretanjem.