Novi val, drugo pakovanje

Kokice i filmovi sigurno nisu.

Još od sedamdeset pete, kada je Ajkula Stivena Spilberga prešla crtu stomilionske zarade, blokbaster se ustoličio kao nepromenljiva kategorija, elementarni zakon fizike, nešto neophodno i neizbežno, poput kompjutera ili, kako godine prolaze, elementarnih nepogoda. Svako sledeće leto sa sobom donosi veće hitove, skuplje produkcije, usavršeniju pirotehniku, agresivniju promociju, unosniji prvi vikend. Jedino čega ima manje? Dobrih filmova. Novih ideja. Štaviše, duhovna lenjost holivudskih stvaralaca, uparena sa kalkulantskim pristupom studijskih staraca, ove je godine toliko uzela maha da se lako može ispratiti čak i nezvanični trend svojevrsnog vraćanja na početak, u te zlatne sedamdesete, kako bi se sve što je poslednja velika dekada američke kinematografije iznedrila što direktnije recikliralo i još jednom provuklo kroz mašinu za pranje novca i ispiranje mozga. Ako već ne može bolje, kao da se misle moguli iz Fabrike snova, onda će bar biti glasnije, gluplje, i veće.

Filmovi iz sedamdesetih—bilo da se radi o studijskim proizvodima ili radikalnim rezovima koje su pravili tadašnji mladi vagabundi (pa među njima i taj nesrećni Spilberg)—zaista poseduju određenu besmrtnost zbog koje se i dan-danas pamte. Zato nam je ovog leta ponajpre stiglo Predskazanje, bezbožni, bezdušni rimejk bez većih ambicija od toga da unovči malo nostalgije, kome je, čini se, jedina vrlina to što se lako izbaci iz sećanja. Zatim, ni manje ni više nego remiks prva dva Supermena, spakovan u nastavak, ili povratak, ili štagod—čiji je najveći greh, ispostaviće se, to što se neće pamtiti dovoljno dugo. I na kraju, da sve to poklopi, rimejk Posejdonove avanture, ovaj put bez avanture u naslovu, niti mnogo više u zapletu. Doduše, da je talas veći, veći je. A ni sledećih sat vremena nije potpuna katastrofa, bar ako se poredi sa savremenim filmovima katastrofe, a ne sa, recimo, originalom koji je pomenuti žanr i pokrenuo. Međutim, problemi nastaju kada se, zajedno sa odjavnom špicom, u mozgu uključi program za brisanje. Celo iskustvo ispari neverovatnom brzinom, zbog čega je utiske teško spasiti od amnezije. Zavirivao sam u beleške koje sam hvatao tokom projekcije i tek naknadno uspeo da rekonstruišem ono što sam doživeo. Same beleške isprva nisu bile od puno pomoći.

"Ričard Drajfus izgleda kao da su mu sve lađe potonule."

"Ko je platio da pevačica iz Black Eyed Peas dobije krupan kadar?"

"Kod Petersena uvek vrvi od televizijskih glumaca. Evo je Mia Maestro iz serije Alias. Fredi Rodrigez iz Šest stopa pod zemljom! Andre Brauer, Pemblton iz Odeljenja za ubistva, ovde u ulozi kapetana broda izručuje neviđeno pompezan govor. Kao Šekspira da gledam."

"Ovaj što igra kormilara, i njega znam odnegde. 24? Proveriti."

Izuzmemo li ravnodušnost i rasejanost, ako mi je jedan utisak izronio kao preovlađujući, to je da Volfgang Petersen baš zna da režira vodu. Glumce više-manje, ali Evian i Perrier ne bi zažalili kad bi ga unajmili za reklame—toliko je dobro slika. A kako i ne bi, kad je Posejdon kompilacija njegovih najvećih vodenih hitova: ima onu širinu kadra Troje, ključne sekvence Savršene oluje pojačane na n-stepen, i bar nešto od klaustrofobije Das Boot—sve to smućkano u koktel koji se kreće brže od Predsedničkog aviona. Volfgang je za vodu veteran. Ovde je prvo dopremi u jednom džinovskom naletu i pobije više stotina statista, a potom je, kako to već ide, pušta u manjim, prepredenijim dozama da krči put kroz lavirint izvrnute barke, penjući se lagano ali sigurno, mic po mic, sprat po sprat, proždirući odabranim junacima preostale zalihe vazduha.

Gotovo sve ostalo je čista mehanika. Radnja je podmazana mašina za ubijanje ljudi i vremena koja se kreće u poznatom cik-cak ritmu. Padne pauza da se slegne adrenalin koji je prethodna scena izazvala (ili je bar trebalo da izazove), a likovi pripreme za sledeći izazov izguravajući šablonske konflikte ili proživljavajući napad panike (nikad i jedno i drugo u isto vreme: pritisak se sve vreme održava, ali nikad ne pojača do tačke gde napetost postaje neizdrživa). To se ubrzo prelije u epizodu građenja tenzije i - akcija, nijednom previše vrcava, nijednom previše dosadna, ponovo pokulja.

Sa jedne strane, insistiranjem na okrutnom obrascu "samo najjači opstaju", film uspeva da generiše određenu dozu uzbuđenja. Sa druge, kada se na kraju pojave oni helikopteri da pokupe preživele, mogli su, što se mene tiče, i da ih zaspu mitraljeskom paljbom. Toliko me je bilo briga za njih.

Ne radi se o likovima od krvi i mesa, već o tipovima, što je, kao narativni princip, naročito za ovakve produkcije, sasvim pošteno. Čak je donekle utešno znati da se u poslednjih trideset godina pobednička formula nije izmenila. Lost, na primer, ne bi bila tako dobra serija da nam još od početka ne šapuće kako svaki od glavnih stanovnika misterioznog ostrva ima svoje mesto u hijerarhiji arhetipova; kako je svaki "tu sa razlogom". Naravno, ono što Lost čini još boljom serijom je nadgradnja, volja da se svaki kliše upregne, ali i hrabrost da se svaki obrne naglavačke. Međutim, veliki ekran još uvek nije spreman za takve izazove, a pri tom problem nije u tome što film nema ukupnu minutažu serije—ako ništa drugo, dve spojene epizode Lost su dovoljan dokaz za to. Ono što obeshrabljuje dok se gleda Posejdon jeste bezdušna površnost kojom se stara formula rabi a da se na njen skelet ne prikači ni kilo mesa.

Naime, vrlo brzo postane jasno da nećemo pratiti sudbine uverljivih likova čija će potraga za izlazom ili iskupljenjem zagolicati naše otupele nerve i uzburkati naša srca, već puke narativne funkcije koje određena tela treba da ispune, onako uz put, dok se preskače bezdan, roni, pentra uz ventilacioni odvod ili—kako se kome zalomi—umire. Tipovi su—možda baš zbog odsustva nijanse—lako uočljivi. Imamo starijeg heroja, mlađeg antiheroja, neiskusnog picopevca, nekoliko histeričnih žena koje alfa mužjaci treba da spasu (ćerku, verenicu, simpatiju), dok su ostali članovi grupe (pijani naduvenko, samoubica, pokoja manjina) tu da pruže malo šareniša. Pravila su prosta i otrcana, i do kraja će sva biti ispoštovana: heroji ne mogu da poginu (mogu samo da se žrtvuju); prvi Meksikanci se u vodu bacaju; za dete se ne brinite. Da nema samohrane majke sa detetom, njeno mesto bi upraznila trudnica. (Ništa zato, ovako će moći da se se iskoristi još jedna stara, bezbedna caka—sinčić će zablistati u trenutku kad se skupina nađe pred kakvim tesnim prolazom kroz koji samo njegova ručica može da prođe.) Sve je već poznato, ostaje samo da se odigra.

Desetak minuta pre nego što će smrtonosni talas poklopiti brod i pokrenuti maraton preživljavanja, ekspozicija služi da se uspostave otrcane uloge i zapodenu odnosi koji će se do kraja filma razrešiti onako kako smo još na početku predvideli. Tu je odgovorni otac, zabrinut što njegova ćerka odrasta. Pet godina nakon napada na Svetski trgovinski centar, jako zgodno, i zapanjujuće jeftino, on ne samo da je bivši vatrogasac—talenat koji će mu u nadolazećoj katastrofi još i poslužiti, pa može da se opravda—nego je uz to još i bivši gradonačelnik Njujorka. Budući da je oslikan ovako šturim pokretima scenarističke kičice—dotle da su na čelu bez problema mogli da mu ispišu "instant heroj"—Kurtu Raselu ostaje samo da ga odigra na autopilotu. Više mašte nije upošljeno ni za grubi kroki prevaranta i zavodnika, grubijana nežnog srca koji će vremenom, u obaveznoj potvrdi pravih vrednosti, otkinuti na klinca i zavoleti njegovu mamu. Drugim rečima, Sojer iz Lost bi ga odrao za sve pare, a verovatno bi mu uzeo i koji bubreg. Ipak, Džoš Lukas, godinama karakteristično nekarizmatičan negativac u nezavisnim okvirima, i gotovo neprimetan kada zaluta u visokobudžetska ostvarenja, ovom ulogom je preplivao Rubikon—sada je bolji od, recimo, Bilija Zejna u Titaniku. Ali, koliko god se naprezao da mladi antiheroj koga tumači bude u svom elementu kada sa starim herojem sedne za partiju pokera u nameri da ga oleši, Kurt Rasel deluje kao daleko iskusniji kartaroš. Na snimanju je mlađeg glumca slučajno povredio baterijskom lampom—šta vam to govori?—a ovu scenu mu otme tako što iz malog mozga izvuče vučiji pogled Vajata Erpa koga je tako maestralno odglumio u Tumstonu. Za to mu nije potrebna ni prigodna sočna replika kao što je: "'Oćeš da potegneš il' ćeš samo da stojiš tu i krvariš?"—a, ruku na srce, takvu ni on, niti bilo ko drugi u ovom filmu, neće dobiti priliku da izgovori. Koliko će se dva predvodnika svađati, a koliko sarađivati? Kako će prvi zaslužiti poštovanje onog drugog? Odgovor je u prvom što vam padne na pamet.

Skoro niko iz postave nije morao mnogo da se priprema za ulogu, već samo za činjenicu da će tokom snimanja uglavnom biti mokar. Među glumcima koji su najubedljiviji kad drže dah ili rasklanjaju prepreke na putu, Kevin Dilon se, u roli Lakija Larija, pijanog naduvenka, razmahao taman toliko da nam postane interesantan, da bi zatim, niotkuda, prosuo neku imbecilnu, veštačku tiradu, čime nam se poručuje: ne vezujte se za budalu. Pogađate šta mu se onda desi.

Pretpostavljam da sa garniturom junaka može da se saoseća na nekom bazičnom nivou: smrt davljenjem je, naposletku, dosta grozna stvar, valja držati glavu iznad vode, a pošto formula nalaže da pri svakom izazovu neko zagine, nada da nećemo baš uvek pogoditi ko je sledeći ima svojih čari.

Od svih, jedino je Ričard Drajfus—bar noć pred prvu klapu—porazmislio o svom liku, u nastojanju da karikaturi podari nešto dostojanstva. Više od trideset godina nakon Ajkule "našao je veći brod", ali mu to ništa ne znači—dočekavši prve otkucaje Nove godine na palubi, potpuno sam, lišen poslednje nade za kakvu-takvu sreću, ozbiljno razmatra samoubistvo. Ili mu je gorko sećanje na godine razvrata koje je proveo u Holivudu i, kasnije, na raznim klinikama za odvikavanje u komšiluku, pomoglo da dočara čemer ovog stereotipno sklepanog homoseksualca, ili je Ričard Drajfus i dalje dovoljno spretan glumac da ni od čega može da napravi nešto vredno pomena. Doduše, ne očekujte da ovde zapeva "Zbogom ostajte, dame španjolske", kao nekoć davno sa Robertom Šoom i Robom Šajderom, u udaljenoj galaksiji poznatoj kao "sedamdesete", kada su takvi momenti čiste genijalnosti krasili skoro svaki američki film, a izgrađeni, zaokruženi i zanimljivi likovi bili neodvojivi od spektakla, i imali dovoljno vremena da u standardnih sat i po postanu veći od života. Ne očekujte čak ni ono što su šljašteće osamdesete i nanovo nemirne devedesete mogle da ponude.

Sve što je u ovom filmu iole zabavno, iole uzbudljivije od proseka, zbog čega bi moglo da se preporuči bar u nedostatku bolje ponude—proizašlo je iz kompetentnosti. Kompetentna ruka scenariste Marka Protoševića (The Cell) iscedila je na papir desetak situacija u kojima voda može da bude pretnja, dok je kompetentna ruka veterana to zatim usnimila zanatski kompetentno, bez previše drmusanja kamere. Najbolji rezultati su oni kadrovi gde kamera zalebdi iznad neke provalije—u koju ne želimo da upadnemo. Posejdona je zbog toga najbolje konzumirati što bliže platnu, ako se već gleda u bioskopu. Milosrdnih devedeset devet minuta koliko traje, rečnikom američkih cena i savremene transakcije dobara, znači: devet zarez devedeset devet posto zabave za vaših devet zarez devedeset devet dolara. Za jednokratnu upotrebu.

Kukanje za starim dobrim vremenima na stranu, ali da li je previše tražiti da posle prvih dva sata film ostane i malo duže sa nama? Da ostvari bar malo jači utisak? Da li će nekom klincu koji nije gledao prvog Supermena ovogodišnji Povratak promeniti život? Da li će, zverajući u ovogodišnjeg davljenika, sa njim držati dah onoliko dugo koliko je znatno starija publika svojevremeno držala dah sa Šeli Vinters?

Postoji samo jedna instanca u kojoj Posejdon odstupa od matrice. Borio sam se da je u sećanje pohranim silinom glavnog lika iz Večnog sjaja blistavog uma. To je scena u kojoj jedna osoba svoje simpatije prema drugoj osobi, sada mrtvoj, ispoveda trećoj, koja je drugu direktno poslala u smrt. Nije mnogo, ali kad noću ne mogu da zaspim, pruža mi izvesnu nadu da Holivud i veličanstvenost imaju i zajedničku budućnost, a ne samo prošlost, kao i da će se ovo sparno leto jednom sigurno završiti, i na talon pristići jesenja ponuda.

U jedno sam uveren. Da sam na mestu Ričarda Drajfusa u trenutku kada ugleda onaj talas o kom sanjaju Geri Bjuzi u Danu velikog talasa, Patrik Svejzi u Point Break, Luk Peri u Beverli Hilsu, umesto da ustuknem, naglavačke bih mu se bacio u susret.

Da me osveži, i pročisti.

Režija: Volfgang Petersen
Scenario: Mark Protošević
Uloge: Kurt Rasel, Džoš Lukas, Ričard Drajfus, Džasinda Beret, Emi Rosam, Majk Vogel, Mia Maestro, Kevin Dilon, Fredi Rodrigez, Džimi Benet, Andre Brauer