Prerano ugašen meteor

Bio je jedan od omiljenih fudbalera navijača Partizana, koji ga se i danas sa setom sećaju i o njemu pričaju novim generacijama.

U znak sećanja na Mancea, legendu koja i dalje živi u Humskoj 1, donosimo vam odlomak posvećen upravo njemu u knjizi novinara TV B92 Miloša Šaranovića "Samo jedan je Partizan":

"Kada neko ode sa nepune 23, a trideset pet godina kasnije i mnogi od onih koji se nisu rodili u to vreme tvrde da je bio najbolji, nešto se veliko i važno krije u toj priči. Neke zvezde kratko traju, brzo izgore.

Takva je i fudbalska i životna priča Dragana Mancea. Trag koji takvi ostave, ostane večan.

Rođen je 26. septembra 1962. Imao je 15 kada je počeo da igra fudbal, za Galeniku, današnji Zemun, a Nedeljko Kostić, njegov prvi trener, kaže da se prvog dana videlo da je "ono pravo".

Drugo je vreme bilo, sedamnaestogodišnjaci su čekali da oni godinu dana statiji završe omladinski staž, a Mance je taj razred preskočio. Igrao je tadašnju drugu ligu Jugoslavije, postizao golove, o njemu se pričalo. Tomi Kaloperoviću, tadašnjem treneru Partizana, talentovani dečak iz zemunskog naselja Trinaesti maj nije promakao.

Nedelju dana pre nego što će postati punoletan, 15. septembra 1980, prešao je iz Galenike u Partizan. U sasvim neobičnoj razmeni fudbalera: u Humsku je došao široj javnosti nepoznati klinac, a u Zemun otišao najbolji jugoslovenski strelac svih vremena, Slobodan Santrač.

Foto: Arhiva FK Partizan

Kažu da nije lako otišao u Partizan. Bilo mu je teško da se rastane sa svojim saigračima i drugarima, Zemuncima. A išao je, iako su slične priče puno puta ispričane, pa mnogi u njih danas i ne veruju, tamo gde ga je srce jedino i vuklo.

Mlađi brat, Goran, pričao je da su svojevremeno, kao dečaci, Dragan i on, posle poraza Partizana u derbiju, rekli ocu da bi da navijaju za Zvezdu. Pričao je i da su u kuću ušli tek kasno uveče, i pored svih majčinih pokušaja da im otac oprosti tu rečenicu, tek kada su obećali da će uvek navijati za 'crno-bele'.

Nije lako bilo na početku.

Partizan nije bio ubedljiv. Mance je brzo dobio priliku da zaigra za prvi tim, u novembru 1980. Uspeo je da postigne četiri gola tokom sezone u kojoj se kalio, a bolji i efikasniji je bio sledeće.

U avgustu 1981. godine stigao je do srca navijača. Partizan je igrao sa niškim Radničkim. Crno-beli nisu pobedili Nišlije u Humskoj pet godina, a činilo se da neće ni tog popodneva. Jesu, golom Mancea u samom finišu. Prvi put mu je ceo stadion aplaudirao, a klizanje na kolenima, kasnije njegov zaštitni znak, zapalilo je fitilj. Južna tribina, na kojoj je mnogo puta bio kao navijač – eksplodirala je. Najvatreniji navijači Partizana dobili su novog ljubimca.

Trofeja nije bilo. Devetnaestogodišnji Mance bio je sve važniji igrač, ali je Dinamo bio bolji, a ironija sudbine donela je u Kupu utakmicu sa Galenikom. Mance nije postigao gol, Santrač jeste. Deo navijača ga je već ludo voleo, deo je i dalje imao razlog da preispituje njegovu vrednost.

Ne zadugo. Miloš Milutinović došao je na Stadion JNA kao trener. Čovek koji je beskrajno voleo fudbal i znao lepotu te igre, od prvog dana imao je ljubimca. Igrali su satima šah, razgovarali. Veliki Miloš našao je način da probudi sve najbolje u dečaku i da najveći doprinos fudbalskom odrastanju Dragana Mancea.

Čist golgeter, pravi strelac, sa sjajnom desnicom, do sada neponovljenim skokom i igrom glavom, pogađao je kada je bilo najvažnije.

"Nije bilo jednostavno, u to vreme, sa dvadeset godina biti važan igrač u ekipi kakva je bila Partzanova. Miloš ga je voleo, svi su znali koliko može," kaže tada pomoćni trener, kasnije prvi, Nenad Bjeković.

Pet godina posle poslednje, osme titule, Partizan je grabio ka novom slavlju. A Mance davao golove.

"Imao je puno fudbalskih kvaliteta, a publiku je teško prevariti. Ona može da proceni, može da oseti. Dragan je izgarao, borio se za svaku loptu. Na Jugu je kao dečak navijao, pa je za Jug i igrao," pričao je njegov kapiten, Momčilo Vukotić.

Zamerali su mu tokom kratke i blistave karijere da je 'birao utakmice', da je najbolji bio u duelima sa najvećim rivalima. Ako je to za zamerku, ima fudbalera koji su baš tada pravi. Gol mu je bio opsesija, a na onim najtežim, želeo ga je još više.

"Ne znam to da objasnim. To je kao što pijem vodu, jedem, dišem. Nešto bez čega ne mogu."

Odlično je igrao te jeseni, da bi 24. oktobra 1982. godine najavio da je to njegova sezona. Njegova i Partizanova. Crno-beli su gostovali na Maksimiru, braniocu titule, Dinamu, i uspeli da pobede sa 4:3. Utakmicu za pamćenje navijača Partizana obojio je upravo Mance sa dva gola.

Par nedelja kasnije postigao je i svoj prvi gol na večitim derbijima.

Došlo je proleće. Partizan je bio prvi, ali su ostale dve teške, preteške utakmice. Sa Dinamom nije moglo da se igra u Humskoj. Ekipa Miloša Milutinovića sa Manceom u špicu, bila je domaćin u komšiluku, u Ljutice Bogdana.

Dinamo je na poluvremenu vodio sa 2:0, činilo se da će se ponovo slaviti u Zagrebu, ali je Aleksandar Trifunović postigao prvi, a Dragan Mance drugi gol. Nekoliko minuta pre kraja, dovoljno da na kolenima krene ka južnoj tribini, a do transa dovede skoro 80.000 ljudi koji su obojili stadion u crno-belo.

Foto: Arhiva FK Partizan

Samo dvanaest dana kasnije igrao se derbi. Tog 5. juna 1983. je, najzad, Dragan Mance mogao da slavi na svom stadionu. Kažu da je pre utakmice u karantinu saigračima rekao da će "dati dva komada". U svim izjavama za medije, kao i svaki put, pre i posle toga, sa poštovanjem je pričao o protivniku i bio uzdržan.

Dao je 'obećana' dva gola, Partizan je pobedio sa 3:2, a u sjajnoj ekipi sa nekoliko velikih igrača, starijih i iskusnijih, izborio se za status prve zvezde. Te sezone je na četiri utakmice sa dva velika rivala postigao šest golova, ukupno 15, a navijači Partizana proslavili su devetu titulu u istoriji kluba.

Igrao je za omladinsku i mladu reprezentaciju Jugoslavije, a te, u njegovom kratkom životu najsjajnije 1983. obukao je dres najboljeg tima tadašnje države četiri puta.

Sezona 1983/84 nije bila sjajna. Partizan je rano ispao iz Kupa šampiona, a uprava kluba suspendovala svog najtaletovanijeg napadača. Nije to dugo trajalo, ali jeste dovoljno da trofeja ne bude, a Mance ne stigne do reprezentacije koja će zaigrati na Evropskom prvenstvu. Dao je manje golova te sezone, često ulazio u svađe sa sudijama, dobijao žute i poneki crveni karton.

"Sve je počelo od crvenog kartona na utakmici sa Vojvodinom. Mislim da ga nisam zaslužio. Pauza, pa sam ponovo zaigrao. I ponovo sam isključen u Zenici. To me je dotuklo. Razmišljao sam samo kako da se smirim. A smirio sam se kao golgeter. Nisam znao kako da se ponašam na terenu, ako ne igram oštrije, muški, ako se ne borim i ne ulazim beskompromisno u svaki duel, to više nisam ja. Osetljiv sam čovek, nepravda me potpuno izbaci iz koloseka, a svalile su se, jedna za drugom. Ko zna kako bi se u takvoj situaciji snašao i mnogo iskusniji igrač od mene."

Nije bilo titule ni sledeće sezone, ali je i jesen 1984. donela Manceove golove koji se pamte. Sasvim logično, jer je uspeo da se sredi i smiri. "Odlučio sam da uopšte ne razmišljam o onome što je bilo. Bilo i prošlo. Jedna škola više, a svaka se plaća. Želim samo da se dobro spremim za sezonu, da počnem da dajem golove i vratim se u reprezentaciju. Imam 21 godinu i niko mi ne može ubiti samopouzdanje, ja najbolje znam svoje kvalitete."

Partizan je u Kupu UEFA igrao sa engleskim Kvins Park Rendžersom. U Londonu je vodio sa 1:0 i 2:1. Taj drugi gol, Manceov, godinama je bio 'obavezni deo' špica sportskih emisija na Ostrvu, ali su crno-beli izgubili sa 6:2.

Dve nedelje kasnije tribine stadiona u Humskoj bile su krcate. Jedanaest momaka na terenu i 55.000 navijača verovali su da Partizan može do uspeha. I mogao je. Pobeda od 4:0 i danas je deo svakog nabrajanja najneverovatnijih povrataka u evropskim fudbalskim kupovima.

Dragan Mance postigao je prvi gol na toj utakmici. I bio i prvi strelac i prvi kada se slavilo. Onaj, pravi Dragan Mance.

Nikada nije dao na sebe. Van terena najduhovitiji, prvi kada se šali i peva. Omiljen među saigračima, cenjen među protivnicima. I obožavan u svom Zemunu. Drag i onima koji nisu navijali za Partizan.

Najmlađi, ali i najelegantniji, zaljubljen u italijansku odeću, širokog osmeha i velikog šarma. Veliki dečak.

Sezona se bližila kraju, a čaršija selila Mancea iz Partizana. Pričalo se da je ponuda Crvene zvezde neverovatna, a ona iz zagrebačkog Dinama još veća. U junu te 1985. godine Dragan Mance potpisao je novi ugovor sa crno-belima, do leta 1989. Za manje, mnogo manje, novca nego što je mogao da zaradi odlaskom. Novi ugovor doneo mu je stan i pežo 205.

"Želja baš svih u klub bila je da ostane. I on je to želeo i mislim da je ta ljubav presudila," rekao je tada Moca Vukotić.

Laknulo je navijačima. Nenad Bjeković mogao je da sprema ekipu za napad na jubilarnu, desetu titulu. Mance je bio potpuno miran. Kažu da se tog leta samo smejao.

Foto: Arhiva FK Partizan

I krenulo je odlično - uspešne pripreme, golovi. Partizan je 1. septembra pobedio Budućnost, a Mance postigao gol. Dovoljno za prvo mesto na tabeli i najavu lepih dana.

Nije ih bilo.

Trening trećeg septembra 1985. godine počeo je u uobičajeno vreme, u deset do deset. Mancea nije bilo. Momak koji baš nikada nije zakasnio na trening, kasnio je. Igrači su počeli sa radom, a posle dvadesetak minuta na pomoćnom terenu stadiona u Humskoj ulici pojavio se jedan od Draganovih najboljih drugova. Prišao je Nenadu Bjekoviću.

"Pitao sam ga: gde je Mali? "Dragan je poginuo", rekao mi je. Pozvao sam igrače i ponovio tu rečenicu. Nije bilo nijednog koji je ostao na nogama," opisao je suočavanje sa strašnom vešću Bjeković.

Nepune 23. Na početku. Na Novosadskom putu, jureći od kuće ka stadionu.

Ispratile su ga desetine hiljada navijača. I oplakale sledeću pobedu Partizana, njemu u čast.

Odrasle su generacije navijača koje nisu imale priliku da ga vide. Ni na terenu, ni u nekoj od brojnih priča o nekadašnjim asovima. Dragan Mance, nema navijačkog izbora najboljih i najvažnijih igrača u istoriji Partizana u kojem se ne pominje. Nema klinca koji voli crno-bele a ne izgovara njegovo ime.

"Došao je kao meteor," opisivao je njegove prve dane u Humskoj još jedan važan Zemunac u istoriji Partizana, Zvonko Živković.

I otišao je tako, prebrzo, ostavljajući blještavi trag.

A skandiranje 'Dragaaaan Manceee' zamenila je pesma 'Otiš'o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa Juga..."