Mongol Reli ekskluzivno: “Išli bismo opet!”

Ako se odvažite i krenete na čuveni Mongolski reli, prvi čin drame u nepreglednoj azijskoj stepi obično započinje čekanjem na sve članove timova. Postoji nekoliko pravila, a ono koje bespogovorno morate poštovati je da vozilo kojim putujete ne sme imati kapacitet veći od jednog litra.

Osim starta i konačnog odredišta, nema zacrtanih puteva ni trasa - oslonjeni ste na svoje instinkte i automobil. Nema saobraćajnih znakova, telefona na koji će vam se javiti spasilačka služba, a budući da između dva veća naselja nekada ima i po celi dan vožnje, lako se izgubiti.

Jedan tim je tako greškom dospeo u Kinu. Izazove nekada postavlja i sama priroda.

Dolaskom na planinski teren mongolskog Altaja, temperature se spuštaju toliko, da problem predstavljaju i najobičnije aktivnosti poput uzimanja hrane i pića. Zauzvrat, dobijate prelep mongolski pejzaž. Mongolija je jedna od najređe naseljenih država na svetu, a istovremeno i najviša, jer prosečna nadmorska visina iznosi 1.580 metara. Mešavina snažne svetlosti i potpunog ništavila natkrivena ogromnim plavim nebom svakog putnika ostavi bez daha.

Ni Mongoli, sa svojom nomadskom kulturom ne odudaraju od te lepote. Gostoljubivi su, ne samo formalno, nego i zato što je predusretljivost oduvek bila važna za njihov opstanak.

Put

Vozilo Srðanovog tima

Kako ste se pripremili za put? I koliko je to para?

Nakon 2 nedelje odmora i oporavka pitali smo člana naše ekipe, Srđana (u timu je još jedan Srđan, dva Ivana i Tamara) kako je to sve izgledalo.

Naš automobil (ambulantno vozilo) je dobio "snorkel" koji nas je spasio od prašine, za šta obična vozila nisu pripremljena, a takođe i ojačanje-zaštitu motora koja je bitna zbog užasnih puteva, tamo gde oni uopšte postoje.

Ja sam poneo svu staru garderobu iz ormana koje sam se rešio usput, pa je ostalo dosta praznog prostora za suvenire i vodku (smeh). Sve ostalo je uobičajeno i moze da se nabavi usput.

Još uvek ne znamo koliko para je u pitanju, ali stvarno.

(Mongol Reli - i mi tim za trku imamo)

Nevolje

Šta je bilo najteže? (Ukrali su vam komp i slično)

To sa kompjuterom je neprijatnost koju smo nekako u onoj euforiji na kraju lako preboleli. Mislim da su najteži neki momenti depresije na putu kad ideš, ideš, i to danima u jednom pravcu. Svi smo to iskusili u nekom momentu, a od drugih timova smo čuli istu stvar.

Ja sam se pribojavao vremenskih uslova, ali osim par hladnih noći (-6 C u avgustu, na prelazu Rusija-Mongolija) nije bilo strašno.

Automobil nam se pokvario u zabiti u Kirgistanu i tada smo nekoliko dana bili zarobljeni u najsovjetskijem hotelu, čekajući da taksista ode do Biškeka po novi deo. Tih par dana su mi najteže pali, jer se apsolutno ništa nije dešavalo.

Preko dana bi čitali svako svoju knjigu, uveče bi popili par piva da lakše zaspimo.

Prelazak preko reke (video)

U Litvaniji: s leva na desno:Srðan, Srðan, Ivan, Ivan i Tamara/PricewaterhouseCoopers

Šta ste jeli?

Y* pasulj i gulaš!!! Obično bi nešto zbrčkali na kraju dana, nekad sa drugim timovima, pomešamo ko šta ima. U gradovima smo obično tražili picu ili McDonalds, bilo kakav znak civilizacije. Na uši nam je izasao plov i sašljik

Najsmešnija situacija?

Meni je najsmešnija bila ideja dvojice članova tima da ce moći tek tako da dođu do fabrike u Novokuznjecku i snimaju zagađenje životne sredine. Kada nas je obezđenje zaustavilo, bilo je malo napeto, ali se sve završilo na brisanju sadržaja sa aparata.

To je potencijalno mogao biti i najveći problem. Svaki susret sa policijom u Kazahstanu je bio smešan, ali smo uspevali da se izvučemo. Ja sam imao taktiku da se pravim blesav, a drugi Srđan im je bio najbolji drug i podmićivao hemijskim olovkama.

Istrajati do cilja

Radost! Isporuka pomoæi u deèjem selu (jedan od zadataka ekipe)

Kako ste zadržavali duh? Sta vas je nateralo da istrajete?

Činjenica da ne znaš gde ces završiti dan je najbolji deo puta. Probudiš se, kreneš i voziš. Ima onih koji su detaljno planirali put, ali mislim da su samo sebi natovarili dodatnu obavezu. Predeli koje gledaš oko sebe su neverovatni i samo je to dovoljno da se odlučiš za ovakvu avanturu.

Put kroz Tadžikistan vodi i nekih 200 km pored granice Avganistana. Taj deo je najviše brinuo ljude, ali najopasniji su ipak bili tipični saobraćajni problemi kakve imamo i kod kuće (spavanje za volanom, rupe na putu i sl.)

Kakav je osećaj kad se sve završi?

Neki čudan prazan osećaj…svima nam je bilo potrebno nekoliko dana da se vratimo u realnost, da više ne živimo u autu, da voda teče iz slavine, takve stvari (smeh). Srećom taj period smo proveli u pabu sa ekipom iz konvoja, o kojima ću vam pričati, a sa kojima smo prošli poslednji, najteži deo puta.

Svratili su i do Volgograda

Najinteresantnija poznanstva?

U Rusiji smo sreli nekoliko ljudi koji su bili iskreno zainteresovani za druženje, za razliku od centralno-azijskih država gde su uglavnom gledali kako da nas oslobode viška novca.

Usput smo sreli druge timove sa kojima smo razmenjivali iskustva i vozačke priče. Od njih najzanimiljivija je bila ekipa iz Engleske, Australije i Novog Zelanda na rusko-mongolskoj granici, sa kojima smo putovali u konvoju do samog cilja, sto je bio i najzanimljiviji deo puta.

A da se nismo zaglavili onih par dana u Kirgistanu, ne bi na granici sreli Engleze, koji su nam, osim što smo se zajedno zabavljali, pomogli oko auta u nekoliko navrata u pustinji.

To je ono što sam pomenuo za nepotrebnost prevelikog planiranja, kao i to da je svaka avantura drugačija (Australijanci su npr. naleteli na saobraćajnu nezgodu i svojim ambulantnim autom sa rotacijom jurili do sledećeg grada da spasu teško povređenog čoveka).

Vožnja kroz pustinju (video)

Kazahstan

Da li biste išli ponovo?

Kad bolje razmislim... DA.

Priče drugih timova koje gledamo na internetu, a i naše iskustvo, govori nam da ne postoje dva ista Mongol Reli putovanja.

Prolazi se kroz toliko različitih predela, kroz različite civilizacije, da bi sigurno bilo zanimljivo kao i prvi put. Osim toga postoje brojna mesta koja nismo videli, ili smo samo projurili kroz njih. Išao bih južnom rutom, kroz Tursku, Iran i Turkmenistan za koji kažu da je potpuno nadrealno iskustvo. A i videli smo da grade asfaltni put kroz pustinju u Mongoliju, tako da za par godina verovatno neće biti tako interesantno, mada kroz ta prostranstva možeš da ideš van puta.

Sta se desilo sa automobilom?

Automobil je doniran organizaciji "Adventurists for Development" koja je organizator. Oni prvo operu auto i u dogovoru sa lokalnim mongolskim organizacijama doniraju tamo gde je potrebno.

Kada smo došli, videli smo TV ekipu kako snima uručivanje ključeva za ambulantni auto koji je ranije stigao, tako da čekamo da nam jave i za naš automobil.